Neko je jednom izračunao da prosečni Amerikanac provodi kumulativno šest meseci života čekajući da se upali zeleno svetlo na semaforu. Ne znam da li slični podaci dostupni kada je u pitanju vreme koje izgubimo pri ispunjavanju raznih obrazaca, ali po svemu sudeći mora da traje najmanje isto toliko.
U prirodnim naukama, tiraniji menadžerizma možemo pridodati i privatizovanje istraživačkih rezultata. Kako nas je britanski ekonomista Dejvid Harvi podsetio, “open source” istraživanja nipošto nisu neka savremena novina. Naučna istraživanja oduvek su bila “open source”, izvor otvoren za naučnu zajednicu, u smislu da naučnici dele materijale i rezultate. Tu je i konkurencija, naravno, ali sva je energija upravljena kako bi se dostigao zajednički cilj: radi postizanja ključnih naučnih proboja. Ovo više nije opštevažeći princip za naučnike.
Čak i ako uzmemo zdravo za gotovo da je sav novac od NASA i alternativnih energija preusmeren na istraživanja u oblasti naoružanja, ne možemo se oteti utisku da je fantastičan tempo otkrića koji je obeležio početak XX veka, u 50-tim godinama zastao.
Marks i Engels verovali su da kapitalizam u sebi sadrži klicu propasti – a ta klica je potreba za stalnim usavršavanjem tehnološkog procesa, pod uticajem konkurencije, koja će ga na kraju dovesti do praktičnog svođenja profita na nulu. Ali to se nije dogodilo. Umesto toga, kapitalisti su pronašli nov način za stvaranje profita seljenjem prvo fabrika u zemlje sa jeftinom radnom snagom, gde potreba za usvajanjem novih tenologija nije bila urgentna, a zatim i autsorsovanjem inteligentnog rada. Istraživanja su za to vreme usmerena na one izume koji imaju veze sa nadgledanjem procesa rada i privatnih života i nametanjem discipline.
Sredinom prošlog veka našim roditeljima činilo se da su robotizovane fabrike iza ugla. Prosečna američka porodica bila je šokirana tehnološkim napretkom u kojem su se gotovo istovremeno pojavili mikrotalasna pećnica, antibebi pilula i laser. Pa iako se tada činilo da će sve dotadašnje društvene vrednosti biti pometene nezaustavljivim napretkom, danas još nemamo kompjuter s kojim smisleno možemo da razgovaramo, nemamo robotizovanu kućnu pomoćnicu niti smo blizu ostvarenja ideja teleportacije i kriogenike.
Novinar i dramski pisac Rade Radovanović smatra da "slučaj Trepča" nije "slučaj" jer je sve što se dešava oko tog rudarskog kombinata premijer Aleksandar Vučić potpisao u Briselu u okviru dijaloga sa Prištinom. Sve dalje događaje vidi kao nastavak "nojevske politike" zabijanja glave u pesak.
Sredinom prošlog veka činilo se da je tempo tehnološkog napretka nezaustavljiv, a onda je usledilo zatišje. Za razliku od naših roditelja i roditelja naših roditelja koji su živeli u vreme u kojem se svet naučne fantastike ogromnom brzinom selio u realan život, naša generacija reciklira tehnološka otkrića iz prošlog vremena.
"Nažalost živimo u vremenu kada je opšteprihvaćena formula da samo biti nečiji, biti u zoni kreativnog sivila i neisticanja, te biti poltron znači očekivati jednog dana možda, nešto i od nekoga. To na moju sreću nije i moja životna filozofija, a još manje stil življenja. Imam stav. Imam svoj mišljenje koje ne mora biti ispravno, ali je moje. Možda je to i do genetike, do čojstva i junaštva" kaže na početku razgovora nezavisni kandidat iz reda nacionalnih manjina za odbornika u Skupštini grada Banjaluka, Nebojša Tojagić.
Budimir Balaban, predsjednik Skupštine grada Banjaluka, pred kraj svog mandata susreo se sa do tada nepoznatim načinom djelovanja građana organizovanih u Građansku inicijativu za Borik. Iako je ovakav način organizovanja građana predviđen zakonom, u praksi ga nije bilo.
