Henri Miler

… Postadoh sam sebi najljući neprijatelj. Ništa nisam toliko želeo učiniti a da se u isto vreme ne bih toga mogao i odreći. Čak i u detinjstvu, kad mi ništa nije nedostajalo, želeo sam umreti: hteo sam se predati, jer mi se borba činila besmislenom. Shvatao sam da ništa ne mogu dokazati, osmisliti, dodati ili oduzeti produžujući život koji nisam sam tražio. Sve egzistenicje oko mene bile su promašene ili, ako i nisu bile promašene, bile su smešne. Osobito egzistencije onih ljudi koji su uspeli u životu. Muka me hvatala od ljudi koji su uspeli u životu. Imao sam razumevanja za greške, ali me nije zbog toga hvatala muka. Tu je posredi bila prava pravcata negativna osobina, slabost koja bi nabujala već pri pogledu na ljudsku bedu. Nikada nisam nikome pomogao u nadi da time činim dobro; pomogao bih samo zato što drugačije nisam mogao. Činilo mi se da je ludo pokušati da promenim životni tok; ništa se ne bi moglo izmeniti, osim ako ne bih izmenio srce - ali ko može izmeniti ljudsko srce? Povremeno bi se neki prijatelj okrenuo veri: smučilo bi mi se od toga. Boga nisam trebao više nego što je on mene trebao, i, kad bi ga bilo, mislim da bih, kako sam često pomišljao, mirno izišao pred njega i pljunuo mu u facu…