„Muka“ Žan Pol Sartr

Naučio sam da se uvek gubi.Samo nitkovi veruju da dobijaju.
To bi čak mogla da bude poučna priča: bio jednom jedan jadnik koji je
promašio svet....

Čudnovato je da nisam nipošto raspoložen da se smatram ludim,
čak s očiglednošću vidim da to nisam.

Divim se kako se može lagati stavljajući razum na svoju stranu.

Lica drugih imaju jedan smisao. Moje ne. Ne mogu čak da odlučim da li
je lepo ili ružno.

Ne mogu ništa više da primim od tih tragičnih usamljenosti, osim malo
čistote u prazno.

Moje uspomene su kao zlatnici u đavoljoj torbi: kada su je otvorili u njoj
su našli samo uvelo lišće.

...neću da zamaram svoja sećanja.

Svakom trenutku privržen sam od sveg srca; znam da je jedini; nezamenlljiv, a
međutim, ne bih učinio nijedan pokret da ga sprečim da se ne uništi.

To ljude prevari: čovek je uvek priopovedač priča, on uvek živi od svojih
priča i od priča drugih, on sve što se zbiva vidi kroz njih; on traži da svoj
život živi kao što bi ga pripovedao.

Kada se živi ne dešava se ništa. Dekori se menjaju, ljudi ulaze i izlaze, to je sve.
Nikada nema početaka. Dani se dodaju danima bez ikakvoga smisla, to je jedno
beskrajno i monotono sabiranje. S vremena na vreme pravi se delimični zbir.
(...) Isto tako nema ni kraja: ne napuštaju se nikada žena, prijatelj, grad
odjedanput. A zatim sve liči jedno na drugo: Šangaj, Moskva, Alžir, posle
petnaestak dana, sve je isto.

Biva trenutaka kada se ima utisak da se može raditi šta se hoće, ići napred,
ili se vraćati natrag, da to nema značaja; a zatim drugih, kada bi se reklo da
su se petlje suzile i u tim slučajevima ne treba promašiti, jer se neće moći
ponoviti.

Prave dame ne znaju vrednost stvari, one vole lepe ludosti: njihove oči su
lepi, čedni cvetovi iz staklarnika.

Ja nemam potrebe da sklapam rečenice. Pišem da izvedem na čistinu neke
okolnosti.

Sve što o životu znam čini mi se da sam naučio u knjigama.

Lekari, sveštenici, sudije i oficiri poznaju čoveka kao da su ga pravili.

Udobna prošlost! Džepna prošlost, pozlaćena knjižica puna lepih maksima.

A ja ne umem da se koristim prilikom: ja idem nasumice, prazan
i spokojan, pod neiskorišćenim nebom.

Iz lenjosti, ja pretpostavljam, svet liči na sebe iz dana u dan.

Moje postojanje počelo je ozbiljno da me zabrinjava.

Misli, to je najbljutavije što postoji.

Čudnovato kako mi je sve svejedno: to me užasava.

...ali postojanje je savijanje.

Gradovi raspolažu samo jednim danom koji se vraća istovetan svakoga
jutra. Jedva da ga malo nedeljom nakinđure. Glupaci.

„Ti si mi neophodan: ja sam se promenila; ti razume se, ostaješ nepromenjiv
i ja svoje promene merim u odnosu na tebe.“

-Ja sa, za ovo vreme sasvim evoluirao, i, u suštini, ja...
-Oh, intelektualne promene! Ja sam se promenila sve do beloga u oku.

Preživljavam sebe.

Nije bilo dovoljno ne pokazati patnju: trebalo je ne patiti.

Promenili smo se zajedno na isti način.

Naučio sam da se uvek gubi. Samo nitkovi veruju da dobijaju.

To bi čak mogla da bude poučna priča: bio jednom jedan jadnik koji je
promašio svet....

Žan Pol Sartr

ZZBlog