Svetlana Aleksijevič dobila Nobela za književnost

“Nagradu je zaslužila zahvaljujući svom polifonom pisanju, koje je spomenik patnji i hrabrosti našeg vremena”, reči su kojima je Švedska akademija obrazložila ovogodišnju odluku.

Dobitnica Nobelove nagrade za književnost za 2015. godinu je beloruska spisateljica i novinarka Svetlana Aleksijevič.

“Nagradu je zaslužila zahvaljujući svom polifonom pisanju, koje je spomenik patnji i hrabrosti našeg vremena”, reči su kojima je Švedska akademija obrazložila ovogodišnju odluku.

Svetlana Aleksijevič (67) je četrnaesta dobitnica prestižnog priznanja, a osim po svojim proznim delima poznata je i po istraživačkom novinarskom radu u domovini.

Jedno je od najznačajnijih lica beloruske književnosti, a nakon niza svetskih nagrada njeno ime je počelo da se spominje i među favoritima za Nobelovu nagradu.

Inače, ona je bila kladioničarski favorit pred ovogodišnju dodelu nagrade, dok je javnost ponovo navijala za japanskog autora Harukija Murakamija.

Svetlana Aleksijevič je rođena u ukrajinskom gradu Ivano-Frankivsku u belorusko-ukrajinskoj porodici, a nakon što joj je otac završio vojnu službu, preselila se u Belorusiju, gde su joj roditelji radili kao nastavnici.

I sama je predavala, a zatim se bavila novinarstvom nakon završenih studija žurnalistike u Minsku. Napustila je Belorusiju 2000. godine zbog sukoba sa Lukašenkovim režimom, posle čega je živela u Parizu, Geteborgu i Berlinu. Vratila se u Minsk 2011. godine.

Tokom karijere je bila saradnica i dopisnica više listova, a dok je radila u listu “Selskaja gazeta” počela je da prikuplja građu za delo “Rat nema žensko lice” (1987), koji je baziran na intervjuima sa ženama koje su učestvovale u Drugom svetskom ratu.

Tim delom je otpočela svoj ciklus “Glasovi utopije”, u kome je opisala život u Sovjetskom Savezu kroz perspektivu pojedinca.

“Koristeći izuzetan metod, pažljivo uklopljen kolaž ljudskih glasova, Aleksijevič produbljuje naše razumevanje čitave ere”, navodi se u obrazloženju Švedske akademije.

Bavila se posledicama katastrofe u Černobilju u delu “Černobiljska molitva” (1997), sovjetskom ratu u Avganistanu u delu “Dečaci od cinka” (1990), kao i dečjim pogledom na rat u delu “Poslednji svedoci” (1985).

Seriju “Glasovi utopije” završila je delom “Vreme sekond-henda”.

Izvor:dnevnevesti.rs