Da nije bilo Haškog tribunala, skotovi bi ostali nekažnjeni
Če Gevara Vulin je nedavno podelio sa srbijanskom javnošću deo svoje intime. Priznao nam je da o Haškom tribunalu misli sve najgore. Iskreno, ne znam nikog ko je tim priznanjem iznenađen. A vi?
Obratite, ipak, pažnju na važan detalj u Čeovoj ispovednoj prozi – on, nesretnik, misli sve najgore o Haškom tribunalu! O Tribunalu dakle, a ne o onima kojima se u Tribunalu sudilo ili, pak, o onima koji su, poput Srbije, sa ovim Tribunalom sarađivali preko one stvari. Znate dobro da mislim na onu stvar koju Srbi od malih nogu nose svuda sa sobom – i kad idu u crkvu i kad idu na slavu, i kad idu na svadbu i kad idu na sahranu, i kad idu kod matičara i kad idu kod vojnog referenta; dakle, na kruto uverenje da Srbi mogu biti samo žrtve, a nikad zločinci.
Hag nije ispunio svoju svrhu, kaže sa neskrivenom radošću srpski Če. Nije doveo ni do pomirenja, ni do pravde. Zastanimo ovde na trenutak.
Kada je o pomirenju reč, zar to nije ono čime bi, između ostalih, trebalo da se bave i pripadnici klase kojoj, voljom naroda, pripada i Če Gevara Vulin? Zar nije posao tribunala da izriče kazne za zlodela, a posao klase političara da iz dana u dan, mukotrpno, ali istrajno, otklanjaju uzroke koji su do zločina doveli, da obnavljaju veze i relaksiraju odnose između onih koji su se do juče gledali preko nišana? Ako je pomirenje izostalo, ako je ono danas dalje nego što je juče bilo, onda je to zato što Vulin i ekipa sa ćoška nisu dobro uradili svoj posao.
A kada je o pravdi reč, šteta je što u Haškom tribunalu nije izrečen veći broj presuda i što se veći broj skotova nije našao iza brave. Dakle, da nije bilo Haškog tribunala, skotovi bi ostali nekažnjeni i u ovdašnjoj javnosti neprestano bi se šepurili kao heroji i div junaci, kao srpski sokolovi i moralni uzori, kao patriotski autoriteti, oličenja srpstva, počasni građani, cenjeni pisci autobiografija, uvaženi predavači po školama i akademijama. Jednom rečju, kao poželjno društvo i primeri muževa koje treba slaviti i obožavati.
Činjenica je da se najpoznatijima od njih danas skandira i da ih polusvet smatra herojima. To je, opet, sramota ovdašnje klase političkih parazita i još jedan dokaz da svoj posao nisu uradili kako treba. Parazitima, doduše, ide u prilog činjenica da je srbijanski je populus naklonjeniji „srpskim junacima“ nego Nataši Kandić i Sonji Biserko, i oni o toj činjenici itekako vode računa, jer svom ponovnom izboru daju prednost u odnosu na dobrobit onih koji glasaju za njih.
Ali, pre ili kasnije i ovde će, kao i u Nemačkoj, stasati generacija koja će svojim roditeljima postavljati krajnje jednostavna pitanja – Šta ste radili i gde ste bili? Jeste li ubijali po Bosni ili ste se šibali sa policijom po gradu? Jeste li podržavali rad Tribunala ili ste skandirali imena zlikovaca? Jeste li bili građani ili kondomi? Jeste li se stideli Vulina, Dačića, Miloševića, Vučića, Nikolića, Koštunice, Tadića i sebe samih, jer ste bili podlaci i kukavice manje od makovog zrna ili ste bili ponosni na Natašu Kandić, Sonju Biserko, Biljanu Vučo, Borku Pavićevic, Biljanu Jovanović i Jelenu Šantić, podržavali ih i učestvovali u njihovim akcijama?
Haški tribunal je osnovan jer u Srbiji, kao ni u ostalim banana državama, nije bilo volje da se zločincima sudi. Taj iskorak iz civilizovanog sveta, taj pad u varvarstvo, to saznanje da sada možemo da radimo šta nas je volja, a da za to ne budemo kažnjeni, ovde je dočekan sa neskrivenim oduševljenjem. Recidive tog oduševljenja prepoznajemo i u radosti zbog zatvaranja Tribunala. Sada više nećemo morati da se bavimo užasom koji smo proizveli. Sada, konačno, možemo da odahnemo i uživamo u našoj, kako kaže Vulin, jedinoj i voljenoj državi Srbiji.
