“Paklena pomorandža”

Četiri razloga zašto treba gledati jedan od najkontroverznijih filmova (i jedan zašto ne)

Jedan od najkontroverznijih filmova svih vremena i dalje je veoma popularan gotovo 50 godina posle premijere – zbog čega?

“Bilo je užasno”, kaže mladić ležeći u bolničkom krevetu.

“Naravno da je bilo užasno”, odgovara mu žena u beloj uniformi. “Nasilje je užasna stvar. To sada učiš. Tvoje telo to uči”.

I naučio je, više silom nego milom.  Ali da li je onda moralno nečije ponašanje – makar ono bilo devijantno – menjati prisilnim putem? I da li je to rezultat toga “prava dobrota”?  Ta pitanja, uz glavolomke o politici, društvu, kulturi, psihologiji i nasilju, deo su čuvene Paklene pomorandže reditelja Stenlija Kjubrika.

Jedan od najboljih, ali i najkontroverznijih filmova svih vremena prikazan je prvi put  1971. godine. U međuvremenu je prošao dug put – od pomešanih kritika, preko zločina inspirisanih njime, do kultnog statusa u svetu  kinematografije.

Zato sipajte čašu mleka, pustite Devetu simfoniju dobrog starog Ludviga Vana i podsetite se zašto treba gledati Paklenu pomorandžu.

Kvalitet

Pre svega, zato što je to zaista kvalitetan i kultni film.

Paklena pomorandža je već decenijama redovni član gotovo svih lista najboljih filmova svih vremena, kao i filmova koje treba pogledati barem jednom u životu. Nominovan je za četiri Oskara i prvi je naučnofantastični film koji je bio u mogućnosti da osvoji tu nagradu. Doduše, kritike su posle premijere bile podeljene, pre svega zbog količine prikazanog nasilja.

Snimljena je po istoimenom romanu Entonija Burdžisa koji je prava na film prodao za 500 dolara i to Miku Džegeru, frontmenu čuvenih Rolingstonsa. Džeger je želeo glavnu ulogu, ali do toga nije došlo i prava su na kraju stigla do Stenlija Kjubrika, koji je bio i autor scenarija i producent i reditelj. A to nešto govori.

Provokativnost

Iako je od premijere prošlo gotovo 50 godina, Paklena pomorandža i dalje izaziva dosta debata među filmofilima.
Jednostavno, reč je o filmu koji ima tu sposobnost da prodrma vijuge gledaocima i natera ih na razmišljanje.

Priča se dešava u distopijskoj budućnosti – ne znamo tačno kada, ali znamo da je u pitanju Velika Britanija i da stanje u društvu i državi nije baš najbolje. To u praksi znači mnogo nasilja kojim se niko od nadležnih ne bavi, ali se redovno pije mleko, tako da se barem zdravo hrane.

Usred svega toga je mladi Aleks Delardž, predvodnik četvoročlane bande koji radi šta mu je volja i prilično uživa u raznim grozotama.

Pre svega obožava Ludviga Vana i ultranasilje, što u filmu uvek ide zajedno. Kada završi u zatvoru Aleks se prijavi na eksperimentalno lečenje za promenu devijantnog ponašanja radi smanjenja kazne.

To znači da ga nateraju da iznova i iznova gleda scene ratova i nasilja i to sve dok njegovo telo ne razvije mučninu na samu pomisao da uradi nešto slično. O tome kakav je to eksperiment dovoljno govori činjenica da je Malkom Mekdauel, koji u filmu igra Aleksa, povredio rožnjače tokom čuvene scene kada mu metalna sprava prisilno drži kapke otvorene.

A u pozadini Betoven…

Inače, čovek u belom mantilu koji mu na svakih nekoliko sekundi sipa nešto u oči je pravi lekar koji se brinuo da Mekdauelu oči budu vlažne. Tu se postavlja pitanje slobodne volje:

Kada čovek više ne može sam da bira, on prestaje da bude čovek”, glasi jedna rečenica u filmu.

Reditelj Stenli Kjubrik je 1971. u tekstu za list Saturdej riviju (Saturday Review) napisao da je Paklena pomorandža “socijalna satira koja se bavi psihološkim uslovljavanjem kao opasnim oružjem koje totalitarne vlade koriste za kontrolu građana”.

“To je priča o iskupljenju tinejdžera delikventa preko uslov-refleks terapije, a u isto vreme predavanje o slobodnoj volji”, dodao je drugom prilikom.

Kjubrikova genijalnost

A ako ništa drugo Paklenu pomorandžu bi trebalo gledati zbog samog Kjubrika, jednog od najboljih reditelja svih vremena. Isijavanje, Odiseja u svemiru 2001, Doktor Strejndžlav, Spartak, Putevi slave, Bojevi metak (Full Metal Jacket)… Gotovo sve što je ikada snimio steklo je kultni status. Tako je i sa Paklenom pomorandžom, koja uopšte nije bila u planu.

Scenarista Teri Sautern dao je Kjubriku kopiju Burdžisove knjige u vreme dok je Kjubrik radio na filmu o Napoleonu (koji nikada nije završio). Nije je pročitao, ali jeste njegova žena, pa je morao i on.

“Bio sam uzbuđen zbog nje – zaplet, ideje, likovi i naravno, jezik”, izjavio je Kjubrik.

“Priča, naravno, funkcioniše na više nivoa: Političkom, sociološkom, filozofskom i naravno psihiloško-simboličkom nivou”, dodao je.

Toliko mu se svidela da je napisao scenario koji je najverniji knjizi od svih njegovih scenarija (poznat je njegov sukob sa Stivenom Kingom oko adaptacije Isijavanja). “Mislim da je sve što je Burdžis hteo da kaže o priči rečeno u knjizi, ali jesam izmislio nekoliko korisnih naravnih ideja i preoblikovao neke scene”, izjavio je.

Kjubrik je bio poznat kao veliki perfekcionista, što su na koži osetili i svi koji su radili na Paklenoj pomorandži.

“Da Kjubrik nije filmski reditelj bio bi načelnik Generalštaba američke vojske”, izjavio je Mekdauel. “Bez obzira šta je – čak i da je pitanje kupovine šampona, sve mora da ide preko njega. Jednostavno voli totalnu kontrolu”.

Dejvid Praus, poznat inače kao Dart Vejder u Ratovima zvezda, tokom jedne scene morao da je glumca Petrika Magija u invalidskim kolicima odnese uz stepenice, što nije lako, čak ni njemu.

Zbog toga je Kubriku rekao da završe snimanje u što manje pokušaja jer on, kako kaže, “nije baš poznat kao čovek koji završi sve iz prvog puta”.

Ostatak filmske ekipe se prilično uplašio zbog tog načina obraćanja čuvenom reditelju, ali se Kjubrik samo nasmejao i obećao da će pokušati sve što može. Scena je snimljena iz šest pokušaja, neverovatno malo za Kjubrika.

Poslednja scena – znate već koja – snimana je 74 dana. Inače, čuvena scena posle upada Aleksa i njegove bande u kuću pisca je potpuno Kjubrikova zasluga. Nije bilo u scenariju da Aleks tokom svog tog nasilja peva Singing in the Rain.  Kjubrik je četiri dana pokušavao kako da snimi tu scenu i ništa mu se nije svidelo, a na kraju je pitao Mekdauela da li bi mogao da tokom svega pleše i peva, a Mekdauel je izabrao jedinu pesmu koju je mogao da se seti.

Kjubriku se to toliko svidelo da je za 10.000 dolara otkupio prava na Singing in the Rain.

Međutim, ima i onih kojima se ta scena nije baš svidela.  Kada je Mekdauel nekoliko godina kasnije upoznao Džina Kelija, čuvenog glumica iz mjuzika Singing in the Rain, Keli se samo okrenuo i ljutito otišao.

Muzika, drugovi i mleko

Upravo to bi bio četvrti razlog zbog čega treba gledati Paklenu pomorandžu – svi ti sitni detalji koji je čine toliko autentičnom. To što veliki Ludvig Van, kako bi Aleks rekao, kompozicijama prati sve scene nasilja.

Neki to vide kao poruku da kultura nije garant moralnosti, o čemu se takođe posle filma može debatovati. Inače, iako je Aleksu Betoven miljenik, u filmu ima više Rosinija nego Betovena.

Tu je onda i čitava estetika filma, način na koji su Aleks i njegovi pajtaši obučeni, kao i neobični jezik Paklene pomorandže. U distopijskoj budućnosti tinejdžeri u slengu koriste nadsat – verziju engleskog sa dosta ruskoj uticaja i ruskih reči. Jedni druga nazivaju drugovima (droogs), a po zidu mleko bara svuda piše moloko, što je ruska reč za mleko.

Inače, Kjubrik je naredio da se posude za mleko koje vise na zidovima bara prazne i ponovo pune na svakih sat vremena, jer se mleko zgušnjavalo i nije dobro izgledalo pred kamerama.

Zašto ga ne gledati

Jednostavno, može da bude prilično neprijatan, tako da nije baš za sve. Pun je eksplicitnih scena nasilja, mučenja, seksa, zbog čega je dugo bio zabranjen u nekim zemljama i može se često naći na listama filmova koji su previše uznemirujući da biste ga gledali dva puta.

A imajući u vidu šta se sve dogodilo tokom 2020. godine, možda bi još malo nasilja i teških misli bilo previše. Te 1971. film u Britaniji nije dobio nikakvu oznaku do kog uzrasta se film ne preporučuje za gledanje, iako su vlasti smatrale da je nasilje u njemu previše ekstremno. U narednim godinama film je nekoliko puta pominjan kao inspiracija za stvarne zločine koji su se dogodili u Britaniji.

Prvi put tokom suđenja 14-godišnjem dečaku optuženom za ubistvo, pa na suđenju za ubistvom jednom 16-godišnjaku, a onda i u slučaju silovanja tokom kojeg su napadači pevali nešto izmenjenu verziju pesme Singing in the Rain.

Kristijana Kjubrik, supruga reditelja Stenlija Kjubrika, izjavljivala je da je njihova porodica zbog svega toga dobijala pretnje smrću, a bilo je i protesta kod njihove kuće. Iako se u javnosti često može čuti da je film potom zabranjen, to se nije dogodilo, već je povučen na Kjubrikov zahtev.

On ipak nije priznavao vezu između njegovog filma i zločina.

“Vezivati umetnost kao uzrok (zločina) je pogrešno shvatanje. Umetnost se sastoji iz ponovnog oblikovanja života, ali ne stara život”, izjavio je.

“Dalje, dodeljivati moćne sugestivne kvalitete nekom filmu, čak i u stanju duboke hipnoze, ljudi ne mogu da urade stvari koje su u suprotnosti sa njihovom prirodom”.

Zbog toga su Britanci tokom osamdesetih i devedesetih, ako su želeli da ga gledaju, morali da Paklenu pomorandžu donesu iz inostranstva – uglavnom je to bilo iz Francuske.

Tako je 1993. godine jedan filmski klub u Britaniji prikazao film bez dozvole, a kompanija Vorner bradrs ih je na Kjubrikov zahtev tužila i dobila na sudu. Posle Kjubrikove smrti film je ponovo dobio dozvolu za emitovanje, ali i rejting da nije za mlađe od 18 godina.

Možda sve to najbolje opisuje rečenica Vinsenta Kenbija, kritičara Njujork tajmsa, koji je napisao da je Paklena pomorandža “briljantna i opasna, ali opasna na način na koji su opasne sve briljantne stvari”.

Izvor: BBC News na srpskom