Džon Frotingam je bio američki bogataš i filantrop koji je od početka Prvog svetskog rata pa do svoje smrti 1935. godine koristio sopstveni uticaj i novac da pomogne ratom uništenoj Srbiji. Osnovao je domove za ratnu siročad, zanatske škole i jedan fudbalski klub, obezbeđivao ratne bolnice, i sveukupno uložio u pomoć između dva i tri i po državna budžeta tadašnje Kraljevine. Povrh svega, oženio se Srpkinjom i postao jedan od najodlikovanijih ljudi u istoriji naše zemlje, da bi na kraju sećanje na njegove zasluge maltene u potpunosti bilo izbrisano iz srpske istorije. Srećom, zahvaljujući entuzijazmu jednog hemičara iz Vranja, Tomislava Simonovića, i njegovom desetogodišnjem istraživanju koje je sam finansirao, Frotingamova priča ponovo je ispričana.
Tomislav Simonović je hemičar po struci, a tokom svoje profesionalne karijere je radio kao tehnolog u duvanskoj industriji i u vranjanskom Pamučnom kombinatu, i objavljivao naučne radove o štetnosti mangana po ljudsko zdravlje. U isto vreme, delio je interesovanje za istoriju rodnog Vranja sa svojim ocem Ristom, koji je u gradu pored Južne Morave 1962. godine osnovao Državni arhiv, odnosno današnji Istorijski arhiv. Kada je, zajedno sa sestrom i braćom, radio na priređivanju očevog kapitalnog dela „Društvena istorija Vranja, od kraja 19. do kraja 20. veka“, naš sagovornik je otkrio zanimljive detalje o jednom strancu koji je itekako zadužio našu zemlju, ali je tokom poslednjih osamdeset godina „skrajnut“ iz srpske istorije i prepušten zaboravu.
Reč je o Džonu Frotingamu, bogatom Njujorčaninu i potomku jedne od najstarijih američkih doseljeničkih porodica o kojoj se u devetnaestom veku znalo i pričalo mnogo više nego o Ruzveltovima, Rokfelerima ili Karnegijevima. Frotingamovi su decenijama bili mecene umetnicima, pa je i Džon, obzirom da je vaspitan u takvom duhu, pružao finansijsku podršku mladim i muzičarima iz inostranstva. Tako se, između ostalog, upoznao i sa balkanskom muzikom, i dodatno zainteresovao za kulturu i istoriju ovih prostora, piše Simonović u svojoj knjizi „Džon V. Frotingam – zaboravljeni srpski dobrotvor“, u izdanju beogradskog Zavoda za udžbenike.
„Knjigu sam aktivno pisao deset godina, na osnovu prvobitnih dvadesetak stranica materijala koje je sakupio moj otac. Posebnu poteškoću predstavljala je činjenica da je o Frotingamu bilo veoma malo dostupnih informacija, kako u domaćim arhivama, tako i u inostranstvu ili na internetu. Zato sam morao da se poduhvatim istraživačkog rada koji je podrazumevao mnoga putovanja, od Makedonije pa do Francuske – sve o svom trošku“, priča Simonović, i uz osmeh dodaje da je poslednje studijsko putovanje, kada je pronašao Frotingamovo grobno mesto na jednom starom zapuštenom groblju, desetak kilometara južno od Bijarica i nedaleko od španske granice, „finansirao“ njegov sin.
Obimno istraživanje započeo je prelistavanjem arhiva maltene svih domaćih novina od 1914. pa do 1937. godine, a u nekoliko slučajeva i do prvih godina posleratnog perioda. U pitanju su, pre svih, „Politika“, „Vreme“, „Progres“ Sime Pandurovića i Dragiše Vasića, „Vranjske novine“, „Oblasna samouprava“, „Pravda“, kao i „Ilustrovani list“, koji je objavio nekoliko Frotingamovih fotografija. Posle Drugog svetskog rata jedini članak o njemu izašao je u časopisu „Republika“.
„Radio sam od šest ujutru pa sve do ponoći. Nije bilo lako, jer je trebalo uvećavati članke, razlučiti kako se zaista pišu engleska imena koja su pisana na više različitih načina, pravilno protumačiti nečitke delove… Zajedničko za svu našu predratnu štampu je to što je najavljivala svaki Frotingamov put u Srbiju, kao dolazak jednog od najznačajnijih dobrotvora i prijatelja našeg naroda, ali zato“, ističe Simonović, „o donacijama koje je slao, kao i o domovima i školama koje je podizao nije bilo niti jedine reči“. Naš sagovornik napominje i da je tajanstvenog Amerikanca po jugu Srbije tada po zaduženju pratio „Politikin“ novinar koji se potpisivao inicijalima A.B, umesto redovnog dopisnika iz Vranja. „A.B.“ je takođe pisao u superlativima o Frotingamu ali je, poput kolega, izostavljao da pomene njegovu zaostavštinu.
Dva su razloga takvog odnosa prema bogatom filantropu iz Sjedinjenih Država. Jedan leži u njegovoj skromnosti, i odsustvu želje da se preko mere eksponira u javnosti. Drugi, daleko shvatljiviji na prostorima Balkana, leži u činjenici da tadašnje vlasti – kako za vreme Kraljevine, tako i kasnije, iz perioda FNRJ – nisu želele da se o Frotingamovim zaslugama daleko čuje, a pogotovo kada su u pitanju privremeni i stalni domovi za ratnu siročad, kao i zanatske i domaćičke škole, u kojima su vladali daleko viši standardi nego u državnim obrazovnim ustanovama.
Delegacija kao za kralja
Višedecenijsko interesovanje dvojice Simonovića za Frotingamovu sudbinu potiče, zapravo, od zgrade Amerikanskog doma za napuštenu ratnu siročad, koja se i danas nalazi u centru Vranja, u prilično oronulom stanju. U ovom, kao i u drugim domovima koje je osnovao darežljivi Njujorčanin, deca su imala takoreći luksuzne uslove za ono vreme – svo posuđe i posteljine su kupljene u Čehoslovačkoj, i svaki štićenik je imao orman na raspolaganju, nekoliko odela i kravatu, bez koje nigde nije išao. Povrh svega, Frotingam je insistirao da deca kojoj je pomagao izrastu u moralno odgovorne i dobro školovane ljude, koji će biti sposobni da doprinesu preporodu opustošene zemlje. Podigao je i domove u Skoplju i Sremskoj Kamenici, a u Vranju čak i fudbalski klub, zajedno sa stadionom, koji se jedno vreme zvao „Amerika“. Na posletku, otvorio je prve zanatske škole u Kraljevini SHS, čiji model rada je kasnije „prepisala“ i domaća vlada.
Simonović ističe da su se štićenici Amerikanskih domova godinama po završetku svog školovanja okupljali i rado podsećali dana koje su zajedno proveli pod istim krovom, pa u prilog tome pokazuje nekoliko fotografija koje je pronašao. „Frotingam je bio omiljen u narodu. Kada sam obilazio makedonske arhive, naišao sam na jednu rečenicu, koja govori da su se ’između 1920. i 1924. godine desila četiri velika događaja u Južnoj Srbiji – dolazak parijarha Dimitrija, prenos moštiju Stevana Mokranjca, poseta Franša D’Eperea, kao i kapetana Džona Frotingama’. Tada ga je dočekala delegacija koja je bila brojnija nego kada su dolazili patrijarh ili Kralj Aleksandar, a glavna ulica u Skoplju je nakratko nosila njegovo ime, da bi kasnije bila preimenovana u Ulicu Kralja Petra“.
Dva državna budžeta od jednog čoveka
Predstavnice Crvenog Krsta Vida Metson i Helen King su nakon proboja Solunskog fronta upoznale Frotingama u Solunu i pozvale ga da poseti Vranje. On je rado prihvatio ideju da podigne dom u tom gradu, a Helen King je kasnije postala i njegova upravnica, kao pukovnica američkog Crvenog Krsta i žena sa čak osam najviših srpskih državnih odlikovanja. Pored King i Metson, sa njujorškim dobrotvorom su u Srbiji sarađivale i druge ratne heroine, poput Darinke Grujić, predsednice udruženja „Srpska žena“, i Mejbel Danlop Grujić, preko koje je Frotingam uplatio prvu novčanu donaciju u našoj zemlji, oko 30.000 tadašnjih dinara Beogradskom ženskom društvu, za potrebe Doma učenica u Krunskoj ulici 1912. godine.
Teško je pobrojati sva Frotingamova darivanja, ne samo zato što ih je bilo mnogo, već i stoga što su mnogi podaci o njegovim delima postali poznati tek nedavno, pa verovatno nisu potpuni. Primera radi, poslao je u Srbiju prvu ratnu bolnicu na Balkanu u jesen 1914. godine, sa 250 kreveta, najsavremenim hirurškim materijalom i ukupno dvadesetak tona medicinskog materijala. Pošto se dokumentacija potrebna za preuzimanje bolnice zagubila na relaciji Njujork-Solun, dragoceni tovar je preuzela Darinka Grujić, kao Frotingamov opunomoćenik. Bolnica je nakon toga podeljena na dva veća dela, koji su najverovatnije završili u Skoplju i Đevđeliji, dok je jedan njen manji deo otposlat ka Nišu. Bolnice u Skoplju i Đevđeliji odigrale su tada veliku ulogu u lečenju tifusa, i u njima su uz naše vojnike umirali i američki lekari.
Simonović napominje da Frotingamu pripada i deo zasluga što je Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir, preko Kordenija Severansa, uglednog advokata Karnegijeve čeličane – danas poznate pod imenom U.S. Steel – pomogla izgradnju Univerzitetske biblioteke u Beogradu. Takođe je učestvovao u radu Amerikansko-srpskog društva, čijih šest članova je učestvovalo na posleratnoj Mirovnoj konferenciji, a jedan od njih je bio i Mihailo Pupin.
„Budžet Kraljevine Srbije je 1914. iznosio oko 130 miliona dinara, a već naredne godine, zbog izbijanja Prvog svetskog rata, bio je značajno manji. Po pisanju ’Politike’ iz 1935. godine, Džon Frotingam je u Srbiju uložio preko 250 miliona dinara, odnosno iznos koji je pokrivao dva, pa možda čak i tri domaća državna budžeta, u zavisnosti od toga sa kojim se periodom poredi“, kaže Simonović.
Zbog nesumnjivog doprinosa našem narodu, Frotingam je postao jedan od najodlikovanijih ljudi u istoriji srpske državnosti. Na predlog vojvode Mišića dobio je Karađorđevu zvezdu, a potom i ordenje Belog orla, drugog i trećeg stepena. Pošto nije uspeo da „mapira“ sve spomenice i povelje o pomenutim odlikovanjima, u mnogim arhivama i bibliotekama koje je obišao, naš sagovornik je na kraju dobio kompletnu privatnu arhivu od Frotingamovih potomaka, sa kojima se sreo u Francuskoj u avgustu prošle godine. Naime, Džon Frotingam se sa suprugom Jelenom Lozanić i ćerkom Anom nastanio u Francuskoj 1931. godine, gde i danas živi petoro njegovih unuka. Simonović je već neko vreme bio sa njima u kontaktu, i doveo je dvojicu unuka, Pjera i Filipa Delbea, pre pet godina u Vranje.
„U početku nisam bio svestan obima posla koga sam se latio, niti da je reč o osobi koja je toliko učinila za našu sredinu“, priznaje Tomislav Simonović, i dodaje da celokupno njegovo istraživanje predstavlja tek ’vrh ledenog brega’ o aktivnostima ne samo Frotingama, već i drugih zaboravljenih srpskih dobrotvora, ali da baš zato veliki broj podataka do kojih je došao mogu biti itekako korisni i našoj državi i američkom Crvenom Krstu.