Moderni narativi kapitalizma tvrde da ogromna bogatstva nekoliko kompanija popravljaju živote mnogih ljudi. Istorija robovlasničkog kapitalizma nas upozorava da to ne uzimamo zdravo za gotovo.
Godine 1911. specijalni kongresni komitet sastao se da istraži uticaj novih poslovnih praksi na život radnika. Članove ovog komiteta naročito je interesovalo nešto što se zvalo naučni menadžment, tehnika koja je trebalo da meri i pospešuje radničku produktivnost. Najistaknutiji zastupnik ovog sistema, inženjer mehanike Frederik Vinslou Tejlor, samo što je objavio svoj magnum opus pod nazivom Principi naučnog menadžmenta. Tejlorov rad će postati ključna inspiracija profesije menadžmenta. Zapravo, njegov uticaj i dalje traje. Tekstovi koji se bave pionirima menadžmenta neretko počinju od njega, hvaleći njegove napore da primeni preciznu metriku čak i na najprostije procese.
Međutim, kada su Tejlor i ostali bili pozvani da svedoče 1911, ton je bio daleko od inspirativnog. Kritičari naučnog menadžmenta ukazali su na sasvim drugačiju referentnu tačku – ropstvo. Iskusni građevinski radnik iz Votertaun Arsenala u Masačusetsu, rekao je komitetu da mu se naučni menadžment čini kao „nešto što se svodi na ropstvo“. Menadžeri su, po njegovim rečima, sprovodili ekstremnu kontrolu, „prate nas dok smo na poslu… i stoje nam nad glavama sa štopericom… to je zaista teško izdržati“. Predsednik sindikata mašinskih radnika tvrdio je da ovaj sistem „bukvalno svodi ljude na robove“, da im „smanjuje nadnice“ i da je „stvorio takvu atmosferu podozrenja među ljudima, da svako svakog smatra potencijalnim izdajnikom ili špijunom“. Na završetku javnog slušanja, iako komitet nije preduzeo ništa naročito, njegovi članovi su se složili da neki elementi ovog sistema funkcionišu „na isti način kao bič goniča crnih robova, držeći ljude u neprekidnom stanju uznemirenosti.“
Naravno, otkucavanje štoperice nije isto što i udarac biča – ili kombinacije štoperice i biča, koja se koristila na nekim robovlasničkim plantažama. Ipak ima nečeg simptomatičnog i duboko uznemirujućeg u ovoj analogiji, tim pre što su zastupnici naučnog menadžmenta i sami ponekad koristili poređenja sa ropstvom – ne kako bi kritikovali ovaj sistem, već kako bi ga pohvalili. Jedan Tejlorov saradnik, Skader Klajs, tvrdio je da je naučni menadžment naprosto sistem „saradnje ili demokratije“, ali Klajsova definicija demokratije bila je nedvosmisleno nedemokratska: on opisuje sistem „koji se sastoji u tome da sposobna osoba preuzme vođstvo, dajući naređenja u slučajevima u kojima ona poseduje superiorne sposobnosti, dok joj se drugi potčinjavaju: to je odnos gospodara i roba, kako god ga inače zvali“. Iz perspektive menadžera, kontrola je suštinska odlika menadžmenta. Pritom je dozvoljena povremena promena odnosa kontrole: „U bilo kom trenutku, radnik za strugom može da ukaže nadzorniku na bolji način rada“. Ali iz perspektive radnika, ova krakotrajna zamena uloga slaba je uteha. Ukazajući nadzorniku na bolji način rada, radnici odustaju od sopstvene moći i čine sebe zamenjivima.
Najupečatljivija paralela između ropstva i naučnog menadžmenta može se naći u takozvanoj „ideji zadatka“, koju je Tejlor opisivao kao „najznačajniji element modernog menadžmenta“. Sistem zadataka se povezuje sa Henrijem Lorensom Gantom, koji je danas poznat po Gantovoj tabeli, alatki za izradu rasporeda, koja još uvek nosi njegovo ime. Na vrhuncu popularnosti naučnog menadžmenta, Gant je razvio „sistem zadataka i bonusa“, kojim su se povezivali satnica i bonusi za prekovremeni rad. Radnicima bi se isplaćivala osnovna plata, uz dodatak za rad koji prelazi izvesni minimum. Kombinujući ostvariv (pre nego maksimalan) zadatak sa bonusima, radnicima je ostavljena mogućnost da uživaju sigurnost mimalne zarade, ali im je istovremeno i dato ohrabrenje da pokušaju da je nadmaše.
Iako su Gant i Tejlor uveli neke nove detalje u sistem zadataka, oni nisu izumeli ovaj sistem. On ima mnogo dužu istoriju, i predstavljao je jedan od osnovnih metoda za organizovanje ropskog rada. Po sistemu zadataka, rob bi dobio konkretan „zadatak“ ili kvotu, koju je morao da ispuni do kraja dana; ovo je bila alternativa takozvanom sistemu bande, u kojem su robovi radili pod neprekidnim nadzorom. U nekim slučajevima, robovlasnici koji su koristili sistem zadataka, čak su davali i novčane bonuse za postizanje unapred određenih ciljeva. „Mahali su šargarepom“ na način koji nalikuje ne samo Gantovim metodama, već i metodama savremene „ekonomije tezgarenja“ (gig economy). Uistinu, osim osnovne plate i suštinski važne sobode radnika da daju otkaz, Gantov novi sistem bio je u skoro svakom pogledu identičan sistemu koji su koristili robovlasnici, što ni sam Gant nije pokušavao da prikrije. On je priznavao da je reč „zadatak mnogim ljudima bila odbojna“ zbog svoje povezanosti sa ropstvom, i smatrao je ovu negativnu konotaciju jednom od njenih „glavnih mana“.
Ovo ne treba previše da nas iznenađuje, imajući u vidu Gantovo južnjačko poreklo. On je rođen uoči Građanskog rata, kao sin Virdžila Ganta, merilendskog robovlasnika koji je posedovao više od 60 muškarca, žena i dece. Kako je pisao Gant, „termin ‘nadzornik za zadatke’ ima dugu tradiciju u našem jeziku; on simbolizuje vreme, koje danas srećom prolazi, kada su ljudi bili prisiljeni da rade ne za svoje sopstvene, već za tuđe interese“. Gantov cilj nije bilo napuštanje starog sistema, već njegovo prilagođavanje savremenim potrebama. On je to ovako objašnjavao: „Generalna politika prošlosti sastojala se u prinudi, ali doba sile mora se povući pred dobom znanja, i politika budućnosti sastojaće se u podučavanju i vođstvu, u korist svih uključenih.“
U izvesnom smislu, naučni menadžment je kopirao robovlasničke modele eksploatacije, pritom odbacujući samu instituciju ropstva. Gantova retorika nije toliko govorila o distanciranju, koliko o napretku; on je navodno voleo da kaže da je „naučni menadžment veliki iskorak u odnosu na ropski rad“. Industrijalac Džejms Mejps Dodž, jedan od ranih zastupnika Tejlorovih ideja, objasnio je 1913. da „ne možemo sa sigurnošću reći ko je prvi oslobodio klicu ideje naučnog menadžmenta, jer je ona rođena iz prvog krika bičovanog roba“. Dodžova referenca bila je metaforična i odnosila se na mutnu i daleku prošlost u kojoj je ropstvo bilo uobičajeno, a ne na južnjačko robovlasništvo. Međutim, on je razumeo da je „današnja generacija“ nasledila „iz prošlosti odnos između gospodara i roba“, i smatrao je zadatkom naučnog menadžmenta da se ovaj odnos prevaziđe.
Istoričar Ulrih Bonel Filips je još 1918. prepoznao paralele između menadžmenta i ropstva. Kako primećuje Danijel Džozef Singal, kada je Filips opisivao sofisticiranost južnjačkih strategija menadžmenta, voleo je da referira na seriju članaka H.V. Vika, objavljenih u Južnjačkom plantažeru, čija je „analiza stava i kretanja“ podsećala na neke od najrazvijenijih studija industrijskog rada iz Filipsovog vremena. Iako je Filips bio jedan od najuticajnijih istoričara ropstva, njegov rad je bio prožet rasističkim predrasudama, a njegovi opisi interakcija između vlasnika plantaža i njihovih robova zapanjujuće liče na načine na koje je Tejlor opisivao idealne odnose između menadžera i radnika. Tokom više meseci kongresnih slušanja o naučnom menadžmentu, Tejlor je pokušavao da distancira svoj sistem od robovlasništva, opisujući ga kao školu za radnike koji nisu znali da rade: ovo „nije gonjenje crnaca; ovo je ljubaznost; ovo je podučavanje; ovo je ono što bih voleo da je neko učinio za mene kada sam bio dečak koji pokušava da nauči nešto da radi. Ovo nije pucanje bičem iznad nečije glave i povik ‘Vuci se ovamo, proklet bio’.“
Pola veka nakon Filipsa, Kit Aufhauzer je opisao u kojoj meri su se robovlasnička teorija i praksa poklapali sa Tejlorovim sistemom naučnog menadžmenta. Tokom decenije uzavrele debate o prirodi južnjačkog ropstva, Aufhauzer je tvrdio da postoje dalekosežne paralele ne samo između instrumenata kojim su se služili robovlasnici i onih koje predlažu naučni menadžeri, već isto tako i u odnosima moći koje su ovi instrumenti odražavali. On je pisao: „Što se tiče discipline na radnom mestu… odnos između gospodara i roba je veoma sličan odnosu između kapitaliste i nadničara u preduzećima uređenim na osnovu naučnog menadžmenta“. Dve decenije nakon Aufhauzera, i istoričar Mark Smit će opisati aspekte upravljanja plantažama koji su zapanjujuće slični naučnom menadžmentu. Smit se fokusirao na ulogu vremenske discipline na plantaži, ukazujući na raširenu upotrebu satova kako bi se utvrdilo koliko rada robovi mogu obaviti.
Uprkos ovim i drugim sličnim istraživanjima, paralele između savremenih praksi poslovnog menadžmenta i ropstva uporno su se ignorisale u mejnstrim diskusijama o istoriji američkog preduzetništva. Ovo ignorisanje je bilo toliko temeljno, da je profesor menadžmenta Bil Kuk, 2003. izneo tvrdnju da je neuspeh onih koji se bave menadžmentom na naučnim osnovama da objasne ovu istorijsku vezu, ravan „poricanju“. Kuk je pisao da su informacije o poslovnim praksama robovlasnika bile široko dostupne u mnogim javnim izvorima i da njihovo ignorisanje mora biti namerno.
U nekim slučajevima, dokazi za ropstvo se mogu pročitati bukvalno između redova. Uzmimo za primer Ganta, čiji je sistem zadataka i bonusa tako verno pratio sistem koji su primenjivali robovlasnici. Gant se još uvek s vremena na vreme pominje u savremenim udžbenicima menadžmenta i internet uvodima u ovu oblast. U frazi koja se ponavlja u tako velikom broju ovih prikaza da je teško proceniti ko je njen originalni autor, za Ganta se kaže da je rođen u porodici bogatih farmera iz Merilenda, ali da je „njegovo detinjstvo bilo obeleženo izvesnim odricanjima jer je Građanski rat donekle promenio bogastvo njegove porodice“. Ova „promena“, čije se objašnjenje izostavlja, zapravo je bila gubitak preko 60 ljudi koji su pobegli sa plantaže i oslobodili se. Nasleđe ropstva se ovom frazom istovremeno i priznaje i briše.
Kako bi se prevazišlo poricanje, nije dovoljno samo priznati da su robovlasnici praktikovali neku vrstu naučnog menadžmenta, već je neophodno i šire pomišljanje duboko usađenih pretpostavki o vezi između kapitalizma i kontrole. Iako postoje mnogi izuzeci, istorije poslovnih praksi – barem one koje dopiru do šire javnosti – uglavnom su kako individualne, tako i društvene priče o uspehu. U ovim pričama svi pobeđuju: biznismeni ostvaruju profite, a mušterije, radnici i zajednice napreduju zajedno sa njima. Ovo, naravno, može biti istina. Prelazak sa trgovine kao transakcije nulte sume, na transakciju pozitivne sume, jedna je od najvažnijih transformacija koja je omogućila razvoj kapitalizma. Ali kapitalizam sam po sebi ne garantuje da svi pobeđuju.
To što kolač raste nije garancija da će on biti ravnopravno podeljen. Kako ćemo podeliti dobiti zavisi od toga kako su napisana pravila, ili, drugim rečima, od toga kako su tržišta regulisana. Ropstvo pokazuje kako jedan konkretan skup pravila omogućava precizan menadžment, ali istovremeno povezuje svoje prednosti sa jezivom cenom koja se za njih mora platiti. Ropstvo takođe ilustruje i to kako izvesne vrste širenja tržišta – koje omogućavaju da životi budu okovani radom i prodavani – mogu proizvesti radikalnu nejednakost. Ekonomski rast može pratiti proširenje sloboda i šansi. Ali, kao u slučaju ropstva, proširenje tržišnih sloboda za manji broj ljudi može zavisiti od različitih vrsta ograničenja sloboda za mnoge druge. Rast može pratiti slobodu izbora, ali isto tako može biti izgrađen i na nasilju i nepravdi.
Izvesne vrste menadženta nastaju kada menadžeri uživaju vrlo visok nivo kontrole nad svojim radnicima. Uspon naučnog menadžmenta u poznom 19. veku treba videti i kao trenutak inovacije, ali i kao ponovno uspostavljanje starih tehnologija kontrole. Sa sve čvršćim državnim granicama radnici su sve teže mogli da napuste fabrike i vrate se obrađivanju zemlje. Sa imigracijom i rastućom nejednakošću, proizvođači su imali na raspolaganju obilne zalihe radne snage. Doba trustova i monopola ograničavalo je opcije, a i kada su radnici po zakonu i mogli da promene posao, okolnosti na novom poslu nisu nužno bile bolje. Samo u takvom okruženju imalo je smisla da menadžeri poput Tejlora pokušaju da izračunaju „koji deo konjske snage predstavlja ljudska snaga“, sa očekivanjem da bi se ova maksimalna stopa rada mogla kupiti konkretnom nadnicom, ili možda nadnicom i bonusom.
Moderni narativi kapitalističkog razvoja često naglašavaju pozitivnu sumu ishoda mnogih individualnih izbora. Oni sugerišu da slobodne, pa čak i sebične odluke, idu ruku pod ruku sa ekonomskim rastom i inovacijom. Oni često pretpostavljaju da je ogromno bogatstvo koje se akumuliralo u svega nekoliko kompanija popravilo životne okolnosti ogromnog broja ljudi. Istorija robovlasničkog kapitalizma upozorava nas da ne prihvatamo ovakva očekivanja zdravo za gotovo. Moja nova knjiga, Robovlasničko računovodstvo, kao i dela istoričara poput Dejne Rejmi Beri i Kalvina Šermerhorna, pokazuju da je ropstvo u 18. i 19. veku bilo vrlo prilagodljivo u trci za profitom. Slobodna tržišta za robovlasnike su cvetala, a njihova kontrola nad muškarcima, ženama i decom ubrzavala je proizvodnju, kako kroz ubrzavanje ritma rada, tako i transportom na nove, plodnije teritorije. Robovlasnička manipulacija ljudskim kapitalom stvarala je ogromna bogatstva – kako kroz finansijske manevre, tako i kroz ljudsku reprodukciju.
Kada je Harvardska biznis revija obeležavala svoj 19. rođendan 2012, Tejlor je bio predmet jednog od tri objavljena eseja, kao inspirativna referenca za sposobnost menadžera da transformišu širu ekonomiju. Poslovna istorija robovlasništva na plantažama nudi nam sasvim drugačiju priču, koja nas upozorava na to kako izgleda trka za profitom kada je sve, uključujući i ljudske živote, na prodaju. Nasleđe američkog biznisa uključuje priču o inovaciji, ali i onu o ekstremnom nasilju. Neretko, ove dve priče su isprepletene. Na specifične načine, to važi i za naučni menadžment, a potpuno je očigledno u slučaju robovlasništva. Suočavanje sa ovim neprijatnim istinama može nam pomoći da uvidimo duboke veze između kapitalizma i kontrole, a možda i pronađemo humaniji put napretka našeg društva.
Adaptirani odlomak iz autorkine knjige Accounting for Slavery: Masters and Management / Robovlasničko računovodstvo: gospodari i menadžment, 2018.
Caitlin C. Rosenthal, Boston Review, 20.08.2019.
Preveo Rastislav Dinić