Doris Lesing o romanima koji nikada nisu napisani
Postoje teme za koje je neverovatno da nisu našle svog romanopisca. Šta je, recimo, sa Marksovim domaćinstvom? Ono je bilo sastavljeno od dramatičnih viktorijanskih stereotipa: nezakonito dete sa sluškinjom, zapostavljena supruga, misteriozni i konspiratorni posetioci, prekorni rođaci i dobročinitelj filantrop plemenitih pobuda. I eksploatisana ćerka koja strada.
Sviđa mi se da zamišljam kako čitam članak naslovljen “Nenapisani romani”:
Upravo su na pregled pristigli delovi reprinta skrajnutih viktorijanskih romana, svaki jedinstven po svom interesovanju, rasvetljava, onako kako samo književnost može, delove života u XIX veku, koji su inače dosad bili poznati samo istoričarima. (Jedan istoričar je rekao: “Slava je pisaca, a sramota istoričara, što su ovi prvi napisali romane koji jedini običnom čitaocu predstavljaju prošlost.”) “Džon Merkjuri” je uzbudljiva priča o onim ljudima koji su, rizikujući da budu poslati u zatvor, krijumčarili zapregama i poštanskim kočijama, a onda prugom, serije pamfleta, tablica, biltena, koji su svi tajno štampani ili kopirani ručno – “alternativna štampa” iz tog vremena, engleski devetnaestovekovni samizdat – o uslovima života radnika i njihovih porodica, njihovih težnji ka boljem životu. “Tvorac Novog Jerusalima” je psihološki roman o grupi čartista koji žive za budućnost, zanemarujući udobnost sadašnjeg života, u jednoj intenzivnoj interakciji, inspirisan uticajima Šelija, Bajrona i Blejka. Harizmatični Čarls Hup, govornik i vizionar, stavlja ljude, žene i decu pod svoj uticaj, ne uvek za njihovu dobrobit. “Dejm Beti: njena škola” govori o udovici vojnog kapetana, prepuštenoj siromaštvu, koja podučava komšijsku decu u svojoj malenoj kolibici u Spitalfildsu. Priču pripoveda jedna od njenih učenica, odrasla žena, u vreme kada su ovakve i slične škole bile zatvorene zbog obaveznog državnog obrazovanja. Sobu u kojoj su podučavana deca – od kojih su mnoga postala izuzetna –jedan inspektor je opisao kao “vlažnu, nehigijensku i lose opremljenu”. “Trka senki”. Ova zemlja je uvek bila domaćin revolucionarima iz cele Evrope, uvek u pokretu, u nadmudrivanju sa policijskim špijunima, krijumčareći pisma, pamflete, instrukcije. Ovaj senoviti svet intrige i strasti, i onog tipa ljudi koji će kasnije, sa pojavom “medija”, postati teroristi, biće poučan vlastima, čak i sada. Roman najavljuje “Đavole” Dostojevskog. Ne propustiti. “Dive sa divana”, bazirana na pismima koje su razmenjivali doktori Florens Najtingejl i doktori istraživačice Izabela Bird, rasvetljava muke mudrih žena mizerijama i frustracijama života u viktorijanskoj srednjoj klasi, koje su se koristile invalidizmom, često svesno, ali što je još zanimljivije, podsvesno, kako bi štitile svoju ranjivost i negovale svoje talente. “Psihopatologija sofe” je podnaslov. “Leptir pod kamenom” od Elizabet Beret Brauning. Ona i njene sestre, tajeći od oca, braće i kasnije muževa, sprijateljuju se sa siromašnom devojkom koja umire od tuberkuloze u Rokeriju, koji, na kraju krajeva, nije bio više od jedne milje udaljen od njene kuće. Rezultat je lep i saosećajan roman.
Nažalost, ovi roman i hiljade drugih nikada nisu napisani. Zašto?
Postoje teme za koje je neverovatno da nisu našle svog romanopisca. Šta je, recimo, sa Marksovim domaćinstvom? Ono je bilo sastavljeno od dramatičnih viktorijanskih stereotipa: nezakonito dete sa sluškinjom, zapostavljena supruga, misteriozni i konspiratorni posetioci, prekorni rođaci i dobročinitelj filantrop plemenitih pobuda. I eksploatisana ćerka koja strada. Postoji Kapova biografija Eleanore Marks, pisma, istorijske knjige. Nema romana – mada se Marksov zet pojavljuje u “Doktorovoj dilemi”, mislim, i izgleda da je on bio inspiracija za “Tragične komičare” Džordža Meredita, suvoparnu, urbanu, duhovitu priču o revolucinarnim politikama Evrope. Nema ga u prodaji. Pitam se zašto?
O nenapisanim romanima prvi put sam počela da razmišljam kasnih pedesetih, posle Dvadesetog kongresa. (Svi koji imaju određen broj godina znaju na šta mislim: omladina, čak i ona politički osvešćena, pitaće se šta je to?) Znala sam da sam živela u neverovatnom vremenu, ali to je sada gotovo. Ono što se završilo je politička atmosfera – i ovo je uvek nemoguće objasniti potonjim ljudima, koji žive u drugačijoj, podjednako upečatljivoj atmosferi, skoro uvek škodljivoj za onu prvu. (Tokom poslednjih nekoliko nedelja videli smo slične nagle promene, koje niko nije predvideo, za koje smo do skora svi mislili da su nemoguće. Mladi već pitaju starije: “Kako je moguće da ste to uradili?”) Ono čega sam se prisećala – 1941, datum kada je Rusija ušla u rat – bila je groznica, intoksikacija, svaka moguća društvena ideja na izvolite, od feminizma do života u komuni, sve bazirano – u oblastima rasprostranjenim daleko van komunističke partije – na scenariju o pozitivcima i negativcima: Sovjetski savez je bio dobar, svi ostali zli. Što se više udaljavam od tih godina, one sve luđe izgledaju, u suštini paranoične – ali to su lažne uspomene koje pokušavaju da se instaliraju, da umanje vrednost ondašnje atmosfere, što je suština cele stvari. Ono što sam tačno želela da znam: da li se ovako nešto desilo ranije? Kako bi bilo lepo čitati roman o muškarcima i ženama komunističkog pokreta pre 1905, kada su se podelili na boljševike i menjševike. Lična razmimoilaženja su sigurno sve ostavila u rasulu. A zašto ne i roman o čartistima, konkretne stvari, ne propaganda: već sam primetila kako su se (mali) istorijski događaji u kojima sam učestvovala stvrdnuli u uredne priče koje su obično propuštali da pomenu određene ljude i događaje, često ključne, kao da se u njima nalazilo nešto abrazivno i sirovo i golicavo, što se nije moglo uključiti. A atmosfera koja je sve to učinila mogućim je isparila. Postoje čitavi predeli XIX veka koje literature uopšte nije pokrila, iako su Dikens, i Hardi i Meredit između ostalih odradili dobar deo. Pa, ja bih napisala roman koji bi preneo atmosferu, ukus i osećaj politike određenog vremena. Obrnite par decenija, i već “Zlatna beležnica” postaje deo istorijskih i političkih časova, a ja veoma zadovoljna.
Ali čemu knjige koje fale? Najiznenađujuća šupljina javlja se u II svetskom ratu. Stotine hiljada žena i muškaraca bili su u uniformama, upravljali vozilima, radili na zemlji, u obaveštajnim službama i kancelarijama. Pravili su municiju, kuvali po kantinama, pretrpeli Blitz. Gde je The Landgirl and Luigi, gde je roman o ledenoj trci za Murmansk, ili bitka za Atlantik – gde smo umalo izgubili rat – ispričana od strane osetljivog mladog oficira koji je kasnije potopljen tokom odbijanja napada na Pacifiku, pa izvučen iz vode i poslat da se opet bori? Gde je roman, pre nego memoari, o kampovima za ratne zatvorenike u Nemačkoj, o kampovima za interniranje u Južnoj Rodeziji, Australiji (koji su kasnije pravili čudne stambene mešavine fašista i antifašista). U Drugom svetskom ratu, kampovi za obuku pilota bili su postavljeni u Južnoj Rodeziji (barem deset), Keniji, Australiji, Kanadi, Južnoj Africi. Ovo je značilo premestiti – koliko ljudi? Milione? – brodovima koje su jurile, i katkad potapale, podmornice, ovo je značilo graditi kampove koji su kao gradovi – ali samo za muškarce – u zemljama koje su ove nevoljne turiste posmatrale kao nepoželjne ili – ponekad – politički opresivne poput zemalja protiv kojih smo se borili. Znam da se Južna Rodezija tako činila mnogim ljudima u vazduhoplovstvu. Sve su ovo bili neverovatni podvizi organizacije. Da li se išta slično dogodilo pre? Pa ipak, ljudi su zaboravili na ove kampove, ove ljude. Njih nema u literaturi, osim, provizorno, u mojoj „Deci nasilja“. Sudbina zemaljske posade – ljudi koji su servisirali avione i vodili kampove, i bili tu ponekad godinama – bila je da se dosađuje. Dosada je pogodna za proizvodnju književnosti. Ali ne, ništa, ni reči. Gde su romani o drugom evropskom frontu, Dankirku, evakuaciji Singapura, ratu na Burmi (Da, Indija je dobro prošla), rat u Severnoj Africi, vojnim kampovima u Britaniji? U redu, hajde da pogledamo šta imamo. Trilogija Evelin Von, o borcima; trilogija Olivije Maning, uglavnom o civilima koji izbegavaju smrt, deportacijama i oskudici dok se vojska kreće napred-nazad. Aleksander Baron, „Iz grada, sa pluga“. „Okrutno more“. Oštri, zlobni nacrti u „Brijanje kroz Blitz“, od Fanfarla. Ostaju fragmenti stihova, malo koji precizan ili bolan kao oni Brukovi, Sasonovi ili Ovenovi.
Mračni anđeo što je čist i jasan
Poput topa koji se presijava u vazduhu
Tvoja tama napada mi um
I gromoglasna kao oklopljeni vetar
Što pada po Evropi
Tvoja je kosa.
(Da li je bilo zaista takve pesme?) Prokoš je napisao veoma jak, ljubavni roman koji se odigrava u Lisabonu, u tom skloništu za špijune. Da li sam puno toga izostavila? Mislim da ne. Gde je naš ekvivalent “Istorije” Elze Morante, tog veličanstvenog romana koji nam govori sve u vezi sa tim kako je tokom rata bilo u Italiji? Ne, Britanija nije doživela invaziju, ali je bila uzdrmana, zauvek izmenjena. Nije mnogo Britanaca (ili Amerikanaca) poginulo, ali milioni su premeštani iz jednog dela zemlje u drugi, iz jedne države u drugu, sa jednog kontinenta na drugi. Po prvi put, civli su bili uključeni…
Da li se bližimo večitoj temi, senzibilitetu pisca – koja nije svima omiljena?
Jedna ili dve indicije. Pre nekoliko godina pozvana sam da govorim na jednom okupljanju industrijalaca i biznismena u Torontu. Bila sam zaintrigirana: izgleda da je supruga predsedavajućeg te godine predložila da bi pisac uneo finu promenu u ta nedeljna okupljanja. Došlo je nekoliko stotina ljudi, od kojih su trećina bile žene. Jedna od poenti koje sam istakla bila je da je književnost, ne istorija, ona koja je napravila mapu ovog ili onog društva. (Nisam govorila o romanu sa estetskog stanovišta, nego kao informacija: na primer, jedan moj prijatelj biznismen, kada ga pošalju u neki novi grad ili zemlju, odlazi u biblioteku po sve romane koji su odande. Odatle naučiš kakvo je neko mesto, kaže on, ne iz planova i pamfleta.) Svi mi poznajemo Rusiju iz perioda pre revolucije zahvaljujući Tolstoju, Dostojevskom, Turgenjevu, Čehovu i ostalima. Jedan biznismen je ustao, uticajan, čini se, i istakao kako se industrijska revolucija uveliko odigravala i pre Ruske revolucije, ali toga nema u književnosti. Naš pogled na takvu Rusiju su u potpunosti stvorili intelektualci, od kojih ni jedan, čak ni Gorki, nije imao nikakve veze sa proizvodnjom ili industrijom. Oduševilo me je što je ovu poentu izneo kapitalista, a ne neki kanadski ekivalent druga Lenjina.
Još nešto: zašto ljudi koji se bave biznisom ili su u industriji, koja je motor svih društava na svetu, kapitalističkih, socijalističkih – i, sada, komunističkih – nikada ne pišu romane? Teško da možete da se setite ozbiljnog romana o mahinacijama u odborničkim salama, o tajnim pokušajima da se ukrade tehnologija, o trgovini oružjem, o ljudima koji grade brane i cevovode, o internacinalnim konferencijama gde se odlučivalo o sudbinama čitavih nacija, a kamoli o svakodnevnom boravljenju po kancelarijama, što je sudbina miliona. (Da, nešto se dogodilo… Heler). Da li se, pitam se naglas, aristokratski prezir prema biznisu (još uvek živom i zdravom, kako mi je rečeno, u ovoj zemlji) prelio na intelektualce ove zemlje, a onda, nekako, na njen bivše kolonije? Postoje određeni slojevi društva u Britaniji, uključujući i one kojima pripadaju društveno najsvesniji ljudi, gde je dovoljno pomenuti “biznis” ili “biznismena” pa da viditi male delikatne grimase gađenja. Tako nije u Americi, koju bi neki trebalo da redovno posećuju, samo da bi se odmorili od svih ovih uglađenih senzibiliteta.
Zašto, pitala sam se, članovi ovog uvaženog društva nisu krenuli i pisali romane o njihovim fascinantnim životima? Jedan za drugim su ustajali kako bi rekli da gaje snove o pisanju romana, ali ni jednom od njih nije palo na pamet da su životi biznismena zanimljivi. Jedan čovek je priznao da kada se bude penzionisao napisaće roman o svojoj tinejdžerskoj pasiji prema devojčici iz kraja, jer je to obeležilo njegov život. Jedan je planirao da napiše nešto o njegovim lovačkim putovanjima sa psom. Jedna žena je rekla da će pisati o njenom skorašnjem razvodu i posledičnoj psihoanalizi.
Ako bi neki ljubopitljivi sociolog sa Marsa (ili nekog od Jupiterovih meseca) odlučio da upotrebi dobru književnost iz poslednjih tristotinak godina kao mapu našeg društva, XVIII vek bi bio pristojno pokriven, ali šupljine bi bile ozbiljne u XIX – a mogli biste da pročitate sve romane XX veka i da nikad ne pomislite kako je to zanat koji pokreće svet. Loša literatura – da, stripovi, aerodromska književnost – ali to je druga tema za drugi članak.
Tekst: Doris Lesing
Prevod: Danilo Lučić
