Wednesday, November 20, 2024

ZLATKO JELISAVAC: RADNIČKA KLASA ODLAZI U RAJ

Od proletera, preko radničke klase, do topovskog mesa

Da li danas uopšte postoji radnička klasa?

Zlatan Begić: Rekao bih da mi nemamo radničku klasu već proletarijat. Državice, koje su nastale na području bivše Jugoslavije, izgleda da su imale zadaću da rasture radničku klasu. Recimo, u zakonu o radu se uopće ne govori o radnicima nego o zaposlenicima. Radnička klasa je sistematski uništavana prije svega kroz uništavanje velikih sistema koje smo imali u bivšoj Jugoslaviji. Nama su ovdje prodavali priču da nam nisu potrebni veliki sistemi već mala i srednja preduzeća. To je bila jedna od najveća podvala koja se desila na ovim prostorima.

Branislav Čanak: U Srbiji ne postoji radnička klasa. Ona je uništeno onim velikim nacionalističkim poduhvatima 90-ih godina koji su nam doneli samo zlo i nesreću. Ti poduhvati radnike su pretvorili u pripadnike naciona. Tog momenta je radnička klasa prestala da postoji. Što je najgore, mi danas više ne vredimo ni kao pripadnici naciona, jer oni koji su nas poslali u rat 90-ih više ne mogu da ratuju. Sete nas se samo ponekad, kad treba da naprave neku ujdurmu, da zaprže neku tuđu čorbu.
(Most Radija Slobodna Evropa, Proleteri zamenili radničku klasu, Danas, 8-9. avgust 2015.)

Nekada davno, tamo krajem osamdesetih godina prošlog veka, grupa Haustor je pevala pesmu “Radnička klasa odlazi u raj”, uz čuveni pozdrav u refrenu: Pa-pa, proleteri! Tada je to bilo simpatično zbog ideološko-političke zabrane koja nije dozvoljavala nikakvo sprdanje sa glavnim stubom ondašnjeg društva: radničkom klasom. Dobro, znamo da je tadašnjim predstavnicima “crvene buržuazije” više bilo stalo do sopstvenog džepa nego do radničke klase, a nova tek razbuđena “nacionalna klasa” u glavnom stubu socijalističkog društva je pak videla ideološkog neprijatelja.

I najedanput radnička klasa, sa sve poštenom inteligencijom, uz osvetničke pozive nacionalnih tribuna, shvati da nije rešila svoje nacionalno pitanje i da joj od toga zavisi egzistencija, a ne od “prevaziđenih” socijal-ekonomskih tema. Napravila je radnička klasa tadašnje Jugoslavije jedan istorijsko-ideološki salto mortale i vratila se barem pola veka unazad, a sve to u svrhu pronalaženja lično-nacionalnog identiteta. Dakle, radnička klasa/svest nije samo povesno pala na “proleterski nivo” već je otišla jednu stepenicu niže i počela da traži svoje nacionalno biće. Evolucija je išla jednim logičnim sledom – od razjedinjenih i klasno-ideoloških neprosvećenih proletera do radničke klase kao temelja jednog socijalističkog društva, ali se onda desio retrogradno-devolucijski proces i u rekordnom roku radnička svest je svedena na prosek zbunjenog “mužika” koji kliče kralju i otadžbini ili pak domoljubivo šeni uz lokalno-nibelunske mitove. I sve bi to možda i bila samo jedna loša istorijska epizoda da se mužici i domoljupci ne uhvatiše oružja i ne započeše svoj krvavi pir od koga se, by the way, još nismo oporavili… A čini mi se da se nećemo još dugo oporaviti, jer smo obavezu i prvenstvo nacionalnog identiteta ugradili u temelje “novog” društva, gde se na povik narodskih tribuna brzo mobilizira masa nacionalno “osvešćenih” mužika i kreće se u novi mitološko-pravednički rat. Sve se to događa na ruševinama jedne države po kojoj su rasute krhotine rasturene svesti bivše radničke klase…

No, dok je nacionalno “osveštena” radnička klasa ginula u ratovima svojih plemenskih vođa dotle se na drugoj strani tvrdio pazar ili, bolje rečeno, uništavala se materijalna baza ondašnjeg socijalističkog društva, a to je danas tako istorijski deplasirana i ideološki ismejana, tzv. društvena svojina. Da, dok su vlasnici društvene svojine ratovali, nove polit-ekonomske “elite” su privatizirale ili pak samo etatizirale društvenu imovinu kako bi je kasnije lakše rasprodali.

U BiH, na primer, 1994. dakle dok još traju ratni sukobi, parlament u Sarajevu je doneo zakon po kojem društvena imovina prelazi u državnu. Kako, gore navedeni Zlatan Begić, inače profesor Pravnog fakulteta u Tuzli, kaže: “Država je time razvlastila one koji su izgradili fabrike i stvorili sredstva za proizvodnju, a koji su u to vrijeme bili u rovovima i na ratištu… Tada je izvršena najveća pljačka radnika u BiH, jer su pravo da raspolažu fabrikama i, naravno, da ih prodaju, preuzeli časnici i jurišnici političkih stranaka”.

Da li vam je ovo poznato? Pa naravno da jeste… Sve smo to gledali i gledamo danas u Srbiji. Nemojte da se iščuđavate ili pravite ludi. Zanimljiv je stav, takođe gore navedenog, predsednika sindikata Nezavisnost iz Srbije – Branislava Čanka po ovom istom pitanju. On kaže: “Privatizacija je u Srbiji još gore prošla nego u BiH. U BiH je odlukom parlamenta društvena imovina pretvorena u državnu. U Srbiji se čak ni to nije desilo”. Bez obzira šta mislili o ovom sindikalcu, njegovoj karijeri i sumnjivim odnosima sa vlastodršcima, ipak je on ovde izgovorio ili, bolje rečeno, konstatovao jednu frapantnu istinu, a to je da proces rasturanja društvene imovine u Srbiji se odvijao i odvija nesmeteno preko partijskih dužnosnika dok pravi vlasnici, davno zaboravljeni predstavnici radničke klase mogu samo sa žaljenjem konstatuju da su prevaziđeni, prevareni.

Današnji predstavnici partijskih “elita” slobodno krčme javna preduzeća, a niko se ne pita ko je njima dao za pravo da to rade. Ko ih je ovlastio? Pa iste te političke elite… I zato će javna preduzeća biti poslednja u “pravedničkom” ratu protiv viška zaposlenih, jer partije na vlasti uzimaju veliki novac preko rukovodećih kadrova iz tih istih preduzeća. Da je prave, osveštene, radničke klase, ne bi se ovi politički skorojevići i bitange tek tako usudili da otimaju ono što pripada “prirodnim” vlasnicima društvene svojine.

A ja se pitam, kao nekada Stefan Cvajg gledajući kako nacizam u Nemačkoj preuzima vlast (naravno ne želeći da upoređujem moju malenkost sa čuvenim piscem), i parafraziram: Gde su sada komunisti? Gde su oni ljudi sa kačketima i dignutim pesnicama? Gde su ljudi koji se bore za radničku klasu?

autonomija.info

Povezane vijesti

Rad s “glavom u torbi”: Samo u RS ove godine poginulo osam građevinaca, povrijeđene dočeka i neuplaćeno zdravstveno osiguranje

Foto: N1

Godišnje se u Bosni i Hercegovini desi na stotine povreda na radu koje nerijetko završe smrtnim ishodom. Posljednji slučaj teže povrede bilježi se u Banjaluci. No, nisu to jedini problemi bh. radnika. Ako nisu životno ugroženi, ugrožena su im prava. Loši uslovi rada manifestuju se na način da nakon povrede na gradilištu, radnika dočeka neuplaćeno zdravstveno osiguranje.

FBiH – Prva neradna nedjelja za radnike u trgovini 17. novembra

Foto: Novi list

Prva neradna nedjelja za radnike u trgovini biće narednog vikenda, odnosno 17. novembra, ovo je upravo saopštio federalni ministar trgovine Amir Hasičević nakon sastanka koji je održan u zgradi Vlade FBiH, piše Oslobođenje.

Popular Articles