Od problematičnog i usamljenog perioda školovanja, preko dana u San Francisku koje su obeležili uspon u muzičkoj karijeri, hedonizam i droga, do prerane smrti i nastanka mita o „Klubu 27“, prisećamo se najupečatljivijih momenata iz biografije slavne pevačice.
Prevela: Ivanka Jelić
Dženis Džoplin (Janis Joplin) bi u januaru ove godine napunila 72 godine. Ova pevačica je objavila četiri albuma tokom svog života – po jedan za svaku godinu svoje kratke karijere. Zahvaljujući glasu koji je vladao svim žanrovima od roka do folka, Džoplin je bila pionirka među umetnicama i imala je ključni uticaj na kasnije pokrete u pop i rok muzici, uprkos tome što je preminula veoma mlada, u 27. godini.
Džoplin je odrastala u Teksasu, u svetu koji je bio miljama daleko od njenog kasnijeg hedonističkog života u San Francisku. Njen rodni grad, Port Artur, bio je mesto srednjoškolskog nasilja i društvene isključenosti. U intervjuu koji je dala neposredno pre smrti 4. oktobra 1970. godine, Džoplin je rekla jednom od svojih savremenika: „Podsmevanjem su me isterali iz razreda, iz grada, iz države“.
Ipak, izopštenost ju je navela da istražuje muziku bluz umetnica Besi Smit (Bessie Smith) i Ma Rejni (Ma Rainy), za koje će Džoplin kasnije reći kako su je inspirisale da postane pevačica. Džoplin se vratila u Ostin sredinom šezdesetih, u pokušaju da postane solo pevačica i provela je, nezainteresovano, jednu godinu na univerzitetu, gde ju je studentska štampa opisivala kao hipi umetnicu – amaterku.
Ali tek u San Francisku, u Kaliforniji, Džoplin će doprineti stvaranju scene koja će promeniti njen život i savremenu muziku. Ona se 1963. godine preselila u Hajt Ešberi, kraj koji će postati baza bendova poput Džeferson Erplejn (Jefferson Airplane) i Grejtful Ded (Grateful Dead). Iako se taj kraj povezuje sa psihodeličnim rokom, Džoplin je snimila bluz numere u saradnji sa gitaristom Džeferson Erplejna, Jormom Kaukonenom (Jorma Kaukonen) i zapala u tešku zavisnost od amfetamina, zbog čega se privremeno vratila u Teksas.
U Kaliforniju se vratila kako bi nastupala sa psihodeličnim bendom Big Brader End Holding Kompani (Big Brother and the Holding Company). Prvi zajednički koncert održali su 1966. godine, a usledio je i ugovor za snimanje ploče. Nakon jedne godine, koja je bila puna profesionalnih nezgoda i tokom koje je Džoplin postala zavisna od heroina, album, nazvan po samom bendu, konačno je objavljen u avgustu 1967. godine.
Tačno je da ju je, dok je 1963. godine bila na koledžu, jedno bratstvo izglasalo za „najružnijeg muškarca u studentskom gradu“, ali 1968. godine Vog ju je proglasio „najuzbudljivijom predvodnicom rok muzike“. „Glas Dženis Džoplin budi sirovu stranu svakog slušaoca“, tepao joj je ovaj časopis.
Da je bila šik – nije. Ali njene staromodne naočari, griva kovrdžave kose, tetovaže i nakit išli su ruku pod ruku sa njenim pojavljivanjem na novoj sceni koja je bila u procvatu.
Dok ju je svetska štampa proganjala, zaneseno je pisala kući: „Svakakvi časopisi traže članke o meni i moje fotografije. Pojaviću se u svakom od njih. Baš imam sreće“.
Džoplin, koja je tada imala dvadeset šest godina, napustila je Big Brader End Holding Kompani 1969. godine kako bi se posvetila solo karijeri. Do tog trenutka „Jeftina uzbuđenja“ (Cheap Thrills), drugi album benda, dostigao je prvo mesto američke liste albuma, gde se i zadržao naredna dva meseca. U međuvremenu, vodeći singl sa tog albuma, „Deo mog srca“ (Piece of My Heart), dostigao je dvanaesto mesto liste singlova. Bila je to obrada pesme soul pevačice Erme Frenklin (Erma Franklin) iz 1967. godine, ali je postala veći hit u izvođenju Dženis Džoplin, čiji je sirov, nadahnut glas uneo u nju novi život. Frenklin je kasnije izjavila da nije ni prepoznala verziju Dženis Džoplin.
Prvi solo album Dženis Džoplin, u saradnji sa novim bendom Kozmik Bluz Bend (Kozmic Blues Band), nije ponovio uspeh koji je imala dok je radila sa Big Brader End Holding Kompani, ali ga je kritika pohvalila. Tokom evropske turneje sa bendom ona je nastupila u londonskom Rojal Albert Holu, kao i u Frankfurtu, na koncertu koji su obeležili neredi i obožavaoci koji su preplavili binu. Uprkos velikom trudu njenih prijatelja i kolega muzičara, ovo su za Džoplin bili dani koje je pojela droga. Prema rečima Pegi Kazerte (Peggy Caserta), prijateljice i povremene ljubavnice Dženis Džoplin, pevačica je do 1969. godine dnevno uzimala heroin u vrednosti od dvesta dolara.
Krajem 1969. godine Džoplin je predvodila Vudstok, a usledila je i olstar kanadska turneja vozom „Festivalski Ekspres“ (Festival Express). Ušla je u studio u septembru 1970. godine kako bi snimila ono što će kasnije postati njeno posthumno izdanje, „Biser” (Pearl). Poslednji snimci Dženis Džoplin bili su a kapela verzija ogorčene bluz numere „Mercedes Benc” (Mercedes Benz) i rođendanska poruka Džonu Lenonu (John Lennon).
Džoplin je pronađena mrtva u hotelskoj sobi 4. oktobra 1970, na dan kada je trebalo da snimi vokale za album „Biser” i numera „Sahranjena živa” (Burried Alive). Predozirala se heroinom u 27. godini. Kazerta i verenik Dženis Džoplin, Set Morgan (Seth Morgan), planirali su da se vide sa njom te večeri, ali se nisu pojavili. Ona je umrla šesnaest dana nakon što se Džimi Hendriks (Jimi Hendrix) ugušio, takođe u 27. godini, nastavljajući mit o smrtonosnom „Klubu 27”, čiji će „članovi” kasnije postati i Džim Morison (Jim Morrison), Kurt Kobejn (Kurt Cobain) i Ejmi Vajnhaus (Amy Winehouse).
Tragičan kraj kratke karijere Dženis Džoplin, zajedno sa njenim doprinosom muzici, postojano je čuvaju u sećanju javnosti već više od četrdeset pet godina nakon njene smrti. Njen raspon glasa – od nežnog predenja do iskonskog urlika – izražavao je osećanja, seksualnost i politička uverenja koja odredila atmosferu njenog doba. Čak i danas, mnogo je onih kojima je Džoplin uzela delić srca.