fbpx

Rani jadi – Livada, u jesen (Danilo Kiš)

Tako izgleda livada, pusta jesenja livada posle vašara...

livada u jesen

Otišli su cirkusanti, “atlete” i mečkari, jesen je na izmaku. Tu na Malom polju ili na Grofovom zapećku, kako ga još zovu, ostali su još samo tragovi njihovog boravka, utabano polje i zgažene trave. Nasred livade nalazi se jama, duboka skoro metar i jasno vidljiva među razgaženim krtičnjacima. Tu je još nedavno bio zaboden šatorski jarbol, pri dnu širok i netesan, a pri vrhu tanak i vitak; na njemu barjak. Oko jame izrovano zemljište, sasvim golo, nazire se ilovača izvučena iz dubine. Nije to ona jama od prošle ili pretprošle godine, kako bi se moglo pomisliti. Jer cirkusi dolaze i odlaze, mali provincijski cirkusi sastavljeni od Cigana i mađioničara, od pelivana i “atleta”, svake godine, s jeseni, kao poslednje slavlje leta, kao neki smešni paganski praznik.

Ali to nikad nije ista družina niti isti šator, pa ni isti jarbol. Ona jama od prošle godine, ona u kojoj je tada bio zaboden stub šatora, sad se uopšte ne vidi i ne bi se moglo reći gde je bila, jer ta je jama već zarasla kao rana, samo još temeljitije – nije od nje ostao ni ožiljak; prekrile su je zemlja, trave, korovi. A i ova će uskoro nestati, podlokana kišom i zatrpana zemljom, zatim će je neko vreme skrivati sneg, a kad dođu prolećne mlake kiše i pljuskovi, zatrpaće je zemljom i pokriti travom, kao da je nikad nije ni bilo. I neće biti ni traga od jesenje svečanosti koja je ovde cvetala pod ružičastim šatrama.

I nigde više šarenog vašara, nigde pelivana, nigde kikota majmuna i barikanja tromih slonova. Cirkus je otišao, iznenadno kao što je i došao. Jednog jutra, rano, pre izlaska sunca, mišićavi mladići u mornarskim majicama, koji su tu danima izvodili svoje veštine od kojih je svima zastajao dah, povadili su kočeve, poskidali žice i konopce, oborili ružičasti šator i gordi jarbol sa zastavom. Zatim su sve to spakovali hitro i umešno u svoje drvene kućice, slične velikim lađama. Onda su krenuli, tiho, kao da se kriju, točkovi kućica su škripali tužno, a kroz prozore, pored zamahnutih zavesa, moglo se videti kako posluju oko ručka čarobne žene-ribe, dok se iz dimnjaka dizao plavi dim, jedva vidljiv u jutarnjem plavetnilu neba. Životinje su rikale u kavezima, samo se slon vukao iza povorke, dostojanstveno i lenjo, hladeći se svojim golemim ušima.

Sada, tek dan-dva po odlasku cirkusa, polje još nosi sveže tragove svega onoga što se tu zbivalo. Po tom širokom prostoru, širem od kruga koji je pokrivao šator (po izgaženosti zemlje jasno se vide njegove granice), leže po zemlji još svetli poklopci pivskih flaša, razbacani bez reda, opervaženi po ivicama tankom čipkom, kao cvetovi, raskvašeni opušci cigareta, ogrizine jabuka, već zarnale koštice od voća, zgaženi fišeci od sladoleda, tragovi konja i ljudi, sasušeni brabonjci cirkuskih zveri, kore hleba, listovi starih novina na kojima su sedeli gledaoci, istrgnute stranice iz đačkih svezaka s crtežima, kutije od cigareta, od šibica, razvaljene kese od hartije po kojima šetaju mravi.

Na mestu gde je stajao stari kosmati cirkuski konj, “poni”, zemlja je izrovana kopitima, trava iskorenjena, samo se još nađe pokoja vlat zgažene i izmuljane slame, sasvim potamnele. Malo dalje, vide se tragovi negdašnjeg šatora za majmune; četvrtasti plato, iz kojeg još vire, po uglovima, grubo tesani klinovi od hrastovine, s gornje strane oljušteni ušicama sekire. Mada je prošlo tek nekoliko dana od odlaska cirkusa, trave se već mestimice ispravljaju, kao zelene čelične opruge, naknadno, čudesno, kao da je tek sada sišlo s njih ljudsko stopalo ili konjsko kopito.

Izvan ovog utabanog polja, trave su guste, mirišljave, izmešane s kasnim poljskim cvećem, modrim i žutim, s napuklim zvončićima i svakojakim korovom koji buja pobednički, daveći svojim pipcima, pri vrhu već zarnalim no ne manje snažnim, nežne stabljike cvetova i modrozelenih trava. Ovo je poslednji zamah trava, poslednji srk korenja. Bokvice su isturile svoje potamnele stabljike okićene grozdovima, lišće korova počelo je po ivicima da tamni i da se nabira, pretvarajući se pri vrhu u kandže koje prodiru jedna u drugu. Vodi se tu neka za oko nevidljiva borba, neko bujanje iz kojeg strče pobedničke sablje korova i njihovi dugi pipci, a cveće, pogođeno tom nezasitom navalom proždrljivih trava, buja poslednjom snagom, nekako preterano mirisno. Opijeni i poneseni tim mirisima, teškim i izmešanim, i tim bojama, zbunjujuće isprepletenim, pčele i insekti zuje bezglavo po tom mirišljavom razbojištu, sudaraju se sa zunzarama i osama, sa lažipčelama i leptirima. Poneki skakavac, podnaduo i težak, i sam boje lista koji vene, proleti šumno preko livade, zatim padne, onako težak i trom, u gustu zapletenost bilja, kao divlji, zreli plod.

Tako izgleda livada, pusta jesenja livada posle vašara...

Odjednom, sa zapada, izranja iz trava moj otac, zamahujući visoko svojim štapom, i zastaje na samoj ivici utabanog polja, tamo gde je bio šator s majmunima. Sagnuvši se, on počinje svojim strogim i znalačkim pogledom da ispituje na cveću pogubni učinak jeseni. Onda mu se pogled zaustavlja na parčetu zgužvane hartije koja sasvim strči iz ove botanike i odudara svojim bledim mrtvilom od bujne živosti jesenjeg zelenila. Prvo je dodirnu šiljkom svog štapa, kao što ptica dodiruje kljunom nepoznat plod, zatim se sagnu i raširi je, pa onako kratkovid, ne dižući je sa zemlje, poče da sriče sa nje gotska slova. Bila je to stranica istrgnuta iz nekog nemačkog kuvara kojim su se, bez sumnje, služili cirkusanti i “atlete”, kako bi sačuvali gumenu elastičnost svog tela i čeličnu snagu svojih mišića: Umak od kiselice. Vrti glavom moj otac, s izrazom ljutnje i prezira, jer se, očigledno, ne slaže sa ovim nemačkim kuvarom, čija se besmislenost sada, u ovim ratnim danima, najtragičnije oseća. A moj otac ima oproban recept za kiselicu koja se spravlja bez masti, samo s vodom i solju, naravno s dodatkom nekog aromatičnog bilja i začina, dostupnih svakom, no čija imena još čuva u tajnosti. Eto, zato se on sad mršti, zato nastavlja da čita s ironičnim osmehom na usnama. Zatim, ponesen tekstom, koji ga samo još više uverava u prednost njegovog načina, on okreće drugu stranu, ne obraćajući pažnju na već stvrdlu skramu ljudskog izmeta koji se nahvatao preko gotskih slova – dijagonalno.

“He!” kliče moj otac, “eto vam, gospodo, vašeg milerama! Eto vam vašeg gotskog umaka!” zadovoljan zbog te male osvete, on se uspravlja, zatim jednim preciznim pokretom mačevaoca nabada tu stranicu na šiljak svog štapa, kako bi još neko vreme mogao da je ima uza se, kao podsetnik. Onda ponovo zakorači u visoke trave, stiskajući pod pazuhom svoj herbarijum (HERBARIUM PANNONIENSIS), u kojemu su ležali, kao skupocene marke, presovani cvetovi i uzorci livadskog bilja: krasuljka, bogorodičine trave, žalfije, šafrana, Gypsophila peniculate...

Danilo Kiš