Mnogi posmatrači još uvijek padaju u iskušenje da kriknu "ludilo", iako je Dali uporno tvrdio da "jedina razlika između mene i ludaka je u tome što ja nisam lud".
Smatrana jednim od glavnih dela italijanskog umetnika Amadea Modiljanija, slika "Ležeći akt", koja je u ponedeljak prodata na aukciji za 170,4 miliona dolara, i tako postala druga najskuplja slika na svetu (posle Pikasovih "Žena iz Alžira"), našla se u žiži svetske pažnje.
Pošto je 1887. proveo neko vreme na Martiniku, u nadi da će živeti kao divljak Pol Gogen (Paul Gauguin) tri godine kasnije odlazi na Tahiti ne bi li izučavao i slikao običaje i pejzaže koje je susretao na svom putovanju. “Noa Noa” je dnevnik koji je napisao po povratku u Pariz kao pokušaj da publici ponudi kontekst u kojem su nastali njegovi novi radovi. Nekoliko godina kasnije Gogen ponovo odlazi na Francusku Polineziju i tamo ostaje do svoje smrti na Markezima 1903. godine.
Slike Marka Šagala su slike detinjstva. Plavi mesec na ljubičastom noćnom nebu, seoske kuće pokrivene mesečinom i snegom, starac na krovu, leteće haringe, dečačke ljubavi skrivene u šešir i melodije seoskog violiniste.
Životopis Ivana Generalića impresivan je, iako ne kao i u većine ingenioznih ljudi. Rođen je 21. prosinca 1914. u podravskom selu Hlebine, koje u to vrijeme, dakle, prije 95 godina, ne samo da nije imalo asfaltnih cesta, nego bijaše u prašini ili blatu do koljena.
Stolećima je beličasti dragulj u kruni centralne Evrope zračio svojim sveprisustvom na političkim, kulturnim i povesnim kartama ovog fascinantnog i turbulentnog kontinenta. Vindobona, Wien, Vienna, nama znan pod izvornim slovenskim Beč, bio je grad naučen i svikao da vlada.
Pravo lice melanholije najbolje se vidi na platnima norveškog slikara Edvarda Munka (1863-1944). Večito zgrčen u svom crveno-crnom i sivom svetu fatalnosti, mraka, erupcija, smrti, životinjskog u ljudima, seksualnih frustracija, ludila, žalosti, tužnog detinjstva, jeseni, plavetnih i maglovitih pejzaža, ljubavi, nežnosti i besmisla, Munk robuje svojim promenama raspoloženja i tom unutrašnjem utonuću, toliko jasno, da njegove slike kao da imaju glas.
„Kad god je kišilo u Parizu, Modiljani je nosio sa sobom jedan ogromni, stari, crni kišobran. Sedeli bismo zajedno, pod njegovim kišobranom, na klupi u Luksemburškom parku, na toploj letnjoj kiši... recitujući Verlena istovremeno i bilo nam je drago što pamtimo iste stvari.“
