Draginja (Draga) Ljočić Milošević – avangarda srpskog feminizma

Draginja (Draga) Ljočić (1855, Šabac – 1926, Beograd) je bila prva žena doktor medicine i tek četvrta žena koja je na čitavom evropskom kontinentu doktorirala iz te oblasti. Istovremeno, njen život svedoči o borbi za ravnopravnost polova i velikoj ženskoj hrabrosti, pa danas možemo reći da je to bila jedna od najinteresantnijih žena u modernoj istoriji Srbije.

Prva srpska lekarka, sufražetkinja (pripadnica pokreta za jednako pravo glasa muškaraca i žena) i feministkinja, Draga Ljočić se od početka svoje lekarske karijere, iako sa diplomom Ciriškog univerziteta, neprestano morala boriti sa mizoginim stavovima svoje okoline, koji su pokušavali da je na svaki način diskvalifikuju, u stručnom i ljudskom smislu. Pokazujući bezbroj puta svoje stručno znanje, ali i veliku hrabrost i rodoljublje – kao bolničarka u srpsko-turskom ratu (1876-1878), nakon koga je postala prva žena sa činom poručnika, a potom i kao aktivni učesnik balkanskih ratova i Prvog svetskog rata – Draga Ljočić se, umesto sa lovorikama, uvek susretala sa zavišću muških kolega i otvorenim neprijateljstvima.

Uostalom, kao ciriški doktor medicine i sa činom ratnog poručnika, ova hrabra žena nije mogla čak ni da pronađe posao u državnoj službi u svojoj struci. Nekoliko puta joj je odbijan zahtev, uz najrazličitije apsurdne izgovore, da bi joj, tek nakon ličnih urgencija kraljice Natalije, bilo dozvoljeno da obavlja privatnu praksu. Tek nakon nekoliko godina, ona je primljena u državnu službu, ali kao lekarska pomoćnica. Posle njene neverovatne požrtvovanosti u ratu, unapređena je u sekundarnog lekara, ali sa daleko manjim pravima od svojih kolega: manja plata, bez povišica, sa istim brojem dežurstava kao i muškarci (iako je bila majka maloletne dece) i bez prava na penziju. Njeni dopisi tadašnjem Ministarstvu unutrašnjih dela i odgovori istog danas se mogu tumačiti i kao prilog istoriji borbe za rodnu ravnopravnost na ovim prostorima. Iako je u to vreme i sam dopis sa konkretnim stručnim zahtevima jedne žene smatran blasfemijom, Draga Ljočić se nije libila boriti se za svoja prava: „iz prakse dosadašnje gospode Ministara izlazi da ja mogu kao lekar služiti državu i preko trideset godina državne službe i da ni u položaju, ni u plati ne krenem ni malo dalje“. Jedan od niza odgovora, ovog puta od strane Načelnika Saniteta, naročito je živopisan: „ženskinja po samoj svojoj fizičkoj prirodi pozvano je da se naslanja na jačeg od sebe – na čoveka, koji će rukovoditi u njezinom životu“. Ova rodna diskvalifikacija nije bila dovoljna, pa je dodata i profesionalna nekompetencija zasnovana na polnoj inferiornosti: „da li bi gospođa Ljočić mogla biti sreski lekar, okružni, opštinski ili vojni lekar… Ko zna prirodu ženskinja koja je udata, taj neće mnogo tražiti razloga da kaže da gospođa Ljočić ne može ni jednu od gore pobrojanih dužnosti vršiti“. Bez obzira na sve njene kvalitete, ona je uskoro otpuštena iz službe, ali se veoma uspešno nastavila baviti privatnom lekarskom praksom.

Dodatni prilog opštem licemerju predstavlja činjenica da je Draga Ljočić jedino za vreme ratova bila izjednačavana sa svojim kolegama. Sve vreme trajanja ratova, ona je kao lekarka radila ravnopravno sa kolegama, a u srpsko-bugarskom ratu iz 1885. radila je i kao jedini lekar u tri bolnice u Beogradu. Ipak, to nije bilo dovoljno da joj se u mirnodopskim uslovima, na njene zvanične dopise, Ministarstvo obraća sa „poštovani doktore“, što je bilo uobičajeno prilikom dopisa njenim kolegama. Ovo, međutim, hrabru Šapčanku, koja se u Cirihu u toku studija upoznala sa idejama ruskih nihilista (preko koleginica iz Rusije) – što će definisati njene političke poglede, kao i odnos prema feminizmu – neće sprečiti da nastavi svoju borbu (koja je u ono vreme često poprimala donkihotovske obrise). Konačno, 1924. godine, priznata joj je penzija.

I pored ove, često uzaludne borbe, za osnovna prava – u vremenu koje i u drugim evropskim zemljama nije ženski pol prepoznavalo kao ravnopravan, naročito kada je u pitanju radno pravo – Draga Ljočić je upamćena kao jedna od najvećih dobrotvorki u istoriji naše medicine, što joj je obezbedilo ipak veliki, iako prećutni, ugled u društvu. Često je besplatno lečila decu, a osnovala je i Materinsko udruženje, čiji je cilj bio staranje o napuštenoj deci. Budući da su ova deca većinom bila vanbračna, društvo ni ovde nije propustilo da pokaže svoje licemerje, glasno kritikujući. Ipak, Draga je uspela da se izbori za zgradu, a nije dočekala otvaranje bolnice za žene i decu, za čije otvaranje se izuzetno zalagala. Bolnica je otvorena tri godine nakon njene smrti.

Iako je njena borba često bila bezuspešna, njen ugled je ostao neukaljan, a njen život i rad ostaje jedno od najboljih svedočanstava u istoriji žena u Srbiji XIX veka.

Izvor: Kulturni Heroj