On je najprljavije fosilno gorivo. Mi sagorevamo osam milijardi tona uglja godišnje uz sve veće posledice. Svet se mora suočiti sa pitanjem da li ugalj ikad može biti čist?
AUTOR: Mišel Najhaus – National Geographic
Aktivisti u borbi za zaštitu životne sredine smatraju da je čist ugalj samo mit. Naravno da jeste. Pogledajte samo Zapadnu Virdžiniju gde su vrhovi planina Apalači pretvoreni u doline da bi se doprlo do uglja ispod njih, a vodeni tokovi su narandžasti od kiselih voda. Ili pogledajte centar Pekinga gde je ovih dana vazduh neretko neprozirniji od vazduha u aerodromskom odeljku za pušače. Smatra se da je vazdušno zagađenje u Kini, koje većinom potiče od sagorevanja uglja, glavni uzročnik više od milion preuranjenih smrti godišnje. A povrh toga na hiljade ljudi pogine u rudnicima u Kini i drugde.
Ovi problemi nisu novost. Krajem XVII veka, kada je ugalj iz Velsa i Nortamberlanda upalio prve vatre industrijske revolucije u Britaniji, engleski pisac Džon Ivlin već uveliko se žalio na „smrad i tamu” od dima koji je obavio London. Tri veka kasnije, decembra 1952. godine, debeli sloj smoga uzrokovan sagorevanjem uglja spustio se na London i zadržao se tu tokom čitavog jednog vikenda, što je izazivalo epidemiju respiratornih bolesti koje su ubile gotovo 12.000 ljudi u nastupajućim mesecima. Američki gradovi su preživeli sopstvene traume. Tokom jednog vikenda u oktobru 1948. godine u malom pensilvanijskom gradu Donora gledaoci jedne srednjoškolske utakmice američkog fudbala shvatili su da ne vide ni igrače ni loptu. Smog iz obližnje topionice cinka s pogonom na ugalj sakrio je igralište. U danima koji su usledili umrlo je 20 ljudi, a njih 6.000 – skoro polovina ovog grada – razbolelo se.
Ugalj je, da upotrebimo eufemizam ekonomista, krcat „spoljnim aspektima” – odnosno društvo izlaže velikim žrtvama. To je najprljaviji i najsmrtonosniji izvor energije kojim raspolažemo. Ali po većini procena, ujedno je i najjeftiniji i mi zavisimo od njega. Prema tome, veliko pitanje koje se pred nas danas postavlja nije da li ugalj ikada može da postane „čist”. Ne može. Pravo pitanje je da li ugalj ikada može da postane dovoljno čist – da bi se sprečile ne samo lokalna oboljenja već i radikalne promene globalne klime.
Juna prošle godine u Vašingtonu, po vrelom i sparnom danu, američki predsednik Barak Obama održao je govor o klimi od kojeg su američke elektrane i energane na ugalj strepele – a aktivisti u borbi za zaštitu životne sredine mu se nadali – još od 2009. godine i Obaminog prvog preuzimanja dužnosti. Dok je govorio u košulji zavrnutih rukava, povremeno zastajkujući da otre čelo, Obama je obznanio da će do juna 2014. godine Agencija za zaštitu životne sredine (EPA) sastaviti nacrt novih zakonskih pravila koja će „okončati neograničeno ispuštanje zagađenja iz naših energetskih postrojenja”. Ova pravila će biti objavljena kao deo Akta o čistom vazduhu, zakona čije je donošenje delimično podstakla katastrofa u Donori. Taj zakon se već primenjuje radi dramatičnog smanjenja emisija sumpor-dioksida, azot-oksida i čestica čađi iz američkih energetskih postrojenja. Ali ugljen-dioksid, glavni uzročnik globalnog zagrevanja, predstavlja problem sasvim drugih razmera.
Tokom 2012. godine svet je emitovao rekordnih 34,5 milijardi tona ugljen-dioksida iz fosilnih goriva. Ugalj je najviše tome doprineo. Jeftin prirodni gas odnedavno je smanjio potražnju uglja u Sjedinjenim Državama, ali svugde drugde, pogotovo u Kini, potražnja raste. Tokom nastupajuće dve decenije nekoliko stotina miliona ljudi širom sveta po prvi put će dobiti struju, a ako se sadašnje tendencije nastave, većina će koristiti energiju proizvedenu na bazi uglja. Čak i najagresivniji podstrek prema alternativnim izvorima energije i zaštiti životne sredine ne bi mogao da pronađe zamenu za ugalj – bar ne odmah.
Brzina topljenja Arktika, porast nivoa mora, stepen vreline toplotnih talasa – svi ovi elementi naše neizvesne budućnosti zavise od toga šta svet čini sa ugljem, a naročito od toga šta čine Sjedinjene Države i Kina. Hoćemo li nastaviti da ga sagorevamo i nesmanjeno izbacujemo ugljenik u atmosferu? Ili ćemo da pronađemo način da ugljenik zarobimo, kao što to već činimo sa sumporom i azotom iz fosilnih goriva, i da ga skladištimo pod zemljom?
„Moramo da se upnemo koliko god možemo ka pronalaženju obnovljivih izvora energije i većoj energetskoj efikasnosti, kao i ka smanjenju emisija ugljenika iz uglja”, kaže istraživač Seli Benson sa Univerziteta Stanford, koja se specijalizovala na polju skladištenja ugljenika. „Biće potrebno da još mnogo toga preduzmemo, ali sada je vreme da se usredsredimo na ove probleme.” Problem ugljenika je jednostavno prevelik.
Američka elektrana „Mauntenir”, na reci Ohajo u Nju Hejvenu, u Zapadnoj Virdžiniji, svakog sata utroši više od 450.000 kg uglja sa planina Apalači. Sveže iskopani ugalj pristiže baržama ili putem pokretne trake iz rudnika koji se nalazi preko puta elektrane. Kada dospeju u pogon, grudve uglja veličine loptice za golf melju se u finu prašinu, a potom se ta prašina upumpava u ložionik jednog od najvećih bojlera na svetu – metalnu kutiju u koju bi lako mogao da stane Kip slobode. Tri parne turbine ovog pogona, ofarbane u plavo i ukrašene belim zvezdicama, nepekidno snabdevaju strujom 1,3 miliona potrošača u sedam američkih saveznih država. Ti potrošači plaćaju oko 10 centi po kilovatsatu, ili oko 113 dolara mesečno, za potrošnju koju u jednom prosečnom domaćinstvu naprave frižideri, veš-mašine, mašine za sušenje, televizori i pametni telefoni, kao i električno osvetljenje. Ili, kao što često kaže Čarli Pauel, direktor ove elektrane, čak i pobornici očuvanja prirode vole da imaju svetlo.
Potrošači, međutim, ne plaćaju ni cent za izbacivanje u atmosferu šest do sedam miliona tona ugljen-dioksida godišnje iz 305 metara visokih dimnjaka ove elektrane, niti to čini Američka elektroprivreda (AEP). E u tome je problem. Ugljenik se izbacuje bez ikakvih ograničenja jer u većini mesta to ništa ne košta i jer protiv toga još uvek ne postoji zakon u Sjedinjenim Državama. Međutim, 2009. godine izgledalo je kao da bi takav zakon uskoro mogao da bude donet; tog leta je Predstavnički dom Sjedinjenih Država usvojio ovaj zakonski predlog. AEP je, što je za svaku pohvalu, odlučio da ga primeni pre njegovog konačnog usvajanja.
Oktobra iste te godine elektrana „Mauntenir” započela je pionirski poduhvat u zarobljavanju ugljenika. Sve to je nadzirao Pauel. Njegov otac je tri decenije radio u Virdžiniji, u jednoj elektrani s pogonom na ugalj; sam Pauel je čitavu karijeru proveo u „Maunteniru”. On priča da je posao bio jednostavan: „Sagorevamo ugalj, pravimo paru i pokrećemo turbine.” Ipak, tokom ovog eksperimenta postao je složeniji. AEP je uz zadnji deo elektrane pripojio hemijsko postrojenje. To postrojenje je hladilo oko 1,5% dima iz „Mauntenira” i sprovodilo ga kroz rastvor amonijum-karbonata, koji je apsorbovao ugljendioksid. Potom je ugljen-doksid drastično sabijan i ubrizgavan u porozni peščar na više od kilometar i po dubine ispod obala reke Ohajo.
Ovaj sistem je funkcionisao. Tokom naredne dve godine AEP je zarobio i uskladištio više od 37.000 tona čistog ugljen-dioksida. Taj ugljendioksid se i dalje nalazi pod zemljom, a nije prisutan u atmosferi. To je bila tek četvrtina jednog procenta ovog gasa koji je izlazio iz dimnjaka, ali je to trebalo da bude tek početak. AEP je planirao da poveća i unapredi ovaj eksperiment na zarobljavanje četvrtine emisije pomenutog postrojenja, ili 1,5 miliona tona ugljen-dioksida godišnje. Kompanija se saglasila da investira 334 miliona dolara, a Ministarstvo energetike Sjedinjenih Država (DOE) saglasilo se da odobri subvenciju za taj iznos. Međutim, ovaj dogovor je zavisio od sposobnosti AEP-a da povrati svoju investiciju. A s obzirom na to da je donošenje zakona o klimatskim promenama doživelo krah u Senatu Sjedinjenih Država, državni nadzorni organi Virdžinije za primenu zakona i propisa saopštili su kompaniji da ne može da naplaćuje potrošačima primenu tehnologije koja još uvek nije odobrena zakonom.
U proleće 2011. godine AEP je obustavio ovaj projekat. Čitava skalamerija od cevi, pumpi i cisterni razmontirana je. Iako malen, Mauntenirov sistem bio je prvi na svetu koji je zarobljavao i skladištio ugljen-dioksid direktno iz elektrane s pogonom na ugalj i privukao je na stotine radoznalih posetilaca iz celog sveta, među kojima su bili i oni iz Kine i Indije. „Ovaj postupak je bio funkcionalan, a obučili smo i mnogo ljudi”, kaže Pauel. „Ali pomozi bože, postaće i ekonomski održiv kada se neki bitni činioci budu promenili.” Pre svega propisi – kao što je to Obama obećao prošlog leta – ali će i tehničke promene biti od koristi.