Kazujem ti o vremenu o kojem tinejdžeri ne mogu znati, u to doba Monmartr beše ovenčan ljiljanima, sve do naših prozora.. La boheme, la boheme, to značilo je biti srećan..
Početkom Dvadesetog veka rođena je ikona francuskih šansona, Edit Pjaf. Umetnica koja je svoj tragičan život obojila najlepšim bojama ljubavi, snage, radosti, onim najtananijim ljudskim osećanjima. Edit Đovana Gasion rođena je u imigracionom odeljenju u Belvilu u Parizu. Iako je njen talenat otkriven negde oko 1935. godine, njen život je počeo da piše balade još od ranog detinjstva. Dok su se ostala deca igrala po ulicama Pariza, Edit je u bordelu koji je držala njena baka, kod koje je provela dobar deo svog odrastanja, uz prostitutke i najraznovrsnije karaktere koje je sretala, gradila svoju ličnost koja verovatno ne bi ni bila tako posebna i specifična, da su okolnosti bile drugačije. Od treće do sedme godine bila je slepa. Ako je verovati pričama koje su se o tome prenosile, ponovo je progledala zahvaljujući prostitutkama iz bakinog bordela,koje su sakupile novac i time joj pomogle da ode u svetilište da se pokloni Sv. Terezi.
Sa 14. godina pridružila se ocu koji je bio ulični akrobata, da bi se malo posle toga od njega odvojila i krenula svojim životnim pozivom, prvobitno kao ulična pevačica. Pevala je iz ljubavi, od koje je u potpunosti bila protkana, pevala je radi preživljavanja; pevala je jer je to bilo jedino što je umela. Da peva i i pesmom ispuni svoje biće. Na tom putu Pariskih ulica, Edit je sa 16. godina dobila devojčicu Marselu, koju je izgubila u borbi sa meningitisom. Ako se za detinjstvo kaže da je period najveće bezbrige i spokojstva, a njeno je imalo formu jedne drame, onda se moglo naslutiti da njenim nevoljama nije bio kraj. Ipak u svim tim kovitlacima, koji su se ponekad činili prosto nemogućim, blistala je la mome piaf (mali vrabac),kako ju je nazvao onaj ko ju je otkrio i poklonio sceni, Luj Leple, baš kao da joj je sve potaman i da će možda baš tad, doći bolje sutra.
Nastajale su pesme, autentične, prepoznatljive,čestotužne ali snažne. Njene pesme koje su se još tih 40-tih godina, u vreme kada je čovečanstvo potresao opšti očaj, jad ipatnja, podsećale ljudski rod da još uvek ima za šta da živi i da se bori. La mome piaf kaže NE! Kaže ne Nemačkoj okupaciji Pariza, ne bolu, ne strahu. Paradoksalno, ili možda ipak ne, možda više kao otpor situacijama koje nije želela da prihvati, pesma „La vie en rose“(Život u ružičastom), nastala je kao odgovor na sve nedaće koje su je zadesile, ali koje su pogađale i čitav svet oko nje.Osim što je očaravala svojim pesmama, Edit je svoju snagu i moć koristila pomagajući francuskom pokretu otpora, te zahvaljujući njoj, mnogi su uspeli izbeći smrt. Svojom plemenitom i velikodušnom dušom, uspevala je koristiti prilike i svoj položaj u spašavanju života. Između ostalog, pomogla je i mnogim drugim talentima da izgrade sopstvene karijere.
Neposredno pred smrt svoje velike ljubavi, boksera Marsela Serdana, posvetila mu je pesmu „Hymne a l’amour“ (Himna ljubavi) u kojoj je pevala stihove: „..ako te jednog dana život odvoji od mene“, kao da je predosećala da možda ni taj put njena tužna sudbina neće dozvoliti da ostane srećna kraj čoveka kojeg je volela. Nakon toga, Edit je prošla kroz još dva braka, a njen izabranik u drugom braku bio je 20 godina mlađi od nje.
Uprkos svim dramatičnim događajima koji su je zadesili, okolnosti nisu uspele iz nje da iscrpe neumornu volju za životom i pesmom, njen humor, zavodljivost, harizmatičnost, mudrost.. Ipak fizički nije mogla izdržati teret koji se na nju obrušio nakon saobraćajne nesreće koju je preživela. Neprestana iskušenja i tragedije nisu prestajale da zaposedaju njen život. Ono što ju je činilo toliko kontroverznom ličnošću, između ostalog, jeste u tome što iako jaka, Edit ponekad nije uspevala da izlazi na kraj sa svojim demonima prošlosti i teretom slave, odavala se alkoholu i narkoticima. Sa druge strane, bez obzira na sve poteškoće i probleme, uvek bi na kraju ipak stoičkizablistala u maloj crnoj haljini, ponovo bi bila onaj mali vrabac koji predaje ljudima sva osećanja poput ljubavi, radosti, tuge i bola, koje je opisivala svojom muzikom i svojom pojavom.
Početkom 1963. snimila je svoju poslednju pesmu „L’Homme de Berlin“ (Berlinski čovek), a 10. Oktobra te iste godine, u svojoj 47. godini, umire od raka jetre na francuskoj rivijeri. Dan nakon njene smrti odlazi i duša njenog prijatelja Žan Koktoa koji je jednom za nju izjavio: „Edit je poput nevidljivog slavuja koji se nalazi na nekoj grani i sama postaje nevidljivom. Od nje će ostati samo njen pogled, njene blede ruke, to čelo kao vosak s kojeg blješti svetlost, i taj glas koji se nadima. Koji se penje, penje... i korak po korak pretvara se u nju samu, koji rastući kao njena sena na zidu, slavljenički zamenjuje tu malu bojažljivu djevojčicu. Duša ulice prodire u sve sobe grada. To više nije gospođa Edit koja peva. To je kiša koja pada, to je vetar koji tuguje, to je mesečina koja rasprostire svoj stolnjak”. Iako je nadbiskup pariške katoličke crkve nazvao kategoričkom grešnicom zabranivši da se sprovede pogrebna misa, oko 100 000 ljudi je tog tužnog dana izašlo na ulice i time zaustavilo saobraćaj, da bi je ispratili poslednji put sa pozornice života.
Na pitanje da li je Edit Pjaf bila istinski srećna tokom svog života ne bi gotovo niko mogao dati pravi odgovor, možda ni sama ona nije uspela do njega doći, a možda ga nije ni tražila jer je odgovor znala. Ali zasigurno je da ako je zbog nečega bar jednim delom svoje umeničke duše bila tako istinski srećna, bilo je to što je ostavila svoj trag ne samo na svom narodu, već na svim narodima ovoga ljudskog sveta.
Inspirisani njenim likom nastale su filmske biografije poput „Edith et Marcel“ (1983.), „La Mome“(2007.), kao i „No Regrets: The Life of Edith Piaf“- biografija koja se oslanja na memoare Edit Pjaf, autorke Kerolin Burk.
Autor: Andjela Ignjatović - jollymagazine.com
