Kako nas je Zemlja oblikovala

Rođeni smo, odrasli i živimo na jednoj divnoj planeti u jednom zvezdanom sistemu, koji su nas oblikovali prema sebi, dajući nam sve one osobine koje ima smisla imati na jednom takvom mestu. Zemlja nas štiti, gaji, hrani, Sunce nam daje energiju i sve izgleda tako dobro. Evolucioni procesi koji su se odigravali na Zemlji tokom poslednjih nekoliko milijardi godina su čoveka i sav živi svet oblikovali prema našem staništu, prilagođavajući nas uslovima koji ovde vladaju pa nam se čini da smo mi savršena bića svemira. A da li je to baš sve tako?

Sunce je zvezda glavnog niza, dakle jedna zvezda srednjeg doba i srednje veličine koja svoju energiju zrači u svim delovima elektromagnetnog spektra počevši od gama zraka do radio talasa. Međutim, najveći deo svoje energije Sunca zrači u takozvanom vidljivom delu spektra, u opsegu talasnih dužina koje odgovaraju bojama od ljubičaste do crvene sa pikom zračenja u žutom delu spektra. Čovekovo oko upravo najbolje vidi baš u tom delu spektra. Slučajnost? Postoji verovatnoća da to može biti slučajno ali na tu verovatnoću nikada ne bi uložio ni dinar. Zemlja poseduje atmosferu koja predstavlja prepreku za gama, X i UV zračenje sa Sunca. Jako mala količina ovih vrsta zračenja sa Sunca dospeva na Zemlju. Da li je slučajno da su za čoveka upravo te vste zračenja smrtonosne, tj da možemo da primimo neke određene male količine tog zračenja a svako prekoračenje doza vodi ka oboljenjima i smrti. Naravno da to ne može biti slučajno. Živi svet na Zemlji je evoluirao pod tim okolnostima, pod malim dozama ovih vrsta zračenja pa je samim tim i razvio odbrambene mehanizme na tolike količine zračenja. Sa druge strane imamo IC i radio talase koji nesmetano dolaze do površine Zemlje. Sunce posle vidljivog dela spektra najviše zrači u IC oblasti. Ovo zračenje uopšte ni na koji način nije štetno po čoveka i ostali živi svet. Čak neke vrste mogu i da vide u IC delu spektra.

Zemlja je planeta koja ima čvrsto jezgro sastavljeno od gvožđa i nikla iznad koga se nalazi rastopljeni omotač koji se kreće oko tog jezgra. Takva kombinacija strukture planete stvara dinamo mašinu u njenom centru koja opet generiše magnetno polje koje okružuje našu planetu. Takvo magnetno polje eliminiše skoro svo kosmičko zračenje, brze naelektrisane čestice i plazmu tako da ono i ne dospeva na površinu. Sada već nema iznenađenja, živi svet nije otporan na takve vrste uticaja jer nije bilo potrebe da se razvijaju takvi odbrambeni mehanizmi. Evolucija je škrta, ne rasipa darove bez preke potrebe. Svima nam je poznato da čovek udiše kiseonik koji stvaraju biljke procesom fotosinteze. Interesantno je da je kisonik u osnovi otrovan gas. Po našoj definiciji otrovnosti! Šta to konkretno znači? Ako se čovek izloži udisanju čistog kiseonika neko duže vreme to će drastično narušiti njegovo zdravlje. Čak i da ne znamo od čega nam je sastavljena atmosfera i vazduh koji udišemo odmah nam je jasno da ne može biti sastavljena samo od kiseonika. Naravno, samo 20% gasova u atmosferi čini kiseonik. Čovekovo telo se sastoji od 61% elemenata kiseonika. Što bi nas onda iznenadila činjenica da najviše količine kiseonika se nalaze u vodi, oko 40%. Voda je neophodna za razvoj živog sveta iako mi se čini da je pravilnije reći da je živi svet, onakav kakvog ga mi znamo posledica sastava vode.

Temperatura na Zemlji se kreće u opsezima koje mi smatramo prihvatljivim za život. Dakle od nekih -20 do +40 stepeni Celzija. I vidi čuda, kako se približavamo tim granicama postaje nam sve hladnije ili sve toplije, a kada odemo van tih granica postaje neizdrživo, postaje štetno i opasno. Devedeset devet posto vremena evolucionog razvoja živi svet je bio izložen temperaturama unutar ovog opsega. Stvoreni su mehanizmi koji stvaraju ravnotežu unutar organizma kada je temperatura u ovom opsegu. Treći najrasprostranjeniji element u svemiru je kiseonik, na Zemlji drugi, a ako izuzmemo jezgro naše planete onda je on najrasprostranjeniji element na Zemlji. Možda će nekoga iznenditi da je kiseonik gas bez okusa i mirisa. Ili možda da to drugačije kažemo. Naša čula za ukus i miris su centrirana tako da nam najrasprostranjeniji element predstavlja reper za sve ostale. E sada, Zemlja nije večna, nije ni Sunce, vremenom će doći do promena koje će ugroziti sav živi svet na našoj planeti. Osnovno pitanje koje se postavlja je da li smo nastali da bi odigrali jednu predstavu na Zemlji ili za nešto više. Ako se oslonimo samo na naša čula, razvijena za upotrebu na Zemlji jasno je da nemamo nikakve šanse. Dinosaurusi su iskusili takav scenario.

Evolucija i priroda su pokušali na taj način. Nisu uspele. Trebalo im je nešto bolje pa su našle genijalno rešenje. Inteligencija. Umesto da razvijaju milione pojedinačnih specijalnih funkcija za svaku moguću eventualiju, da do beskraja razvijaju i prilagođavaju čula, mehanizme odbrane od raznih nevolja koje nisu deo sistema u kome su razvile život, pribegle su najelegantnijem rešenju. Stvoriti inteligenciju koja će postati svesna i koja će sama da se štiti. Opet najekonomičnije i najelegantnije rešenje. Inteligencija je za relativno kratak period postigla mnogo toga. Naučila je kako da se štiti od zračenja, pa čak i da ga upotrebljava u korisne svrhe. Naučila je kako da naizgled neupotrebljivo i neštetno IC i radio zračenje iskoristi u korisne svrhe. Učimo kako da se štitimo od ćudi prirode, da koristimo opsege temperatura izvan našeg dometa za svoju dobrobit. Polako postajemo svesni da borba za opstanak nije samo Zemaljska kategorija. Shvatamo da polako odrastamo i da ćemo morati jednog dana da odemo iz roditeljskog doma. Moramo postati i svesni činjenice da verovatno nismo sami u svemiru, da su tu i drugi, drugačiji od nas, možda i znatno drugačiji ali verovatno sa jednom zajedničkom osobinom – inteligencijom.

Goran Vukajlović - tragomzvezda.net