Nakon višemesečnog štrajka radnici Goše održali su protest ispred Vlade Srbije. U povratku u Smederevsku Palanku novinari Mašine razgovarali su s radnicima i radnicama ove fabrike.
Beograd, 22.08.2017. Održan je protest radnika i radnica fabrike šinskih vozila Goša iz Smederevske Palanke. Nekoliko stotina ljudi, velikim delom onih koji su došli radničkim autobusima u Beograd, skupio se ispred zgrade Vlade kako bi ponovo podsetili na zahteve štrajkača. Zaposleni u ovoj firmi već nekoliko meseci štrajkuju zbog neisplaćenih zarada i neuplaćenih doprinosa. Radnike je dodatno uznemirila vest koja je stigla do njih − za vreme protesta su u fabriku ušli sudski izvršitelji i zaplenili deo materijala i alata.
Na jednoj fotografiji iz Kragujevca s kraja devedesetih prikazan je beskrajan red ljudi koji ispred kioska čekaju da kupe paklicu cigareta. Tokom Drugog svetskog rata Crveni krst je zvaničnim ratnim zarobljenicima, u okviru projekta pružanja pomoći, slao pakete u kojima su cigarete bile neizostavni deo. Tomas Šelbi, glavni junak jedne aktuelne serije o birmingemskim radnicima i kriminalcima s početka dvadesetog veka, čekajući da unajmljene ubice okončaju njegov život, ispred iskopane rake pali cigaretu. Kada više niste sigurni u sopsteno postojanje, korica hleba nije dovoljno uverljiv dokaz. Potrebno vam je nešto jače, nešto što će zagrebati sluzokožu poput duvanskog dima koji nikotinskim signalima saopštava nedopustivo zaboravljenu činjenicu: „Čovek sam i imam pravo na (dostojanstven) život“.
Nakon protesta ispred zgrade Vlade u Nemanjinoj, spustili smo se zajedno s radnicima fabrike šinskih vozila Goša do glavne železničke stanice, gde je trebalo da sačekamo autobuse koji će ih vratiti u Smederevsku Palanku. „Možete li da zamislite šta bi se desilo kada ja ovog meseca ne bih platio račun za struju?“, upitao me je, ispred velikog Belgrade Waterfront bilborda, jedan od radnika sa čijeg se kombinezona vijorio zihernadlom zakačen papirni transparent na kom je pisalo: Plata, šta je to? „Mislite da niko ne bi primetio i da bih prošao nekažnjeno?“, gledao me je podignutih obrva, ne očekujući da se uključim u razgovor, a potom nastavio: „Naravno da ne, ali zato niko od nadležnih institucija tri godine nije primetio da vlasnik naše fabrike, ko god da je, ne uplaćuje novac ni državi ni zaposlenima“. Još je dodao da Goša njemu i njegovoj ženi duguje ukupno milion i dvesta hiljada dinara.
Dve radnice su svoje transparente − na kojima je pisalo Robovi iz Goše pitaju kako se zove naš robovlasnik i Bolje grob nego slovački rob − zakačile na veliki bilbord Beograda na vodi i krenule ka autobusima koji su upravo pristizali. Transparenti su ipak skinuti pre polaska po naredbi uniformisanih čuvara javnog reda i mira, kao i intreresa političke elite.
A kad smo već kod političke elite, jeste li nekada videli cigarete u njihovim rukama? Šta mislite, da li su im potrebne da sebi vraćaju elementarno ljudsko dostojanstvo ili, u okrilju nekom nama nevidljivog Beograda, bio on na vodi ili ne, imaju drugih metoda za to?
Autobusi su krenuli za Smederevsku Palanku odmah pošto je Milan Vujičić, predsednik štrajkačkog odbora, podelio flaše s kiselom vodom svima osim dvojici starijih radnika, kojima je dao po limenku jelen piva. Bila je to neka meni nepoznata interna šala, šala koja je izazvala erupciju iskrenog prijateljskog smeha i nagovestila da su radnice i radnici donekle zadovoljni današnjim protestom. Međutim, vesela atmosfera ubrzo je utihnula, a odgovori koje sam dobijao na pitanja nisu bili nimalo optimistični. Činilo se, zapravo, da retko ko veruje u pozitivan ishod slučaja Goša. Vujičić je, po ko zna koji put tog dana, izgovorio kako su radnici ovoj državi potrebni samo u dve situacije − kada se ide u rat i kada se zaokružuju glasački listići. Izgovorio je to mirno, bez patetike. Pogledao me je potom nešto oštrije i dodao: „Vidite, naša premijerka kaže kako je građanima odvojila od usta da bi nama dala novac. Nije to lako slušati, verujte mi, mi ne tražimo ničije poklone i nikakve žrtve, samo neisplaćene plate koje nam pripadaju“. Pomenuo je kako ih ljudi iz vlasti u poslednjih mesec dana potpuno ignorišu, kako im na imejl nisu odgovorili ni predsednik, ni premijerka, niti iko od ministara. „Kao da ne postojimo“, zaključio je.
Imejlove su, pretpostavljam, čitali u prostorijama gde je pušenje strogo zabranjeno, a sama pomisao na duvanski dim izaziva gađenje i mučninu. Jer, ne zaboravimo, oni imaju i druga mesta i druge metode za obnavljanje ljudskog dostojanstva.
Iz pozadine autobusa se s vremena na vreme mogao čuti razgovor o novootvorenoj prodavnici nameštaja IKEA, kao i o srednjškolskim ekskurzijama. „Uvek sam volela da sedim na zadnjem sedištu“, rekla je crnokosa žena srednjih godina, uz blag osmeh pokazujući na petoricu uspavanih pozadinaca. Iz ranca sam izvadio nekoliko flašica vinjaka. Pomislio sam da bi alkohol mojim saputnicima i saputnicama mogao osvežiti još poneku sliku sa ekskurzija, ali me jedan muškarac sedih negovanih brkova brzo predupredio: „Nemoj, momče, imamo dogovor i bilo bi lepo da se toga držimo. Znam da bi ljudima prijalo, ali ne pijemo dok se sve ne završi“. Klimnuo sam glavom i vratio flašice u ranac. Par sedišta niže, jedan radnik je krišom iskapio limenku piva skrivajući se iza naslona. „Živo me zanima hoće li neko van Beograda dolaziti da pazari u IKEI“, nisam video odakle dopire glas. Čuo sam samo brz odgovor „Ti sigurno nećeš“, i potom kratak smeh. Tišinu su, sve do Palanke, prekidala kratka pitanja: Ima li još vode?; Ako je vama to u redu, ja bih izašao nešto ranije, kod ulaza u školu?; Možete li da stanete na sledećoj pumpi, moram do WC-a?…
Na ovo poslednje, neko je prokomentarisao: „Odlično, taman da ja zapalim jednu“.
U Smederevsku Palanku smo stigli negde pred tri po podne. Već za vreme protesta smo saznali da su sudski izvršitelji zaplenili deo fabričke imovine. Većina radnika je, odmah po dolasku u Gošu, otišla do magacina da proveri bilans stanja. Ostali su čekali ispred. Muškarac obučen u jednostavnu košulju pokušavao je da objasni kako je sa izvršiteljima stigla i policija i da su bili nemoćni da spreče iznošenje inventara. Potom se pojavio predsednik štrajkačkog odbora i više setnim nego odlučnim glasom smirio nekolicinu ozlojeđenih povratnika iz Beograda. „Stanite ljudi, pa direktor je sve vreme bio tu, ne krivite radnike što su ovi ušli u fabriku i odneli sve.“ Jedan od starijih štrajkača koji se upravo vratio iz magacina prišao mi je i rekao da su u fabrici ostala samo dva od osam pomoćnih postolja. Potom se tužno nasmejao i bezvoljno, više za sebe, prokomentarisao: „Pitam se samo da li će znati njima da rukuju“, i dodao: „Nemojte pogrešno da me razumete, ova fabrika ljudima duguje novac. Čak i među današnjim putnicima ima onih koju su je tužili, ali imali smo zajednički dogovor da se iz fabrike ništa ne sme izneti dok traje štrajk“.
Ušli smo u jednu od fabričkih zgrada. Ogroman pogonski prostor bio je uznemirujuće pust. Na samom ulazu nalazi se oglasna tabla sa saopštenjem Samostalnog sindikata Goše, izdatim 22. maja ove godine, saopštenje u kome se iskazuje zahvalnost generalnom direktoru Milutinu Šćepanoviću na potpisanom Sporazumu o prvobitnim zahtevima štrajkača, ali i upozorenje da se Sporazum mora ispoštovati u dogovorenom roku. U drugom delu oglasne table okačen je plakat s ciljevima sada već starog vlasnika, planiranim investicijama, opisom proizvodnih programa i profilom slovačke kompanije ŽOS Trnava, koja je u tesnoj vezi s novim vlasnicima Goše. U centralnom delu table, preko zaštitnog stakla, debelom tamnom trakom je zalepljen beli papir s natpisom ŠTRAJK. Kako ulazite dublje u pogon, šine u daljini postaju sve vidljivije, a iza njih se nazire nekoliko starih vagona. Na drvenom sanduku su prašnjave skice nekakvih ploča sa oznakom RRBNS-DD-F3-02-00/Poz. 10, uz potpise nadležnih za obradu, kontolu i odobrenje s ručno ispisanim datumom 13.02.2017. Na istom tom drvenom sanduku na kome su zaboravljene skice sa bočne strane vide se tragovi političkih prepucavanja, kredom ispisan natpis ДВЕРИ, kome je početno slovo preoblikovano u З. U starim metalnim buradima postavljenim na svakom koraku, kao improvizovani kontejneri za smeće, nalazi se veliki broj praznih paklica crvenog montekarla, crvenog LM-a 100s, crvenog bonda i crvenog jorka.
Ustav naše države nominalno garantuje dostojanstvo. U životima ovih ljudi, ipak, dostojanstvo garantuje crvena boja paklice koja ukazuje na visok sadržaj nikotina.
Negde, u dubini zgužvanih kutija, nazire se i crveni marlboro. Možda ostatak od neke proslave sportskih uspeha ili rođenja nečijeg deteta. Mnoštvo žutih i belih pikavaca zgaženih krutim radničkim cipelama mapiraju delove fabričkog prostranstva. Leže po fabričkom podu poput arheoloških iskopina, ukazujući na poslednje tragove života. Dostojanstvenog.
Na izlazu iz fabričkog kruga, s leve strane kapije, nalazi se oronula plava kućica koja je nekada verovatno služila kao portirnica. Prozori su još očuvani, mada izlepljeni umrlicama i oglasima za stan. Radnici napuštaju fabriku. O daljim akcijama dogovaraće se narednog dana. Izlazim zajedno s njima, iz zadnjeg džepa vadim vinston. Doduše, plavi.
Svi smo mi radnici Goše, kao da sam negde video grafit sa tim natpisom.
Napolju je prijatno. Vetar se spušta niz strme palanačke ulice. Dim se meša s prašinom i odlazi nekuda visoko, kao što i ja uskoro odlazim natrag u Beograd. I moja cigareta sve brže dogoreva.
