SF u vremenu realnih distopija
Ono što nam noviji SF nedvosmisleno govori je da živimo u vremenu realnih distopija. Da nema potrebe da gledamo u budućnost, već da možemo jednostavno da pogledamo oko sebe. Takođe, govori nam o nesposobnosti da se misli utopija, njena sama mogućnost, da se misli izvan okvira postojećeg sveta, da se u pitanje dovedu njegova osnovna pravila – drugačije rečeno, govori nam da nema alternative
Autor: Aleksandra Savanović
Čini se da je distopija ove godine konačno prodrla i u „stvarni život“. Svet se odavno nije baš ovoliko raspadao (ili bar ne ovoliko očigledno) – ekološke katostrofe, izbegličke krize, razorni imperijalni ratovi, rehabilitacija i uspon fašizma, terorizam, fundamentalizam, samo su neki od simptoma ovog već prilično normalizovanog permanentnog „vanrednog“ stanja.
Ne čudi onda što je prethodna godina takođe godina distopije u SF-u, ali i filmskoj i televizijskoj produkciji generalno: serije Handmaids Tale, The Leftovers i The Black Mirror, i film The Girl with all the Gifts, su samo neki od mnogobrojnih primera. U SF-u, žanru koji je doduše izmislio distopiju, ali koji se u poslednje vreme na nju gotovo u potpunosti sveo, distopija suvereno vlada već decenijama. Zapravo, teško da bismo mogli i nabrojati sav distopijski SF koji je izašao poslednjih godina, dok bismo za utopijski jedva našli jedan (i to loš) primer. Ova disproporcija svakako nije nova niti neobična, šta više, vrlo je razumljiva: distopija zasigurno jeste mnogo kvalitetniji materijal za punjenje bioskopskih sala i umnožavanje Netflix preplata nego što bi to neka utopija, u kojoj je sve u redu i svi su zadovoljni, ikada mogla da bude.
Ipak, ono što razlikuje noviju SF distopiju od one stare jeste to što ona ne govori o nekoj udaljenoj, nerealnoj budućnosti negde tamo, koja, ako o postojećem svetu uopšte ima nešto da kaže, to radi (samo) metaforički, zbog čega neminovno ostaje samo to, fikcija. Noviji SF prikazuje budućnost koja je već sasvim ovde, smeši nam se sa ekrana, gleda nas u oči i gotovo nam diše za vratom, govoreći nam tako više o našoj sadašnjosti nego o nekom mogućem, dalekom sutra. Skorija distopijska SF produkcija je upravo to: survavanje budućnosti u sadašnjost, približavanje distopije, kao što je to u književnosti učinio Cyberpunk. Filmovi kao što su The Circle (vrlo loš film baziran na još lošijoj knjizi), Adventagous (vrlo dobar) i njemu sličan Congress (korektan) za to su najbolji pokazatelji. Oba za polazne tačke uzimaju vrlo pristune tendencije postojećeg sveta izvodeći ih do njihovog neizbežnog distopijskog kraja. The Circle tako govori o totalitarnosti ideologije transparentnosti, a Adventegeous i Congress o ultimativnoj komodifikaciji čoveka, odnosno žene.
Pad u sadašnjost
Ovaj „pad u sadašnjost“ prisutan je i u seriji The Expense, smeštenoj na početak 23. veka, kada su mobilni telefoni pomalo promenjeni ali i dalje postoje, a čovečanstvo je naselilo Sunčev sistem. Zemlja i Mars su stanju permanentog Hladnog rata: Mars je militarizovana i autoritarna crvena planeta, dok je Zemlja postmodernistički neoliberalni raj/pakao (kako za koga) koji nemilosrdno eksploatiše ostatak univerzuma, između ostalog i Belt u kome žive najniži slojevi čovečanstva, radništvo i drugi ljudski otpad. U ovom settingu relativno jednostavno možemo prepoznati obrise novog hladnoratovskog sveta, podeljenog između Kine/Rusije i Zapada u kojoj je glavna pretnja po opstanak života posledica samovolje intergalaktičkog kapitaliste, čije istraživanje naravno finansiraju i Zemlja i Mars, a koji je spreman da izvrši čak i genocid (naravno u kolonijama, gde ljudski život ne vredi baš ništa) kako bi razvio novo ultimativno oružje. Takođe, tu je i problem sa elitama koji ispunjava našu svakodnevicu – odlučujući faktor u nastajućem haosu Expansa biće pukim slučajem sklepana posada ukradenog marsovskog broda Rocinante, koju čine zemljani, marsovci i belteri – nikakve vođe, već ono što bismo mogli nazvati obični ljudi, ili narod.
Ova godina takođe je značajna po tome što su u njoj najmanje tri kultna SF ostvarenja – Star Trek, Blade Runner i Ghost in the Shell – doživeli svoj dugo očekivani reboot. Upravo to je još jedna od karakteristika novijeg SF-a, ali i kulturne produkcije generalno. Prema rečima autora kao što su Franco Berardi Bifo i Mark Fisher, poslednje decenije su decenije „sporog otkazivanja budućnosti“, vreme reciklaže koje nije uspelo da iznedri ništa radikalno novo. Dok je Ghost in the Shell bukvalno samo remake originalnog animiranog filma, Blade Runner 2049 pretenduje da bude nastavak tog kultnog ostvarenja. U tome međutim baš i ne uspeva. Pored toga što zaista maestralno verno dočarava atmosferu orginala, Blade Runner 2049 i u idejnom smislu ostaje na nivou svog prethodnika. Opet je tu Blade Runner, imena K. (Ryan Gosling) koji ovog puta ne sumnja da je replikant, ali se svakako jednako pita da li je bez obzira na to i osoba. Opet na početku istrebljuje preostale replikante, da bi na kraju odlučio da im se priključi. Kao i original, Blade Runner 2049 postavlja pitanje šta to znači biti čovek, osoba ili možda najpreciznije subjekat, i to radi prilično dobro, mada na gotovo potpuno identičan način kao i prvi film.
Stvari sa Star Trek-om u tom smislu stoje dosta bednije. Dok su filmovi izašli u prethodnih nekoliko godina samo modernizovani i neuporedivo gluplji remake prvih doživljaja kapetana Kirka i ostalih, novi serijal Star Trek: Discovery je još jedan prequel originalu iz ’66-te, koji je, kao i prethodni Enterprise, u tajmlajnu kanona smešten pre ovog vremena, odnosno nekih desetak godina ranije. Dakle, poslednje što smo od budućnosti u Star Treku videli (kraj 24. veka) desilo se početkom 2000-tih kada su sa emitovanjem završili serijali Next Generation (1994), Deep Space Nine (1999) i Voyager (2001), i proizvedeni filmovi Insurrection (1998) i Nemesis (2002).
Konačna pobjeda distopije
Star Trek nam u svom novom izdanju ipak donosi nešto do sada neviđeno: konačnu pobedu distopije. Ovaj, verovatno jedini ekranizovani kultni utopijski SF, sa Discovery-em, po prvi put, to prestaje da bude. Umesto istraživačke Discovery ima vojnu misiju: da razvije radikalno novu formu svemirskog putovanja kako bi Federaciji obezbedio vojnu prednost u ratu sa Klingoncima koji tek započinje. Ovo je svet u kome je Ujedinjena Federacija Planeta još uvek vrlo labav savez, Prime Directive izgleda ne važi (obzirom da se za pokretanje novog pogonskog sistema koristi živo i verovatno samosvesno biće), a uobičajnom motu to boldly go where no man has gone before, nema ni traga. Kao i u ranijim serijalima, vodi se računa o identiteskim ranopravnostima, ovog puta sa nešto proširenim opsegom – pored žene u glavnoj ulozi (iako sa muškim imenom) što i nije ništa novo, tu je i jedan gej par, pa čak i u naznakama transgender osoba. Ipak, identitetska politika Discovery-ja, kao i njen liberalni pandan u stvarnom svetu, u sebi krije dobro poznate poteškoće, najpre pritajeni rasizam, koji određenoj kulturi (Klingonskoj) pripisuje inherentnu agresivnost, nasilnost i konačno prostu ružnoću. Iako su ljudi evoluirali, postoje druge rase koje nisu, koje su i dalje necivilizovane, divlje i opasne, zbog čega se sa njima ne može pregovarati nego se mogu jedino napasti. Sa teroristima se ne pregovara.
I još jedan distopijski element – Elon Musk, pravi pronalazač-kapitalista neoliberalne ideologije, u Discovery-ju dobija status Zeframa Cochrana, alkosa i cinika koji je izmislio warp drive.
Ono što nam noviji SF dakle nedvosmisleno govori je da živimo u vremenu realnih distopija. Da nema potrebe da gledamo u budućnost, već da možemo jednostavno da pogledamo oko sebe. Takođe, govori nam o nesposobnosti da se misli utopija, njena sama mogućnost, da se misli izvan okvira postojećeg sveta, da se u pitanje dovedu njegova osnovna pravila – drugačije rečeno, govori nam da nema alternative. Na samom početku filma Adventegous, dok još upoznajemo svet u kome su ljudi razvili danas nezamislive intelektualne sposobnosti, Jules (Samatha Kim) ćerka glavne protagonistikinje Gwen (Jacqueline Kim), svojoj majci postavlja pitanje: Are women going backwards going forward? To je ujedno i najvažnije pitanje koje noviji SF pred nas postavlja – da li idući napred zapravo idemo unazad? Da li je nepostojanje alternative, liberalna priča o progresu, razvoju i rastu, zapravo recept za ultimativnu katastrofu?
Ipak, možda nam govori i još nešto. Iako na očekivan način, i Blade Runner 2049 i The Expanse, otvaraju pitanje otpora, u njemu locirajući samu mogućnost stvaranja pojedinačnog i kolektivnog subjekta koji jedini u pitanje može da dovede postojeće stanje stvari. I posada broda Rocinante i K. su neka vrsta odmetnika, jeretika, koji su se ogrešili o pravila svog sveta. Ako Blade Runner 2049 nudi išta novo onda je to upravo ovo: subjekat se ne postaje rođenjem, već jedino borbom.
Aleksandra Savanović rođena je u Novom Sadu 1986. godine. Diplomirala je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a zvanje mastera stekla na Institutu za sociologiju Freie Univerzitetu u Berlinu. Piše prozu i poeziju, a nedavno je završila prvi roman
