Demonstranti u Port-o-Prensu, 2019; Izvor: Reparations for Haiti / Facebook
Narod Haitija je još početkom devetnaestog veka zbacio lance robovlasnika i kolonijalista, ali se ubrzo našao uhvaćen u mrežu jedne drugačije vrste kolonijalne eksploatacije. Sadašnji globalni talas protesta počeo je na Haitiju.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Left Voice.
Nesporno je da talasi protesta potresaju ceo svet. Dok ovo pišemo, stotine hiljada mladih i radnika ustaju u Čileu, Libanu, Alžiru, Iraku i na Haitiju. Domorodačko stanovništvo u Boliviji bori se protiv vojnog udara.
Možda je od ovih protesta najpoznatiji onaj Žutih prsluka, u kojem se stotine hiljada francuskih građana pobunilo protiv skoka cena nafte, pa su naposletku zahtevali i ostavku predsednika.
Ali pre Čilea, Libana, Iraka, Alžira, Ekvadora, Portorika i Francuske bio je ustanak na Haitiju – ne toliko medijski prepoznat, ali isto tako borben kao i ovi ostali.
Protesti na Haitiju počeli su u julu 2018, kada je Međunarodni monetarni fond (MMF) zahtevao smanjenje vladinih subvencija za prirodni gas u zamenu za otpisivanje duga od gotovo sto miliona dolara. Cene gasa tada su skočile na pet dolara po litru, dok u isto vreme većina populacije preživljava sa dva dolara i 41 cent dnevno.
A ovaj ustanak i dan-danas traje – iako su protesti povremeno slabili i jačali. Neredovni karakter protesta, međutim, nije izmenio njihove učesnice i učesnike, slogane i zahteve.
Zahtevi ovih poslednjih protesta jesu smanjivanje nestašica goriva, ali kao što je slučaj i sa prethodnim nemirima, demonstranti zahtevaju i ostavku predsednika Jovenala Moisea (Jovenal Moïse), zajedno s njegovim kabinetom. Demonstranti zahtevaju kažnjavanje korumpiranih političara, koji su od haićanskih građana ukrali milione i ostavili ih u mizeriji – posebno podsećajući na pomoć iz Venecuele, koja je potpuno nestala. Na kraju, zahtevaju i prekid intervancija MMF-a, mera štednje i plan za izlazak Haitija iz ekonomske krize.
Od početka protesta 2018. godine, haićanska vlada je kombinovala represije i minimalne ustupke. Dva su premijera sišla s pozicije, a Moise je usporio rast cena. Ali ništa sada ne može da skloni ljude sa ulica.
Nemiri su gušeni nasiljem, pa je od sredine septembra bilo 42 poginulih, uključujući i jednog novinara. Slike koje dolaze s lica mesta su brutalne: policija gazi demonstrante i puca na njih, pa su čak i Ujedinjene nacije pozvale na istragu. A hiljade ljudi su odgovorile otporom. Prave se barikade na ulicama i bacaju se kamenice. „Sve ćemo slomiti i uništiti ako Moise ne podnese ostavku“, kaže Rejnold Butus, dvadesetosmogodišnji nezaposleni demonstrant.
Ali nije čudo da se baš Haiti nalazi na čelu globalnog talasa protesta: ova najsiromašnija zemlja američkog kontinenta patila je od svega: od kolonijalnog nasleđa duga prema imperijama, preko klimatskih katastrofa, pa sve do beskonačne strane intervencije ne bi li se izvršio pritisak na radničku klasu.
Kolonijalno nasleđe
Haiti je prva i jedina zemlja u kojoj je porobljeno crno stanovništvo ustalo i protiv svojih gospodara i protiv kolonizatora, te uspostavilo nezavisnu nacionalnu državu pobedivši ih. Uprkos vojnoj superiornosti francuskih kolonizatora, britanskoj intervenciji i brutalnoj represiji robovlasnika – porobljeni Haićani su se organizovali i izborili svoju slobodu. Ropstvo su zabranili 1793. godine, a 1804. stekli nezavisnost od Francuske. Kao rezultat – sledeću vladu vodili su bivši robovi.
Talas uznemirenosti potresao je svet, jer je to značilo da je trebalo pojačati kontrolu nad porobljenim stanovništvom u SAD i drugde u severnoj i južnoj Americi.
A u zamenu za priznavanje nezavisnosti, Francuska je zahtevala odštetu: 150 miliona franaka – što bi danas iznosilo 21 milijardu dolara. Takođe su zahtevali i 50% popusta na sav haićanski izvoz. S kamatama, ovaj „dug“ nije isplaćen više od sto godina. A taj je dug ključni element za razumevanje slabe razvijenosti Haitija, jer je on maleno ostrvo osakatio na samom početku.
Haiti je zbacio robovlasnike i imperijalne sile, ali je za to do danas kažnjavan.
Prosvetni radnici traže ostavku predsednika Moisija, 2019; Izvor: Reparations for Haiti / Facebook
Imperijalizam SAD na Haitiju
Zbacivanje francuskih robovlasnika nije Haiti oslobodio i imperijalnog uticaja. Tokom celog ranog dvadesetog veka SAD su na Haiti vršile invazije i postavljale pajace na čelu države.
Kasnije su SAD i ostale kolonijalne sile instalirale represivni režim Fransisa Duvalijea (poznat kao „Papa Dok“), pa onda obezbedili velike zajmove za Haiti. Oni su se samo uvećali nakon kubanske revolucije, kada se na Haiti gledalo kao na bastion antikomunizma u regiji. I mada je korupcija Duvalijea i njegovog režima bila dobro poznata, imperijalne sile su nastavile da sipaju ogromne zajmove Haitiju, od čega je veliki deo Duvalije strpao u sopstveni džep. Ukratko, Haiti je oduvek muku mučio sa zajmovima koje je nataložio zbog kolonijalizma i imperijalizma.
SAD je, sa svoje strane, pokušavala da nađe stabilnu marionetsku vladu koja bi zaštitila investicije i korporacije koje hipereksploatišu resurse Haitija. Sa Papa Dokom i njegovim sinom Bejbi Dokom, ta je stabilnost koštala stotine hiljada Haićana ubijenih u brutalnoj represiji. A u isto vreme, oba su režima implementirala tipične neoliberalne mere – otvarajući zemlju stranim investicijama i eksploatišući haićanske radnice i radnike za dobro stranih korporacija.
Kapitalistička „stabilnost“ pokazala se nemogućim ciljem u zemlji velikog siromaštva, rođenoj u borbi protiv robovlasništva. Devedesetih i prve decenije dvehiljaditih, Žan-Bertran Aristid se borio za moć na Haitiju. Iako je uživao široku popularnu podršku, progresivni sveštenik je pratio ideje teologije oslobođenja, i stoga nikako nije bio po volji SAD. Aristid je zahtevao vraćanje novca koji je francuska iznudila od Haitija nakon sticanja nezavisnosti i proširivanja demokratskih mera, koje su pod Duvalijeovim režimom bile veoma ograničene.
Nakon što je Aristid na izborima izborio predsednički mandat 1990. godine, SAD su konstantno intervenisale ne bi li ga sprečile da dođe do pozicija moći. Ali daleko od toga da su u SAD bili odveć zabrinuti za demokratiju na Haitiju, jer će pre biti da su se administracije u unutrašnje stvari Haitija mešale ne bi li obezbedile neprekidnu isplatu stranih dugovanja. Pa su stoga i organizovali dva vojna udara. Prvi je bio organizovan 1994. godine, za vreme Klintonovog programa „Operation uphold democracy“. Ali nakon masovne mobilizacije na samom Haitiju i međunarodnog pritiska, Klinton je dozvolio da se Aristid vrati na poziciju do kraja mandata – ali uz dogovor o implementaciji neoliberalnih mera.
Nakon što je izgubio jedne izbore, pa ponovo bio izabran 2001, Aristid i njegova administracija bili su žestoko uzdrmani korupcionaškim skandalima te su izgubili dobar deo podrške. A korupcija, kao i podrška neoliberalnim merama, pokazuje da Aristid, na kraju, nije bio na strani radničke klase. Ali čak ni to nije bilo dovoljno vladajućoj klasi na Haitiju koja se mobilisala protiv njega. SAD su za vreme mandata Džordža Buša organizovale kidnapovanje Aristida, i njegovo proterivanje u egzil.
Zato je Svetska banka primila Haiti u Program za visoko zadužene zemlje tek 2006, deset godina nakon što je program pokrenut. Rezultat ovog programa bio je otpisivanje dela dugovanja, ali cena je bila visoka. Ne bi li se uključio u program, Haiti je morao da pristane na ekonomske politike koje štete radničkoj klasi i pogoduju stranom kapitalu.
Nakon zemljotresa 2010. godine, u kojem je stradalo 300.000 ljudi, Haiti se dodatno zadužio ne bi li obnovio razorenu infrastrukturu. Zahvaljujući međunarodnoj zabrinutosti, još jedan deo dugova je otpisan, iako su se mnogi od projekata obnove morali finansirati zajmovima. Aristid je još uvek bio u izgnanstvu 2010. godine, i nije nogao da učestvuje na izborima. Veći deo stanovništva odbio je da glasa, zabeležene su i rasprostranjene zloupotrebe izbora. Pa ipak, Organizacija Američkih Država, pod kontrolom SAD, organizovala je ono što su mnogi nazvali „tihim državnim udarom“ i podržala rezultate veoma upitnih izbora.
Od tada, Haiti je doživeo i tri razorna uragana, koji su dalje devastirali ostrvo: Tomas 2010, Sendi 2012. i Metju 2016. godine, koji su samo produbili krizu i siromaštvo. Tako se procenjuje da je čak polovina Haićana neuhranjena.
Zajmovi nisu pomoć
Tokom celog perioda u kojem je bio angažovan na Haitiju, MMF je toj zemlji davao zajmove zapakovane kao „pomoć“ i milostinju. U pitanju je klasičan slučaj profitiranja na prirodnim nepogodama, dakle korišćenja nepogoda nastalih zbog klimatskih promena i nerazvijenosti, čiji je uzrok imperijalizam, kao prilike za kapitalističko profitiranje.
Zajmovi uvek dolaze sa određenim obavezama. Uzmite za primer MMF-ov zajam s „niskom kamatnom stopom“ iz 2018, obezbeđen pod uslovom da vlada ukine subvencije za gorivo i uveća prikupljanje poreza. Rezultat je bio povećanje cene goriva od 38% i izbijanje masovnih protesta.
Dug Haitija prema MMF-u i Svetskoj banci nastavak je kolonijalizma, koji zemlju drži ekonomski potčinjenom i ovisnom o imperijalističkim svetskim silama. A ovo kolonijalno nasleđe bilo je održavano ne samo zaduženošću već i direktnim mešanjem u političku sferu ne bi li se obezbedila otplata dugovanja. Onkraj nestašica goriva i visokih cena gasa, Haićani se bore i protiv ovoga.
Policija je ubila demonstranta ispred međunarodne novinarske ekipe u blizini predsednikove rezidencije; Izvor: Haiti Information Project / Twitter
Trenutni protesti
A Haitijev trenutni predsednik, Žovenel Moise, još jedno je otelotvorenje imperijalnog uticaja na Haitiju. U pitanju je bogati izvoznik banana, čiji je nadimak Banamen, ili Neg Bannann. S kapitalistima se sprijateljio tako što je stvorio zonu slobodne trgovine, koja im je omogućila da povećaju uticaj u regionu. Ali iako je popularan među kapitalistima, Moisi nikad nije uživao podršku naroda Haitija. Samo je 21% populacije glasalo za njega na izborima u novembru 2016, a i to na izborima na kojima je bilo mnogo izveštaja o izbornim manipulacijama.
Moisija podržavaju SAD, jer je to izuzetno dobro za njihov kapital. Od tada se Moisijeva administarcija valjala od jednog do drugog korupcionaškog skandala, pa su se Haićani mobilisali ne bi li ga prisilili da podnese ostavku. A nakon godinu dana protesta, dva su premijera bila prisiljena da daju ostavku, ali se Moiseva administracija i dalje držala.
U centru protesta je, zajedno s veoma raširenom korupcijom, od samog početka bio benzin. A kriza s gorivom makar delimično ima veze i sa blokadom i embargom Venecuelanske nafte od strane SAD. A ovo je važno zbog činjenice da je Venecuela obezbeđivala jeftinu sirovu naftu za Haiti. A sada naftom dominiraju korporacije iz SAD koje zahtevaju nemoguće cene. Ali čak i sada, veliki deo novca obezbeđen za naftu Moisijeva vlada je upotrebila za sopstveni profit, kao i za podršku neoliberalnim politikama koje ukidaju subvencije za gorivo i povećavaju cenu.
Moisijevo slugeranjstvo prema politikama i zahtevima MMF-a dovelo je do nestašica goriva u avgustu što je zauzvrat proizvelo i masovne proteste mase nezaposlenih, kao i sektora sindikalno organizovanih radnika. Od avgusta je bilo nedeljnih protesta, na kojima su učestvovale hiljade ljudi, ali i izvestan broj štrajkova.
Opraštanje dugova nije milostinja
Imperijalističke sile, posebno Francuska, duguju reparacije Haitiju. Duguju Haitiju za ono što su Haićani isplaćivali više od sto godina, jer su se borili protiv sopstvenog ropstva i pobedili. Taj novac se mora vratiti. S kamatom.
Ali imperijalističke kandže otišle su dalje s decenijama mešanja SAD u unutrašnje poslove i politikom MMF-a, koje Haiti drže u beskrajnoj bedi. Ceo dug Haitija trebalo bi da bude otpisan, i socijalisti u SAD trebalo bi to da istaknu kao deo svojih politika.
Takođe, moramo tražiti i zaustavljanje mešanja SAD u unutrašnje poslove Haitija – što će reći: nema više državnih udara i podržavanja marioneta, uključujući tu i podršku Moisiju. Ali to znači i kraj blokade Venecuele, koja uveliko doprinosi bedi Haitija.
Dalje, iako kapital iz SAD može sasvim slobodno da se kreće na Haitiju, a uticaj Vašingtona je decenijama diktirao haićansku politiku, Trampova administracija je ukinula poseban status izbeglica sa Haitija. Moramo se boriti za povratak tog statusa. Ali čak ni to nije dovoljno. Zahtevajmo otvorene granice za Haićane i sve ostale migrante, od kojih se mnogi sele upravo zbog katastrofalne spoljne politika SAD i klimatskih promena koje stvaraju multinacionalne kompanije.
Haiti je rođen iz junačke borbe robova protiv svojih vlasnika. I njihova je pobeda protresla ceo svet, te nastavlja da bude primer za potčinjene širom sveta. Ali borba haićanske radničke klase i sirotinje protiv ugnjetavača nije završena. To više nije francuski vlasnik robova, već MMF i SAD. Narod Haitija ustaje još jednom.
S engleskog preveo: Stefan Aleksić