Možda će se neko i začuditi ako ga podsetim da je naziv grada Mostara vrlo slojevito saopštenje. Ono dovodi u vezu dve slike, dva pojma, možda i dve pojmovne kategorije – ’most’ i ’grad’ – i povezuje ih u nedeljiv semantički par koji je, daljom čarolijom jezika, spakovan u jedinstven ali višeznačan toponim.
Možda će se neko i začuditi ako ga podsetim da je naziv grada Mostara vrlo slojevito saopštenje. Ono dovodi u vezu dve slike, dva pojma, možda i dve pojmovne kategorije – ’most’ i ’grad’ – i povezuje ih u nedeljiv semantički par koji je, daljom čarolijom jezika, spakovan u jedinstven ali višeznačan toponim. A taj je, za sebe i po sebi, neka vrsta urbanološkog romana. Zvuči zacelo šaškasto: roman od jedne jedine reči! Pa ipak, ako se malo zaviri i ”s onu stranu ogledala”, videće se da neobična formulacija može izgledati ubedljivo, pa i logično, bar u onim okvirima u kojima su prihvatljivi čuveni metalogički paradoksi Lewisa Carrolla.
Reč most je praslovenskog porekla, bez indoevropskih i bez baltičkih paralela. Na njen dublji, pa možda i metafizički smisao ukazaće neke naizgled sasvim profane izvedenice: mostarina i mostar… a ’mostar’ je onaj čovek koji ubira mostarinu. I, razume se, naplaćuje prevoženje/ prevođenje preko vode, baš kao što je davno, vrlo davno činio Hermes Psychopompos, onda kad je prebacivao duše sa jedne na drugu obalu velike crne podzemne reke.
Našlo bi se primera koji upućuju i na vrlo neobičnu pomisao da u južnoslovenskim jezicima most dobija ponekad atribute živih bića. Dovoljno je prisetiti se brojnih demunitiva koji mogu da se shvate kao tepanje od milja:mostac, mostić, mostičak. Iznenadiće nas, doduše, i jedan odbojan augmetativ: mostina! Iza podsmešljivog tona ipak se prikriva i nešto malo divljenja pa i straha, onog i onakvog kakav se prema načelu tremendum et fascinosum čuva samo za natprirodne pojave. Najzad, postoji i jedan neobičan glagol koji poizdalje isto tako upućuje na davnašnje tragove svečane žrtve – umostiti, što znači nekome učiniti nešto po volji.
Mostovima se moralo ugađati, naročito na samom početku gradnje. U prašnjavim kompletima negdašnje beogradske dnevne štampe, slučajno sam otkrio neverovatan podatak. Negde početkom 1929. zavladala je u pridunavskim predgrađima Beograda, prava panika. Majke su decu skrivale po kućama, đake-prvake nisu puštale u školu, jer se pronela vest da će neko dete biti ukradeno i uzidano u temelje budućeg pančevaćkog mosta, za koji su se onda, u blatištima reke već uveliko nabijali prvi kesoni. Čak i u moderno doba, baš kao i u starim albanskim, južnoslovenskim i rumunskim legendama – veliko je delo zahtevalo i veliku žrtvu… bar u naivnoj pa, priznajmo, ponekad malo i morbidnoj narodskoj mašti.
Mostovi su, eto, i u moderno doba još uvek mogli biti demonska bića, ali što se mostarskog mosta tiče, on je, onako lep kao Apolon, oduvek bio samo dobar, voljeni Bog među Bogovima. I što je naročito važno, umesto velike žrtve, zadovoljavao se veštim ali opasnim skokovima mladih Mostaraca, koji su se sa krune mosta obrušavali u ledenu Neretvu. U tim odvažnim skokovima, bar za moje poimanje simboličnih činova, oduvek je bilo nečeg ritualnog.
Postoji jedna arhaična jezička oznaka koja uveliko otkriva antropomorfni simbolizam starih kamenih mostova. Reč je o onome što su stari majstori zagonetno definisali kao oko, dakle, ni manje ni više no baš kao ’oko mosta’! Mislilo se na presvođeni ili kod manjih mostova samo prelučeni polukružni otvor iznad vode. Ako se taj neobičan izraz prihvati, onda bi se moglo reći da je oko mostarskog mosta bilo ogromno i širom otvoreno… i da je na obe strane gledalo kao kakav udvojeni Polyphem.
Sledeća leksička zagonetka je, bar na prvi pogled, jednostavnija. Mostobranje, ako isključimo docnije vojno značenje, pre svega statička identifikacija. U pitanju su obično masivne, malo trapavo pridodate konstrukcije koje obezbeđuju most od proletnjih nizvodnih seoba leda. Srećom, ta pojava uobičajena u središnim balkanskim predelima uglavnom mimoilazi Mostar, ali mostobrani mostarskog mosta, masivni i vrlo promišljeno pridodati, štite ga od podzemnih udara zemljotresa koji za mostarsko područje baš i nisu neka retkost. I tako su se sa jedne i sa druge strane mosta pojavile teške i preteške kule kao nepokolebivi čuvari njegove stabilnosti. Ali i ta krajnje profana pa i banalna funkcija dobila je simbolične prizvuke. Mostarski mostse upire o podzidane obale kao čovek, kao starac koji se oslanja o masivne ručke svoje raskošne fotelje.
U južnosloveskim jezicima postoji još jedna nedovoljno jasna, ali očevidno višeznačna oznaka – mostište. Ona bi se mogla odnositi na sve ono što se izvan zone kula-tegova nagomilalo i što i sa jedne i sa druge strane privodi ka grbini mosta i svojim malim dućanima i šarenilom espapa još više ističe besprekornu, matematičku preciznost ”skoka” kamenog luka. Matematičkoj – ko zna, možda i astronomskoj – erudiciji majstora Hajrudina pridodaje se i šarm slučaja. Međutim, dovoljno je poznato da u istoriji mnogih čuvenih gradsih sklopova, nonšalantan ali po malo i trapav Gospodin Slučaj, retko kad da je baš sasvim slučajan.
No, mostarsko mostište je i simbološko težište čitave ove zadivljujuće arhitektonsko-urbanističke priče. Ako vrlo specifičan izraz mostišteprevedemo kao ’područje…’ ili možda čak kao ’gradski pejzaž oko mosta’, videćemo onda da se oko mosta, sa jedne i sa druge strae, naglašeno umalom ponavlja i sažima replika grada Mostara, obostrano stešnjena div-kulama, baš kao što je Mostar i u stvarnom prostoru stešnjen izmedu dve planine i još na mestu gde je reka najuža i najdublja… I to bi ujedno bio i najdublji nivo saopštenja: grad se kao ličnost predstavio, i sebi je ime nadenuo, sagradivši jedan neverovatan most, a taj je most, kao neka vrsta graditeljske sage, uzeo na sebe najplemenitiju ulogu da zauvek bude tumač grada…
Moderan čovek oseća potrebu za ritualima plemenitosti i dobra. Ali, ima i rituala zla. Ima i Sotoninih liturgija koje pozivaju na rušenje razumevanja i ljubavi. Pa ipak, načelo života uvek je jače od načela smrti, jer inače sveta ne bi bilo. U istoriji religija ta se prosta, gotovo folklorna istina oglašava alegorijom o božanstvu koje mora da umre samo zato da bi se podmlađeno ponovo rodilo. Nije li to upravo priča o budućem životu obnovljenog mosta?
Most, lipanj 2001.
Izvor: Filozofski magazin