Neobične činjenice o dr Džekilu i g. Hajdu

„Najiskrenije rečeno, ovo je obična beletristika“, napisao je Robert Luis Stivenson (Robert Louis Stevenson) prijatelju u jesen 1885 godine. „Čista beletristika“. Delo na koje je Stivenson mislio bilo je „Čudan slučaj dr Džekila i g. Hajda”, priča o čoveku sa (sada poznatom) podvojenom ličnošću: dobrim doktorom Džekilom i užasnim gospodinom Hajdom. Knjiga zalazi u osnovne istine ljudske prirode i uticala je na sve, od detektivskih priča do „Neverovatnog Hulka”.

1. PRIČA SE STIVENSONU JAVILA U SNU

Stivenson je dugo vremena bio fasciniran podvojenim ličnostima, ali nije znao kako da piše o njima. Onda je jedne večeri sanjao o dr Džekilu i gdinu Hajdu. „U sitnim satima jednog jutra, probudio me je Luisov vrisak užasa”, rekla je njegova žena Fani (Fanny). „Pomislila sam da je imao noćnu moru i probudila sam ga. Rekao mi je ljutito: „Zašto si me probudila? Sanjao sam dobru strašnu priču”. Stivenson je kasnije razradio priču o ovom snu u eseju „Poglavlje o snovima”.

2. … I MOŽDA JE NA NJEN NASTANAK UTICAO ORMAR IZ NJEGOVOG DETINJSTVA

Mnogi istoričari sumnjaju da je dvojnost dr Džekila i gdina Hajda inspirisana Dikonom Brodijem (Deacon Brodie), edinburškim stolarom iz 18. veka, koji je bio i poštovani gradski odbornik i veoma uspešan zanatlija. Brodiju je posao omogućio pristup ključevima bogatih i slavnih. On je kopirao ključeve kako bi mogao da ih pljačka noću. Nakon niza pljački, on je konačno uhvaćen i obešen (prema legendi, obešen je na vešalima u čijem projektovanju je i sam učestvovao).

Priča o Brodiju je fascinirala ljude u Edinburgu, uključujući i Stivensona, uprkos tome što je ovaj lopov umro 60 godina pre Stivensonovog rođenja. Budući pisac je odrastao sa Brodijevim ormarom u svojoj sobi, a 1880. godine bio je koautor predstave „Dikon Brodi“ ili „Dvostruki život”. Međutim, ormar i čovek koji ga je napravio, možda su uticali i na Džekila i Hajda, takođe: 1887. godine Stivenson je rekao jednom novinaru da se u snu koji je bio inspiracija za njegovu priču pojavio čovek koji je bio zguran u ormar, a onda je popio lek i pretvorio se u drugo biće.

3. PRIČA JE NAPISANA ZA NEKOLIKO DANA

Doživotni invalid Stivenson oboleo je i od tuberkoloze kada je pisao svoju poznatu priču. Nedugo pre toga bolovao je i od krvarenja pluća, a doktor mu je naredio da odmara i izbegava uzbuđenje. Ipak, to ga nije sprečilo da napravi prvu verziju priče sa 30 hiljada reči u periodu od tri do šest dana, a onda i drugu, prerađenu verziju, za skromna tri dana.

4. STIVENSON JE MOŽDA BIO POD UTICAJEM KOKAINA DOK JE PISAO PRIČU

U knjizi dr Džekil uzima drogu od apotekara i ona ga pretvara u drugu osobu. To mu se svidelo, sve dok nije izgubio kontrolu nad drogom. Stivenson je možda ovo izvukao iz ličnog iskustva. Pisalo se o tome da mu je medicinski kokain prepisan za lečenje krvarenja (1880-ih je otkriveno da kokain skuplja krvne sudove) i da se san koji je inspirisao nastanak priče desio za vreme dremeža podstaknutog kokainom. Stivenson se kasnije otvoreno izjasnio o svojoj naklonosti prema drogi, a njegovo ludački brzo pisanje u skladu je sa ponašanjem nekoga ko je pod uticajem kokaina. Opet, ono odgovara i čoveku koji je suočen sa finansijskim poteškoćama i sopstvenom smrtnošću, podstaknutom inspiracijom i sjajnom idejom.

5. PRELIMINARNA VERZIJA DELA JE UNIŠTENA

Prema jednoj verziji događaja, nakon čitanja rukopisa za Džekila i Hajda, Fani je kritikovala njegov neuspeh da uspešno izvuče moralnu alegoriju priče (između ostalog). Fani je posle prepričavala da je nakon toga zatekla svog muža kako sedi u krevetu sa toplomerom u ustima. Pokazao joj je gomilu pepela u kaminu, otkrivajući da je zapalio prvu verziju dela. „Zamalo sam se onesvestila od bola i užasa kada sam videla da je sve nestalo”, napisala je ona.

6. MOŽDA JE TO URADILA FANI

Ustvari, postoji nekoliko teorija o tome kako je prva verzija dela „stradala u plamenu”. U pismu, koje je pronađeno na tavanu 2000. godine, otkriveno je više o Faninim utiscima o knjizi i njenoj misterioznoj ulozi u paljenju rukopisa. „Napisao je skoro arak potpunih besmislica”, pisala je prijatelju i pesniku WE Henliju (WE Henley). „Srećom, sada je skroz zaboravio na to, a ja ću sve spaliti nakon što ti pokažem. On kaže da je ovo njegovo najbolje delo”. Ovo pismo protivreči Faninom prethodnom pripovedanju, kao i onome što je njen sin rekao – da je Stivenson spalio rukopis nakon što su se on i Fani posvađali. U svakom slučaju Stivenson je proveo šest nedelja prepravljajući knjigu, pre nego što je bila spremna za objavljivanje.

7. DR DŽEKIL I GOSPODIN HAJD SU ODMAH DOŽIVELI USPEH

Za šest meseci prodato je 40 hiljada primeraka „Dr Džekila i gdina Hajda”, a uskoro se pojavilo preko 250 hiljada piratskih izdanja u Severnoj Americi. Ljudi su prigrlili moralnu poruku priče. Pisali su o njoj u verskim časopisima, a propovednici su besedili o njoj u crkvama. U roku od godinu dana, napravljena je i predstava po uzoru na knjigu i uskoro su se javile i produkcije u Škotskoj i SAD-u. Ovo je bio Stivensonov najuspešniji roman.

8. STIVENSON JE BIO NEPOPUSTLJIV U TVRDNJI DA KNJIGA NIJE O SEKSUALNOSTI

Najčešća interpretacija „Dr Džekila i gdina Hajda” bila je ona u kojoj se tvrdi da je do iskvarenosti gospodina Hajda došlo zbog seksualne aktivnosti u formi napada, promiskuiteta ili homoseksualnosti (ne zaboravimo da se ovde radi o viktorijanskom dobu). U Stivensonovom privatnom pismu Njujork Sanu (New York Sun) piše da gdin Hajd nije „običan pohotljivac”. Ne postoji ništa loše u pohotljivosti i nema ništa loše u onome što pohotljive budale zovu nemoralnost”. Dodao je da je Hajd bio licemer i „suština okrutnosti i zlobe, sebičnosti i kukavičluka”.

9. GLUMAC KOJI JE TUMAČIO NASLOVNE ULOGE OPTUŽEN JE ZA UBISTVO

U predstavi iz 1888. godine, rađenoj po romanu, Džekila/Hajda glumio je Ričard Mensfild (Richard Mansfield). Publika je bila ushićena zbog Mensfildovog izvođenja, nalazeći ga istovremeno uzbudljivim i zastrašujućim, prema sajtu Salon. Dva dana nakon premijernog izvođenja predstave, u Londonu su počela ubistva Džeka Trboseka. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što su ljudi ovo počeli da povezuju sa predstavom, nagađajući da je um serijskog ubice zatrovan predstavom. Drugi su čak mislili da je sam Mensfild ubica, a članci u novinama su sugerisali kako je Mensfild previše dobar u izvođenju uloge ubice da ne bude Džek Trbosek.

10. FILMSKI SPECIJALNI EFEKAT BIO JE TAJNA DECENIJAMA

Do 1931. godine postojala su već 24 filma urađena po uzoru na delo „Dr Džekil i gdin Hajd”. Međutim, verzija iz 1931. godine impresionirala je kritičare scenom u kojoj se glumac Frederik Marč (Fredric March), koji je kasnije osvojio nagradu Akademije za svoje izvođenje, pretvara u Hajda. Tajna o tome kako je režiser Ruben Mamulin (Rouben Mamoulian) snimio scenu nije otkrivena sve do 1970-ih: ovo je urađeno sa šminkom u boji i odgovarajućim obojenim filterima, koji su dodavani ili sklanjani u scenama kako bi se Marčov izgled promenio. S obzirom na to da je film bio crno-beli, promene boja se nisu videle.

11. UTICAJ OVOG DELA NA POP KULTURU VIDLJIV JE SVUDA

Postoji nekoliko knjiga koje su više uticale na popularnu kulturu od „Dr Džekila i gdina Hajda”. Osim filmova, rađene su i adaptacije u crtanim filmovima sa Miki Mausom i Duškom Dugouškom. Sten Li (Stan Lee) je rekao da je kao inspiracija za „Neverovatnog Hulka”, osim „Frankeštajna”, poslužilo i delo „Dr Džekil i gdin Hajd”. Takođe, postoje i mjuzikli, poput nedavno snimljenog „Džekil&Hajd” i Nintendo igrica iz 1988. godine. Postoji čak i porno filmovi sa nazivima poput „Dr Seksual i gdin Hajd”. Postoje i brojne komedije i parodije, uključujući i nemu, ali zanimljivu parodiju Stena Lorela (Stan Laurel) „Dr. Pyckle and Mr. Pride”, koja je poprilično dobra.

Prevela: Milica Barać, iserbia.rs

Izvor: mentalfloss