Vavilon Holivud
Foto: Scott Garfield/Paramount Pictures
Ko o čemu, Holivud o sebi. Što uopšte ne mora biti loše jer – najbolja dela nastaju kada se materija poznaje kako treba – a reditelj i scenarista Damien Chazelle zna o čemu govori. Doduše, delo nije baš najbolje, ali nije ni tako rđavo kao što mnogi tvrde, dok je poznavanje materije neupitno.
Piše: Sandra Dančetović
Radnja je smeštena u pozne dvadesete i rane tridesete godine prošlog veka, kada se polako i nesigurno prelazilo sa nemih filmova na ton-filmove. Ono što je Seka Sablić u Maratoncima imala da poruči urbi et orbi, u Babylonu čini lik Brada Pitta, proslavljeni glumac nemih filmova u očajničkom pokušaju da svoj izraz, glumu i pojavu prilagodi neminovnim promenama. Brojni radnici iza kamera takođe će postati višak, a njihovim sudbinama svedočićemo tek u nekoliko kratkih scena.
Foto: Scott Garfield/Paramount Pictures
Film pak počinje onako kako se i reklamira – pompezno, raskalašno, neumereno... Sve što smo mislili da će predstavljati kulminaciju stalo je u prvih pola sata filma. Nije ni ostatak lišen raspojasanih žurki, poroka i pravog pravcatog podzemnog grotla, ali akcenat je i na nekim drugim temama. Štaviše, toliko je tema pokrenuto i okrznuto da ni cela tri sata nisu bila dovoljna da se sve obrade. Paradoksalno, Babylon je u isto vreme i predug i nedovoljno dug da istraži sve čime se bavi.
U nedostatku fokusa, likove i narativne linije filma ovlaš povezuje lik koji tumači Diego Calva – Manny Torres. On je večiti autsajder, pomoćnik i radnik, pre svega filmofil, kasnije i producent – zaljubljen u kinematografiju, premda ne toliko i u sam Holivud i pripadajuće bahanalije. Fatalno se zaljubljuje i u lik Margot Robbie – Nellie LaRoy – glumicu u pokušaju odraslu u bedi, a potom i najveću filmsku zvezdu. Prokleto lepu, talentovanu, uspešnu, nesigurnu i nesrećnu; željnu slave i slobode, a zapravo gladnu ljubavi. Onakve kakvu ne ume ni da primi ni da uzvrati. Zvuči kao kliše, i jeste kliše, ali dobro funkcioniše u filmu najpre zato što je Robbie odlična, a onda i zato što se ni uz najbolju volju ne može zamisliti film o Holivudu koji nema takav ženski lik. Bilo bi nepošteno da ga nema.
Jer, ako Holivud nešto zna da radi, to je da se hrani tuđim snovima sve dok ne uzme i dušu, sažvaće je, ispljune, ispovraća ili već izluči kao slon u prvih desetak minuta filma. Tako Chazelle vidi „fabriku snova“ i čini se da je upravo to ono što je industriju naljutilo. Prikazujući njeno stanje od pre jednog veka zapravo oslikava i današnje – bez glamura, magije i zvezdane prašine. Samo uz krv, suze, znoj i ostale izlučevine. Ali bez konačne presude. Filmovi će se snimati, ljudi će hrliti u bioskope, sanjati o zvezdama ili o tome da postanu zvezde... Jasno će Chazelle reći šta misli o kinematografiji, i to putem gotovo svakog lika. To je možda i jedna od slabijih strana filma (isključujući monolog Jean Smart) – previše objašnjavanja i opštih mesta o usamljenosti i povezivanju, o razumevanju koje nastaje u bioskopskoj sali, uz propratne kadrove koji slave bioskope i filmove. Oni su pak dobri i snažni, naročito kada poentu dobiju u poslednjoj montažnoj sekvenci, kada čitava istorija filma staje u jedan trenutak, jedan kadar.
Zbog takvih detalja Babylonu se mogu oprostiti silni propusti, neujednačenost tempa, preterivanje i površnost. I treba mu se odati priznanje što je uzor našao u nemačkoj seriji Babylon Berlin i njenoj kinematografiji. Ipak, superiornost masovnih scena te serije ne dostiže, ma koliko tehnički i finansijski film bio uspešniji. Babylon Berlin nam usred kadrova mizerije i siromaštva servira ushićenje u raskoši, Babylon čini obratno. Što ima smisla, ali i ostavlja drugačiji utisak. Možda zato nema toliko ljubitelja, ali svaki iole subverzivni potez treba pohvaliti.
Svi Babylon nazivaju „ljubavnim pismom...“, pa dopisati po izboru – Holivudu, filmu, njihovom zlatnom dobu, glumcima, filmofilima... Međutim, samo u jednom naslovu piše istina – ovaj film je ljubavno pismo kinematografiji, a pismo mržnje Holivudu.
