fbpx

Džon Konstabl – pejzažno žanr slikarstvo

Glavno sredstvo traganja za istinom u doba romantizma postepeno je postajao pejzaž. To ne čudi uzme li se u obzir važnost prirode unutar romantičarske ideologije – potreba povezivanja s prirodom da bi se izrazila njena suština onako kako je doživljava pojedinac. Džon Konstabl (1776-1837) jedan je od dvojice britanskih umetnika koji su se svojim pejzažima isticali u tom razdoblju.

constable c face half

Rođen je i odrastao u jednom selu istočnog Bergholta u dolini reke Stur u Safoku, a veći deo života proveo je slikajući tu plodnu zemlju – pejzaž koji je do tada smatran suviše običnim i zato neprikladnim da bude tema. Umesto da se zaposli na naprednoj porodičnoj farmi i mlinu, Konstablu je 1799. godine dopušteno da studira na Kraljevskoj akademiji u Londonu. Na kraju je shvatio da tu uči samo da kopira slikarske konvencije, pa se vratio u Bergholt da „vredno proučava iz prirode“, crtajući i slikajući uljane skice koje će završitiu ateljeu, ali koje će zadržati svežinu i detalje primarnog izvora. Konstabl je slikanje pejzaža čak smatrao naučnim poslom: „Slikanje je nauka i treba se njome baviti kao istraživanjem prirodnih zakona. Zašto se onda slikanje pejzaža ne bi moglo smatrati granom filozofije prirode, a slike eksperimentima u tom smislu?“ Konstabl je bio posebno spretan u hvatanju trenutnih prizora u prirodi – oblaka, svetlosti i atmosfere. Izradio je bezbrojne studije neba, koje je za njega bilo „osnovni ton, ogledna skala i glavno čulo osećanja“.

Konstablove slike su pune emocija koje su u njemu bujale kad je upijao lepotu u rodnoj dolini Stura: „Slikanje je samo druga reč za osećanje“ tvrdio je. Slike su mu i naučne i subjektivne, kao na primer Kola sa senom (Pejzaž: Podne) iz 1821. godine, koja je izložena u Kraljevskoj akademiji u kojoj je izlagao već od 1811. godine. S njim doživljavamo to plavo nebo koje rasteruje tamne oblake i kišnu atmosferu od koje se sve sija. Žive mrlje boje rastvaraju materijalni svet i doprinose da atmosfera blešti od svetlosti. Nebo je simfonija subjektivnosti koja nudi čitav raspon osećanja, a isto tako i zemlja. Može biti tamna i talasasta, kao u dramatičnom savijanju grana stabala, ili vedra i spokojna kao u horizontalnom prostiranju dalekih livada sa senom. Konstabl ispunjava svoje slike detaljno ispričanim pričama; pored kola sa senom tu je i pas, čamac, žeteoci na udaljenom polju i pramenovi dima koji se izvija iz mlina. To nije savršen svet idealne lepote ili klasična arkadija. To je konkretno mesto prikazano u svoj svojoj posebnosti koju Konstabl duboko proživljava.

John Constable The Hay Wain

Džon Konstabl. Kola sa senom (Pejzaž: Podne). 1821. godine. Ulje na platnu, 1.3 m x 1.85 m. Nacionalna galerija London.

Platno dugo skoro dva metra – što su neobične dimenzije za žanr sliku i sporna strategija za podizanje pejzaža na viši nivo i pokušaj privlačenja pažnje – zasnivalo se na brojnim studijama izvedenim u otvorenom prostoru, uglavnom između 1814. i 1816. godine, a razvilo se u veliki format za izlaganje u umetnikovom londonskom ateljeu u kojem je zimi radio. Život se na slici Kola sa senom odvija sporo, što je tipično za njegove slike doline reke Stur na kojima poljski radnici uobičajeno obavljaju poslove koje su obavljali hiljadama godina unazad u blaženom skladu s prirodom. To je bilo razdoblje društvenih i ekonomskih nemira u britanskom agrarnom društvu, što je jako pogađal i Konstablovo imanje koje je tada vodio umetnikov brat. Ta kriza se ne zapaža na Konstablovoj poetičnoj slici koja se zasniva na ličnoj povezanosti sa zemljom i na životu kakav je umetnik poznavao u detinjstvu.

Tokom dvadesetih godina XIX veka Konstablovi pejzaži postajali su sve mračniji i nemirniji jer je zbog bolesti u porodici i nedostatka profesionalnog uspeha patio od povemene depresije. Subjektivna poezija revagnula je nad empirijskim opažanjem. To raspoloženje dostiglo je vrhunac u Katedrali u Solsberiju posmatranoj s livade koju je započeo 1829. godine, godinu dana pošto mu je umrla žena. Kad je slika izložena u Akademiji 1831. godine (kasnije je prerađena), Konstabl je dodao nekolio stihova iz romantičarske pesme Džejmsa Tompsona Godišnja doba, koja slavi seoski život, a ovde nam ti stihovi otkrivaju da duga znači nadu posle smrti mlade žene u naručju voljenog. Tu je očigledna strastvena dramatičnost i način njenog postizanja: drveće, voda i nebo dostižu grozničavost izraženu smelim, nemirnim potezima četkice – boja je nanošena čak i slikarskim špahtlom – i oštrim kontrastom svetlog i tamnog. Levo od velikog jasena, simbola života, nalazi se grob koji predstavlja smrt. Katedrala u Solsberiju, sa svojom kulom koja se vinula visoko u jasan deo neba, najstabilniji je element kompozicije i simbol vere i vaskrsenja. Konstabl je kasnije dodao dugu, nadahnut dugom iz jedne verzije Jevrejskog groblja Jakoba Rojsdala. Ali ova Konstablova slika nije klasicistička slika sa šturim alegorijskim simbolima. To je prikaz dubokih osećanja koja izviru iz krajnje ličnih pitanja, vrlo udaljenih od doslovnog prikazivanja sveta nizozemskih slikara XVII veka ili klasične vizije Kloda Lorena.

Salisbury Cathedral from the Meadows 1831

Džon Konstabl. Katedrala u Solsberiju posmatrana s livade. 1829-1834. Ulje na latnu, 151.8 cm x 189.9 cm. Privatna zbirka, iznajmljeno Nacionalnoj galeriji, London

Tragom zvezda