Ivan Tokin: Šmekerska posla

Mnogo dobar lik je taj Natašin frajer. Ceo je u srcu. Kad ga vidiš onako malog kako vršti na gomilu od deset divljaka koji nestaju u mraku, ne možeš da ga ne voliš.

Ulazimo u četvrtu nedelju ovde na salašu. Ne mogu da kažem da mi je loše, ali malo sam se uželeo i kuće. Ne zma, dokle Žile misli da sedimo ovde, ali znam da ga Anči neće pustiti još dugo. Nego, prestao sam da spavam na travi ispred sobe. Noćas su počeli da dolaze neki ludaci, ne znam odakle, ali pojavljuju se iz pravca jedne njive, ima ih desetak, njih osmorica i dve ženke, i mnogu su veliki i nadrkani, naročito kad me uhvate na spavanju. Moglo bi da se kaže da nas terorišu noću, mene i Natašu i psa tako da se Nataša sad noću štekuje negde u štalu, a pas i ja spavamo u hodniku ispred Žiletove i moje sobe. Tu je usko, i ne može da ih prođe više od dvojice odjednom, a u tom broju dobro došli su na klanicu. A ovaj mali, Natašin frajer, postao mi je mnogo simpatičan. Dečko ima čuku k'o šarplaninac, ne plaši se nikoga, samo grize po zadnjim nogama, i brz je ko munja. Prve večeri kad smo spavali u hodniku, a to je bilo odmah posle večere kad su nas iznenadili na travi, ovi kreteni su nam upali verovatno da uspostave neku dominaciju, pošto oko nas nije bilo hrane.

Samo da vam kažem za to prvo veče. Došlo je njih deset, u trku, i napali su nas. Mali pas i ja smo hrabri, ali nismo glupi. Najbolje sad damo život za slavu, protiv njih deset. Zapalili smo u štalu i počeli mi iz sveg glasa da lajemo kod sobe Vlade konjušara. On je normalno izašao s vilama i rasterao besnu ekipu. To je bilo prve večeri.

A onda ovo sinoć. Spavamo, i spavajući čekamo, jer znamo da će ovi ludaci da dođu, i oni dođu. Čujemo im šape kako lupkaju po travi i betonu. Nije to malo, četrdeset šapa. Nanjuše nas, provale da smo u tom hodniku i krenu ka nama. Ali stepecine pre hodnika i hodnik, puštaju samo dvojicu odjednom, kao što smo isplanirali. Krenu ta neka dvojica uz stepenice, a mali i ja smo u fazonu da ne mrdamo. Oni se popnu uz stepenice, nas dvojica ustanemo, mirno, fino, polako, u fazonu – Ajmo sad momci, malo ravnopravno. Malom se nakostrešila dlaka na leđima i reži kao lav. Ja isto, digao sam usne da naglasim očnjake, da mogu lakše da ih zamisle u svojim vratovima. Njih dvojica vidim misle se šta će, ali samo stoje i reže, tiho. To traje neko vreme, i onda oni počnu polako da se povlače. Malo silaze niz stepenice unazad, pa se okrenu i krenu ka svojoj ekipi. Ja već vidim da ću lepo da spavam uskoro, kad se mali kao iz topa sjuri niz stepenice i ćapi ovog većeg za zadnju desnu šapu. Ja gledam i ne mogu da verujem šta radi, a on ne pušta onu šapu, nego sve trese glavom levo i desno. Ovaj pas ne može da ga dohvati ali može njegov ortak. I tu vidim da nema ništa od spavanja. Sjurim se dole i krene peglanje za sve pare, sve na stepenicama. Mali je ovom baji otvorio nogu skroz i ne pušta, a ja mu branim leđa da ga neko ne dohvati, jer njemu samo neko treba da uhvati kičmu u vilicu i gotov je, ima da ga otesu kao mačku. Taj cirkus traje neko vreme, onda izađu Žile i jedan tip što spava tu u sobi do nas, krenu da se deru i da gađaju ovu ekipu svime što im je bilo pri ruci. Ovaj komšija je pogodio jednog što mi je bio na vratu mamuzom u glavu, a Žile onako pijan ili mamuran bacio patiku preko svih nas. Ali se drao i krenuo da nerezonski silazi niz stepenice, što je bilo dovoljno da krenu da beže. I krenu oni nazad ka njivama, a ovaj mali krene ka njima. Dakle, ludak. Izleteo i onako krvavih čeljušti urla za njima. Mnogo dobar lik je taj Natašin frajer. Ceo je u srcu. Kad ga vidiš onako malog kako vršti na gomilu od deset divljaka koji nestaju u mraku, ne možeš da ga ne voliš. Ja siđem za njim, smirim ga nekako, on ode da proveri da li je Nataša okej, i vrati se u hodnik na spavanje. Nije bilo ono – Jel' si video kako sam ga ćapio? On će meni... I takve stvari. Legao pas da spava kao da se ništa nije desilo. To su čista šmekerska posla.

Odlomak iz romana Pas