Foto: Wikipedia
Pavement nisu samo definisali zvuk indie roka devedesetih; oni su postavili temelje za generacije bendova koji su došli nakon njih. Njihova muzika bila je odgovor na sve veći komercijalizam mainstream scene. Bili su glas svih onih koji su se osećali otuđeno, koji su tražili smisao u neurednosti svakodnevice i ironiji postmodernog sveta.
Piše: Petar Jovanović
Iz tamnih uličica Stocktona: Rađanje legende
Krajem osamdesetih godina, dok je muzički svet bio usmeren ka blještavilu glam metala i post-punk zanosu, u senci skromnog Stocktona, Kalifornija, rađala se sasvim nova muzička priča. Dva mlada muzička zanesenjaka, Stephen Malkmus i Scott “Spiral Stairs” Kannberg, započela su putovanje koje će uskoro uzdrmati temelje alternativne scene. Oni nisu bili zainteresovani za pompe i sjaj. Njihov svet bio je sačinjen od šuštanja vinila, lo-fi produkcije i sirovih, nesavršenih snimaka koji su, paradoksalno, u sebi nosili iskonsku čistoću umetničkog izraza.
Pavement je nastao u atmosferi eksperimentisanja i slobode. Njihovi prvi radovi, poput EP-a “Slay Tracks” (1933–1969) iz 1989. godine, zvučali su kao naprasna eksplozija kreativnosti uhvaćena na kasetofonu u podrumu. U tom ranom zvuku osećala se strast za istraživanjem, igra sa ritmom i melodijom, dok su se tekstovi vrteli oko naizgled banalnih svakodnevnih tema, uvek sa dozom ironije i nenametljive mudrosti.
Zvuk haosa
Zvuk ovog benda je teško svesti na jednu jedinu definiciju. To je mešavina kontradiktornosti: s jedne strane, sirova, nesputana energija pank roka, a s druge strane, delikatna melodičnost i kompleksnost koja podseća na najbolja dela šezdesetih i sedamdesetih godina. Njihove pesme često su bile strukturisane na način koji prkosi konvencionalnim pravilima – neočekivani prelazi, promena tempa i iznenadni krajevi, kao da svaka pesma stvara svoj sopstveni mikrosvet haosa i reda.
Uticaji koji su oblikovali zvuk Pavementa su raznoliki. Možemo čuti odjeke Velvet Undergrounda u njihovoj nepretencioznosti i minimalističkom pristupu. Sonic Youth su im pružili lekciju u tome kako se može manipulisati bukom da bi se stvorila atmosfera. Takođe, ne može se zanemariti uticaj bendova poput The Fall, čiji je frontmen Mark E. Smith bio poznat po svojoj mračnoj, sarkastičnoj lirici koja se ogledala u tekstovima Stephena Malkmusa.
Svaka Ploča je Svet za Sebe
Svaki Pavementov album predstavlja jedinstveno poglavlje u njihovoj diskografskoj priči, svaki sa svojim specifičnim tonom i atmosferom.
“Slanted and Enchanted” (1992) – Debitantski album, koji je brzo stekao kultni status. To je surova, sirova ploča koja zrači mladalačkom energijom i spontanošću. Pesme poput “Summer Babe (Winter Version)” i “Here” postale su himne za čitavu generaciju ljubitelja alternativnog roka.
“Crooked Rain, Crooked Rain” (1994) – Album koji je Pavement doveo do šire publike. Ovde su zvuk usmerili ka čistijoj produkciji, zadržavajući pritom sve one nepredvidive elemente. Singl “Cut Your Hair” je ironična kritika muzičke industrije, dok pesme poput “Gold Soundz” odražavaju nostalgičnu stranu benda.
“Wowee Zowee” (1995) – Ovaj album bio je povratak ka eksperimentisanju. Kritičari su ga dočekali sa zbunjenim reakcijama, ali su obožavatelji cenili njegovu raznolikost i hrabrost. Pesme poput “Rattled by the Rush” i “Grounded” pokazuju bend u punom eksperimentalnom zamahu.
“Brighten the Corners” (1997) – S ovom pločom, Pavement je stvorio zvuk koji je balansirao između njihove ranije haotičnosti i melodičnijeg, zrelijeg pristupa. Pesme kao što su “Stereo” i “Shady Lane” bile su istovremeno introspektivne i zarazne.
“Terror Twilight” (1999) – Poslednji album benda pre njihovog razlaza. “Terror Twilight” je odraz umornosti i melankolije, zvuk benda koji se povlači u sebe, svestan da se bliži kraj jedne ere. “Spit on a Stranger” i “Carrot Rope” su upečatljivi momenti, gde se oseća ta emocionalna dubina koja prožima ceo album.
Pavement nisu samo definisali zvuk indie roka devedesetih; oni su postavili temelje za generacije bendova koji su došli nakon njih. Njihova muzika bila je odgovor na sve veći komercijalizam mainstream scene. Bili su glas svih onih koji su se osećali otuđeno, koji su tražili smisao u neurednosti svakodnevice i ironiji postmodernog sveta.
Njihov uticaj je dalekosežan. Bendovi poput The Strokes, Modest Mouse i Weezer priznaju Pavement kao ključni izvor inspiracije. Takođe, njihov pristup stvaranju muzike, gde su nesavršenosti i sirovost postali deo umetničke estetike, nastavlja da inspiriše nove generacije muzičara.
Iako su se Pavement formalno raspali 1999. godine, njihov uticaj i dalje odjekuje kroz muzički svet. Ponovno okupljanje benda 2010. godine, a zatim 2022.godine za seriju koncerata širom sveta bilo je svedočanstvo o trajnoj privlačnosti njihove muzike. Oni nisu samo bend koji je postojao u jednom trenutku – oni su postali simbol čitavog pokreta, duha slobode i eksperimentisanja, glas generacije koja se usudila da prkosi konvencijama i krene putem koji nije bio utaban.
Na kraju, Pavement ostaje bend čiji se zvuk ne može lako definisati, ali se oseća duboko u srcu svakog ljubitelja prave, iskrene muzike. Njihova muzika je kao stari prijatelj, uvek spremna da vam pruži utehu, da vas podseti na snagu nesavršenosti i na lepotu haosa u svetu koji ponekad deluje previše uredno. Iako su ostavili muzičku scenu pre više od dve decenije, (tačnije, oni trenutno i dalje nastupaju ali bez najave nove muzike), njihov duh i dalje živi u svakom riffu, u svakoj nesavršenoj harmoniji i u svakom trenutku tišine koja nas podseća na sve ono što je Pavement bio – i što će uvek biti.
Izvor: Fathipster