Počeci nekog istorijskog perioda retko mogu da se datiraju tako precizno i retka je prilika da savremeni posmatrači budu svedoci njegovog jasnog kraja kao što je to slučaj sa erom imperijalizma.
Jer je imperijalizam, koji je izrastao iz kolonijalizma i koga je izazvala neprimerenost sistema nacionalnih država ekonomskom i industrijskom razvoju u poslednjoj trećini devetnaestog veka, započeo svoju politiku ekspanzije radi ekspanzije tek oko 1884; i ova nova verzija politike vlasti razlikovala se od nacionalnih osvajanja u pograničnim ratovima koliko i od izgradnje carstva po rimskom uzoru.
Njegov kraj je izgledao neizbežan posle “ukidanja Imperije Njenog Kraljevskog Veličanstva”, kojom je Čerčil odbio “da predsedava”, odmah potom proglašena je nezavisnost Indije. Jedan od najznačajnijih događaja u istoriji dvadesetog veka je što su Britanci dobrovoljno ukinuli svoju kolonijalnu vlast, a posle toga nijedna evropska nacija nije mogla da zadrži svoje prekomorske posede. Jedini izuzetak je Portugalija, a njena čudna sposobnost da nastavi borbu od koje su sve evropske kolonijalne sile morale da odustanu možda je uzrokovana njenom nacionalnom zaostalošću, više nego Salazarovom diktaturom; jer ne samo slabost niti iscrpljenost od dva ubilačka rata u jednoj generaciji, već i moralne skrupule i politička shvatanja potpuno razvijenih nacionalnih država odvraćali su od ekstremnih mera, od uvođenja “administrativnih masakra” (A. Karthil), koji su svakako mogli da slome nenasilni ustanak u Indiji, a odvraćali su i od produžavanja “vladavine vodećih rasa” (lord Kromer) zbog mnogostrahovanog bumerang efekta na matične zemlje. Kada se najzad Francuska, zahvaljujući još uvek neoslabljenom autoritetu De Gola, usudila da odustane od Alžira, koji je uvek smatrala delom Francuske koliko i département de la Seine, dostigla se tačka sa koje, izgledalo je, nema povratka.
Ma kolike da su mogle biti prednosti ove nade, da iza vrućeg rata protiv nacističke Nemačke nije došao hladni rat između sovjetske Rusije i Sjedinjenih Država, kad se osvrne, čovek je u iskušenju da na poslednje dve decenije gleda kao na razdoblje tokom koga su se dve najmoćnije sile na Zemlji nadmudrivale za premoć u manje-više istim oblastima u kojima su pre toga vladale evropske nacije. U istom duhu padamo u iskušenje da na novo nevoljno popuštanje između Rusije i Amerike gledamo kao na rezultat pojavljivanja treće potencijalne svetske sile, Kine, više nego kao na zdravu i prirodnu posledicu detotalitarizacije Rusije posle Staljinove smrti. I ako bi budući razvoj potvrdio ova tumačenja, to bi u istorijskom smislu značilo da smo se vratili unatrag, neizmerno mnogo, tamo odakle smo krenuli, to jest, u imperijalističku eru i na put sukoba koji je doveo do Prvog svetskog rata.
Često se govorilo da su Britanci stekli svoju imperiju u trenutku rasejanosti, kao posledicu automatskih tokova, popuštajući onome što je izgledalo moguće i što je bilo privlačno, više nego kao rezultat promišljene politike. Ako je to istina, onda ni put u pakao ne mora biti popločan bilo kakvim namerama, iako su one poslovično dobre.
A objektivne činjenice, koje podsećaju na povratak na imperijalističku politiku, danas su zaista toliko jake da je čovek sklon da makar upola veruje u istinitost ovog očitovanja, uprkos praznim uveravanjima o dobrim namerama sa obe strane – američkim “obavezama” zbog neodrživog status quo-a korupcije i nekompetencije na jednoj strani, ruskoj pseudo-revolucionarnoj priči o ratovima za nacionalno oslobođenje na drugoj. Proces izgrađivanja nacije u zaostalim područjima gde je nedostatak preduslova upravo proporcionalan žestokom, jalovom šovinizmu, rezultirao je bezmernim vakuumima vlasti, za koju se supersile sve žešće takmiče, kao što izgleda i da je usavršavanjem nuklearnog oružja definitivno odbačena direktna konfrontacija njihovih instrumenata nasilja kao poslednjeg sredstva da “reše” sve konflikte. Ne samo da svaki sukob između malih, nerazvijenih zemalja u ovom području, bio to građanski rat u Vijetnamu ili nacionalni sukob na Srednjem Istoku, odmah privlači mogućnu ili stvarnu intervenciju supersila, već su sami njihovi sukobi ili bar vreme njihovog izbijanja sumnjivi kao manipulisani ili bar direktno izazvani interesima i manevrima koji nemaju baš nikakve veze sa sukobima i interesima koji su na delu u samom regionu. Ništa nije tako karakteristično za politiku vlasti u eri imperijalizma kao to okretanje od lokalizovanih, ograničenih i zato predvidljivih ciljeva nacionalnog interesa, ka trci bez granica, sila koje mogu lutati i opustošiti celu planetu bez određenenacionalne i teritorijalne svrhe i stoga bez predvidljivog pravca.
Upadanje u stare greške postalo je očigledno i na ideološkom planu, jer čuvena domino-teorija, prema kojoj se američka spoljna politika oseća obaveznom da ratuje u jednoj zemlji radi integriteta drugih zemalja, koje čak nisu ni njeni susedi, nije ništa drugo nego nova verzija stare “Velike igre”, čija pravila dozvoljavaju, pa čak i nalažu, posmatranje celih naroda kao sredstava za postizanje cilja, ili kao piona, po današnjoj terminologiji, radi bogatstva i radi vladavine nad trećim zemljama, koje redom postaju puka sredstva za postizanje cilja u neprestanom procesu ekspanzije i akumulacije vlasti.
To je bila ona lančana reakcija, ugrađena u imperijalističku politiku, koju na ljudskom planu najbolje predstavlja figura tajnog agenta, o čemu Kipling (u Kimu) kaže: “Velika igra je završena kad svi umru. Nikako pre”. I jedini razlog iz koga se njegovo proročanstvo nije ostvarilo su ustavna ograničenja nacionalnih država, dok se danas naša jedina nada da se neće ostvariti u budućnosti temelji na ustavnim ograničenjima američke republike i na tehnološkim ograničenjima nuklearnog doba.
Ne može se poricati da neočekivano oživljavanje imperijalističke politike i metoda uzima maha u promenjenim uslovima i okolnostima. Inicijativa za prekomorsku ekspanziju skrenula je zapadno od Engleske i Zapadne Evrope ka Americi, a inicijativa za kontinentalnu ekspanziju u čvrstom geografskom kontinuitetu ne dolazi više iz Srednje i Istočne Evrope, već je locirana isključivo u Rusiji. Imperijalistička politika, više nego ijedan drugi pojedinačni činilac, dovela je do slabljenja Evrope, a izgleda da se obistinjuju proročanstva državnika i političara da bi dva diva, koja sa istočnog i zapadnog boka prete evropskim narodima, konačno mogla da se pojave kao naslednici evropske moći. Niko više ne procenjuje ekspanziju kao “breme belog čoveka” ili kao “proširenu plemensku svest” koja ujedinjuje ljude sličnog etničkog porekla; umesto toga, slušamo o “obavezama” prema zemljama-klijentima, o odgovornosti vlasti i o solidarnosti sa revolucionarnim nacionalnim pokretima za oslobođenje.
I sama reč “ekspanzija” nestala je iz našeg političkog rečnika, pa se sada za veoma slično značenje koriste reči “protezati se” ili, kritički, “protezati se preko”. Politički je važnije što su privatna ulaganja u udaljene zemlje, prvobitno prvi pokretač imperijalističkog razvoja, sada zamenjene stranom pomoći, ekonomskom i vojnom, koju direktno daju vlade. (Samo 1966. američka vlada je potrošila 4,6 milijarde dolara za ekonomsku pomoć i strane kredite, plus 1,3 milijarde dolara godišnje za vojnu pomoć tokom deset godina 1956-1965, dok je oticanje privatnog kapitala 1965. iznosilo 3,69 milijarde, a 1966. godine 3,91 milijarde). To znači da je završena era takozvane vladavine dolara, specifične američke verzije imperijalizma pre Drugog svetskog rata, koja je politički bila najmanje opasna.
Privatna ulaganja – “aktivnosti hiljade američkih kompanija koje dejstvuju u stotinu stranih zemalja” i koje su “koncentrisane u najmodernije, strateški najjače, po rastu najbrže grane strane ekonomije” – stvaraju mnogo političkih problema čak i kad ih ne štiti vlada tog naroda, ali strana pomoć, čak i ako je data iz čisto humanitarnih razloga, po prirodi je politička upravo zbog toga što nije motivisana traganjem za profitom. Potrošene su milijarde dolara na političke i ekonomske pustoši gde su nestale u korupciji i nekompetentnosti pre nego što je moglo da se počne išta produktivno, a taj novac nije više “suvišni” kapital koji ne može da se iskoristi i da donese profit u zemlji porekla, već čudno prelivanje čistog izobilja koje bogate zemlje mogu sebi da priušte, one koje imaju u one koje nemaju.
Drugim rečima, sada su potpuno nestali motivi profita čija se važnost za imperijalističku politiku čak i u prošlosti često precenjivala; samo veoma bogate i veoma moćne zemlje mogu da podnesu teške gubitke koje i nosi imperijalizam. Verovatno je prerano, i svakako je izvan okvira mojih razmatranja, da se analiziraju i da se sa bilo kojim stepenom tačnosti ustanove ovi skorašnji tokovi. Ono što već sad izgleda neprijatno jasno jeste snaga jednog naizgled nekontrolisanog procesa koji nastoji da uništi sve nade za ustavni napredak u novim i da potkopa državne institucije u starim nacijama. Ima previše primera da bismo mogli čak i letimično da ih nabrajamo, ali uspon “nevidljive vlasti” putem tajnih službi, čije je mešanje u unutrašnje poslove, kulturne, obrazovne ekonomske oblasti našeg života tek nedavno otkriveno, isuviše je zlokoban znak da bismo ga mogli prećutati.
Nema razloga da se sumnja u to što tvrdi g. Alen V. Dalis da je tajna služba u ovoj zemlji od 1947. imala “uticajniji položaj u našoj vladi od položaja koji tajna služba uživa u bilo kojoj vladi na svetu”,3 niti ima bilo kakvog razloga da verujemo da je taj uticaj opao od 1958. kada je dao ovu izjavu. Pogubni uticaj nevidljive vlade na institucije “vidljive vlade” često je istican; možda je manje poznata tradicionalno bliska veza između imperijalističke politike, “nevidljive vlade” i tajnih agenata. Pogrešno se misli da je stvaranje mreže tajnih službi u ovoj zemlji posle Drugog svetskog rata bilo odgovor na neposrednu pretnju koju su špijunske mreže sovjetske Rusije predstavljale po njen nacionalni opstanak; rat je Sjedinjene Države izbacio na poziciju najveće svetske sile i revolucionarna vlast komunizma diktiranog iz Moskve predstavljala je veći izazov toj poziciji moći nego nacionalnom opstanku.
Ma šta da su razlozi američkog uspona do svetske sile, do njega nije došlo promišljenim bavljenjem svetskom politikom ili iz nekog zahteva za globalnom vladavinom. A verovatno se isto može reći i za skorašnje i još uvek nesigurne korake ove zemlje u pravcu imperijalističke politike kojoj je ustrojstvo njene vlade manje prilagođeno nego i u jednoj drugoj zemlji. Ogroman jaz između zapadnih zemalja i ostatka sveta, ne jedino i ne prvenstveno u bogatstvu, već u obrazovanju, tehničkoj veštini i opštem znanju, ometao je međunarodne odnose od samih početaka istinski svetske politike. A taj ponor, pod pritiskom naglog razvoja komunikacionih sistema i, posledično, smanjenih razdaljina, nije se u prošlim decenijama smanjivao, već je neprestano rastao i sada je dostigao alarmantne razmere. “Stepen prirasta stanovništva u manje razvijenim zemljama dvostruk je u odnosu na isti u više razvijenim zemljama.” I dok bi sam taj činilac nužno upućivao na one koji imaju višak hrane i višak tehnološkog i političkog znanja, on poništava svu pomoć.
Očito, što je veća populacija, primiće manju pomoć per capita, a situacija je takva da su, dve decenije posle obimnih programa pomoći, sve zemlje koje nisu bile u stanju da sebi pomognu i nešto sa tim počnu – kao Japan – siromašnije i dalje nego ikada od ekonomske ili političke stabilnosti. Ova situacija strahovito povećava šanse imperijalizma iz jednostavnog raloga što sama brojnost nikad nije bila manje važna: bela vlast u Južnoj Africi gde je tiranska manjina brojčano nadjačana sa skoro deset prema jedan, nikad nije bila bezbednija no danas. Takva je objektivna situacija da se sva strana pomoć preokreće u instrument strane dominacije i da su sve zemlje kojima je ova pomoć potrebna, zbog opadanja mogućnosti za fizički opstanak, stavljene pred alternativu da prihvate neki oblik “vladavine vodećih rasa” ili da brzo potonu u anarhičniraspad.
Ova se knjiga bavi striktno evropskim kolonijalnim imperijalizmom koji se završio ukidanjem britanske vlasti u Indiji. Ona govori o dezintegraciji nacionalne države koja, pokazalo se, sadrži skoro sve elemente potrebne za neprekidni uspon totalitarnih pokreta i vlada. Pre imperijalističke ere nije postojalo nešto što bi bilo svetska politika, a bez nje totalitarno osvajanje svetske vlasti ne bi imalo smisla. U tom periodu sistem nacionalnih država se pokazao nemoćan bilo da izmisli nova pravila za vođenje inostranih poslova koji su postali svetski poslovi, bilo da zavede Pax Romana u ostatku sveta. Njegova politička skučenost i kratkovidost završile su u katastrofi totalitarizma, čije su nečuvene strahote bacile u senku kobne događaje i još kobniji mentalitet prethodnog perioda. Naučno istraživanje se skoro isključivo koncentrisalo na Hitlerovu Nemačku i Staljinovu Rusiju na račun njihovih manje štetnih prethodnika. Imperijalistička vladavina, osim što se koristi kao naziv, izgleda da je napola zaboravljena, a to je za osudu na prvom mestu zbog njene važnosti za savremene događaje, koja poslednjih godina postaje sasvim očita. Tako se sa obe strane kontroverza o neobjavljenom američkom ratu u Vijetnamu vodila kroz izvođenje analogije sa Minhenom ili sa drugim primerima izvučenim iz tridesetih godina kada je totalitarna vladavina jedino bila zaista jasna i prisutna, svuda isuviše prisutna, opasna; međutim konci današnje politike nose u delima i rečima mnogo više kobne sličnosti sa delima i verbalnim opravdanjima koja su prethodila izbijanju Prvog svetskog rata, kada je iskra u perifernom regionu od malog interesa za sve zainteresovane mogla da izazove požar širom sveta.
Naglašavanje nesrećne važnosti ovog napola zaboravljenog perioda ne znači, naravno, da je kocka bačena i da mi ulazimo u novi period imperijalističke politike ili da u svakom slučaju imperijalizam mora da se završi u katastrofama totalitarizma. Bez obzira na to koliko smo u mogućnosti da naučimo iz prošlosti, to nam ne omogućava da znamo budućnost.
Hana Arent, Juli 1967.
S enlgeskog prevela Slavica Stojanović
Iz knjige Izvori totalitarizma
Hannah Arendt, The Origins of Totalitarianism
Impulsportal