Borba jedne majke protiv Džordža Buša

 Aleksander Šer kao advokat Bernhard Doke i Meltem Kaptan kao majka Rabije Kurnaz u filmu Andreasa Drezena

Andreas Drezen napravio je film o nepokolebljivoj borbi majke Murata Kurnaza, bivšeg zarobljenika u Gvantanamu. Njegov film „Rabije Kurnaz protiv Džordža V. Buša“ prikazan je na Berlinalu.

Murat Kurnaz se uklapao u uobičajenu sliku: sin porodice koja potiče iz Rurske oblasti pustio je da mu izraste dugačka brada, sve više se interesovao za islam, u svom gradu Bremenu posećivao je jednu džamiju, a na kraju je 3. oktobra 2001. otputovao u Pakistan. Tamo je, kako je kasnije sam rekao, hteo da više nauči o Kuranu, pre nego što mu se njegova supruga iz Turske pridruži u Nemačkoj. Ali, samo nekoliko nedelja nakon napada 11. septembra 2001. Kurnaz je osumnjičen da je planirao da se priključi talibanima u borbi protiv SAD.

Ono što se dogodilo nakon toga odavno je poznato – i svejedno u filmu Andreasa Drezena deluje kao nešto sasvim novo. Film „Rabije Kurnaz protiv Džordža V. Buša“, koji je prikazan na ovogodišnjem Berlinalu, snimljen je po scenariju Lajle Štiler. Priča koja počinje upravo 3. oktobra 2001. ispričana je iz vizure Kurnazove majke.

Murat Kurnaz, „taliban iz Bremena“

Rabije Kurnaz želi da probudi svog sina, ali on se nešto kasnije telefonom javlja iz Frankfurta, pre nego što će da krene u Pakistan. Majka je van sebe. Odlazi u džamiju, javlja se policiji. Neko je, smatra, prisilio njenog sina da krene na taj put.

Vrlo brzo se pred njenom zgradom pojavljuju novinari. Počinje da se piše o „talibanu iz Bremena“. Kurnazova majka, odlučna domaćica, juri kroz Bremen, upada u kancelariju Bernharda Dokea, advokata specijalizovanog za ljudska prava – i izlazi odatle tek kada Doke pristane da preuzme slučaj.

Scena iz filma „Rabije Kurnaz protiv Džordža V. Buša“

Njen sin Murat je početkom 2002. završio u američkom logoru Gvantanamo na Kubi – pod sumnjom za terorizam, ali bez naloga za hapšenje, bez optužnice. Rabije veruje pravnoj državi, smatra da će sve uskoro ješiti. „Pa napišite pismo, čovek Vašeg ugleda…“, kaže ona svom advokatu, uverena da problem zaista može brzo da se reši. Svom suprugu ona dugo ne govori o tome šta radi, borba protiv svetske politike i sporih vlasti je njena lična star. Muž radi kao radnik u pogonu u fabrici Mercedesa.

Između humora i ozbiljnosti

Film se kreće lako, u dobrom ritmu balansira između humora i ozbiljnih stvari. Upravo to je njegova jača strana. Energičan nastup turske protagonistkinje u kombinaciji sa suvoparnim advokatom sa severa Nemačke koji doduše preduzima sve što može, ali ga klijentkinja ujedno ne pušta na miru. Ta podela uloga vremenom se menja. U jednom trenutku, kada se čini da ona gubi snagu i energiju, advokat počinje da motiviše i ohrabruje Rabije.

Pravni postupak je dug i naporan, to najbolje pokazuju česti flešbekovi tokom filma. „Ponekad mesecima nije bilo nikakvih vesti, nikakvog napretka“, kaže scenaristkinja Lajla Štiler. Advokat Bernhard Doke koristi izraz „pobeda strpljenja“.

Arhivska fotografija snimljena 18. januara 2007: Murata Kurnaza ispituje Istražni komitet BND u prisustvu Bernharda Dokea

U filmu postoji i scena u kojoj Rabije Kurnaz u Vashingtonu drži kratak govor pred ljudima čija su deca takođe završila u Gvantanamu. Ona govori na nemačkom. Trezveno. Njen advokat prevodi. A onda ona ponovo uzima mikrofon i počinje da govori o svojim osećanjima, o brigama za svoje dete. O bespomoćnosti, o činjenici da ne može da mu pomogne: „A ja sam njegova mama“, kaže sa suzama na licu.

„Mučenje? To sam i mislila“

Povremeno se javlja nada, koja se onda manifestuje u dobrom raspoloženju ili kulinarskim orgijama. Ali umesto izbavljenja sledi novo razočaranje: na presudu Vrhovnog suda u Vašingtonu, prema kojoj „slučaj Kurnaz“ mora da se procesuira pred redovnim, civilnim sudom, američka vlada uzvraća tako što vojne sudove koje po kratkom postupku proglašava ravnopravnim civilnoim.

Kada joj advokat Bernhard Doke priča o tome da je njen sin Murat mučen u Gvantanamu, ona pokušava da se kontroliše. Mučenje? Kaže da je ionako mislila da se o tome radi.

A kasnije, kada je Murat konačno pušten na slobodu, a porodica treba da ga dočeka u turskoj vojnoj bazi Indžirlik, iz automobila u kojem je trebalo da sedi njihov sin, izlazi neki nepoznati čovek. Došlo je do zamene.

Meltem Kaptan ubedljiva u ulozi i kandidatkinja za Srebrnog medveda u konkurenciji glavnih glumica

Andreas Dresen je glavnu ulogu dodelio 41-godišnjoj Meltem Kaptan koja inače nastupa kao komičarka. To je njena prva glavna uloga u nekom filmu. Ona donosi ulogu majke koja osvaja svojom srdačnošću, majke koja je vesela, ali i puna bola. Ona je otelotvorenje majke koja će učiniti sve za svoje dete, majke koja nastavlja da se bori i nakon poraza. Koja se bori i dalje, čak i onda kada sama ostaje bez snage. Meltem Kaptan mnogi smatraju jednom od glavnih favoritkinja za osvajanje Srebrnog medveda u konkurenciji glavnih glumica.

U Gvantanamu je joü uvek 39 zarobljenika

I Rabije Kurnaz i Bernhard Doke bili su uključeni u kreiranje scenarija za ovaj film. Doke se čak nakratko i vidi u filmu, u ulozi sudije američkog Vrhovnog suda u Vašingtonu, gde mu društvo pravi i režiser Andreas Drezen, koji je od 2012. u stvarnosti i sudija u nemačkoj pokrajini Brandenburg. Ta scena je mali omaž koji je režiser sebi dozvolio u svom sve u svemu zabavno insceniranom filmu o jednoj vrlo ozbiljnoj temi: u Gvntanamu je naime još uvek zarobljeno 39 ljudi.

Film „Rabije Kurnaz protiv Džordža V. Buša“ je sve u svemu i svojevrsni politički komentar. U jednoj sceni advokat Doke jednostavno ne može da shvati zašto vlada SPD i Zelenih, za koju je i on s mnogo nade glasao, ne želi da se zauzme za puštanje njegovog klijenta na slobodu.

SAD je zaista još u septembru 2002. ponudio Berlinu da izruči Kurnaza u Nemačku. Kako su pokazala dva istražna povereništva, savezna vlada tada nije pristala na tu ponudu.

Kritika predsednika Nemačke: glumac Aleksander Šer i reditelj Andreas Drezen

Sticajem okolnosti, Drezenov film je na Berlinaleu premijerno prikazan veče uoči izbora Frank-Valtera Štajnmajera za drugi mandat na dužnosti saveznog predsednika. A upravo je Štajnmajer od 1995. do 2005. bio šef Ureda kancelara Gerharda Šredera i kao njegova desna ruka bio je odgovoran za koordinaciju rada tajnih službi – odgovoran dakle i za činjenicu da se Murat Kurnaz nije ranio vratio kući, u Nemačku.

Bez izvinjenja, bez odštete

Za vreme provedeno u zarobljeništvu, Murat Kurnaz nikada nije dobio ni izvinjenje ni odštetu. Andreas Drezen kaže da bi predsednik nemačke trebalo da prizna da je počinjena greška. Hrabrost da se izvini je ono što razlikuje državnika od političara, dodaje glumac Aleksander Šer, koji je 2018. igrao naslovnu ulogu u Drezenovom nagrađivanom firmu „Gunderman“.

Andreas Drezen naglašava i važnost uloge (tada tek izabrane) kancelarke Angele Merkel. Film otkriva da je Ured kancelarke pod vodstvom Angele Merkel odgovorio na pismo advokata Bernharda Doke posle samo nekoliko dana. I tokom njene prve posete Vašingtonu, Merkel se tokom susreta s Džordžom V. Bušom dotakla i slučaja Kurnaz. U avgustu 2006. Murat Kurnaz je na kraju pušten na slobodu.

Autor: Torsten Landsberg, DW