Alen Ginzberg: Amerika

Nepostojan sam u sopstvenom umu./ Ameriko, kada ćemo okončati naš humani rat?/ Jebi se sa svojom atomskom bombom. 

Amerika

Ameriko, dadoh ti sve i ništa sam sad.
Ameriko od dva dolara i 27 centi,17. januara 1956. godine.
Nepostojan sam u sopstvenom umu.
Ameriko, kada ćemo okončati naš humani rat?
Jebi se sa svojom atomskom bombom.
Ne osećam se dobrim, ne gnjavi me.
Neću napisati sopstvenu pesmu dok se ne saberem.
Ameriko, kad ćeš postati anđeoska?
Kad ćeš skinuti odeću?
Kad ćeš pogledati u sebe iz groba?
Kad ćeš se udostojiti sopstvenog miliona Trockista?
Ameriko, zašto su ti biblioteke pune suza?
Ameriko, kad ćeš poslati svoja jaja u Indiju?
Muka mi je od tvojih suludih zahteva.
Kad mogu da odem do samoposluge i dobijem ono što mi treba, na lepe oči!
Ameriko, posle svega ipak smo savršeni ali ne za onaj svet.
Tvoja mašinerija je prezahtevna za mene.
Učinila si da poželim da budem svetac.
Verovatno postoji neki drugi način da sredimo naš spor.
Barouz je u Tangeru, ne verujem da će se vratiti, i to je jezivo.
Da li i ti postaješ jeziva ili je ovo neki oblik neumesne šale?
Pokušavam da stavim tačku.
Odbijam da se odreknem sopstvene opsesije.
Ameriko, prestani da me guraš, znam šta radim.
Ameriko, padaju šljivini cvetovi.
Mesecima ne čitam novine, svakog dana se nekome sudi zbog ubistva.
Ameriko, osećam naklonost za Voblije*.
Ameriko, bejah komunista u mladosti i ne žalim zbog toga.
Pušim marihuanu kad god to mogu.
Sedim u kući danima do uveče i buljim u ruže u plakaru.
Kad odem u kinesku četvrt, napijem se i nikada ne povalim.
Jasno mi je da sam u problemu.
Trebala si da me vidiš kako čitam Marksa.
Moj psihoanalitičar misli da sam potpuno u redu.
Neću govoriti Očenaš.
Imam mistične vizije i kosmičke vibracije.
Ameriko, još ti ne rekoh šta si učinila ujka Maksu kad se preselio iz Rusije.

Tebi se obraćam.
Da li ćeš dozvoliti da našim emocijama upravlja magazin Tajm?
Opsednut sam Tajmom.
Čitam ga svake nedelje.
Njegova naslovna pilji u mene svaki put kad se šunjam pored prodavnice slatkiša na uglu.
Čitam ga u podrumu Berklijeve državne biblioteke .
Uvek mi govori o odgovornosti. Poslovni ljudi su ozbiljni. Producenti su ozbiljni. Svi su ozbiljni sem mene.
Izgleda mi da sam ja Amerika.
Opet pričam sam sa sobom.

Azija se uzdiže na mene.
Nemam nikakve šanse.
Bolje da razmislim o sopstvenom nacionalnom bogatstvu.
Ono raspolaže sa dva džointa marihuane, milion genitalija, neobjavljivom privatnom zbirkom literature koja juri brzinom od 1400 milja na čas, i sa 25.000 ustanova za mentalno obolele.
Ne govorim uopšte o ličnim zatvorima ni o milionima obespravljenih koji žive u mojim saksijama obasjani svetlošću petsto sunaca.
Ukinuo sam javne kuće Francuske, Tanger je sledeći.
Moja ambicija jeste da postanem predsednik uprkos činjenici što sam katolik.

Ameriko, kako da napišem svetu litaniju u tvom blesavom raspoloženju?
Nastaviću kao Henri Ford, strofe su mi isto tako posebne kao njegovi automobili, i pritom su još i sve različitog pola.
Ameriko prodaću ti strofe za 2.500 dolara po komadu, 500 dolara jeftinije od tvoje stare strofe.
Ameriko, oslobodi Toma Munija
Ameriko, spasi Španske Lojaliste
Ameriko, Sako i Vanceti ne smeju umreti
Ameriko, predstavljam momke iz Skotsboroa.
Ameriko, kad imadoh sedam godina, mati me je vodila na sastanke ćelije Komunističke partije,
prodavali su nam punu šaku leblebija uz ulaznicu koja beše pet centi, a govori su bili besplatni, svi su bili anđeoski i sentimentalno raspoloženi prema radnicima, sve je bilo tako iskreno da nemaš pojma kako je partija bila dobra stvar, te1835. godine kad je Skot Niring već bio starac, stvarna ljudska Majka Blur me je rasplakala, jednom sam sopstvenim očima video Izraela Amtera. Svi su verovatno bili špijuni.
Ameriko, ti zapravo ne želiš da ideš u rat.
Ameriko, za sve su ti krivi zli Rusi.
Rusi, Rusi. I Kinezi. I ti Rusi.
Ta Rusija će nas pojesti žive. Ta Rusija je luda za vlašću.
Ona želi da otme naše automobile iz garaža.
Ona bi da prigrabi Čikago. Njoj treba crveni Rajders Dajdžest.
Ona bi naše fabrike automobila u Sibir.
Njena velika birokratija da upravlja našim benzinskim pumpama.
To nikako ne dobro. Fuj. Ona bi naterati Indijance da uče čitati. Njoj potrebne velike crnčuge.
Aha. Ona sve nas naterati da radimo šesnaest sati dnevno. Upomoć.
Ameriko, ovo je postalo ozbiljno.
Ameriko, stičem takav utisak kada gledam televiziju.
Ameriko, da li je to tačno?
Bolje da odmah prionem na posao.
Istina je da neću da se pridružim vojsci, niti da radim za strugom po fabrikama preciznih delova, ionako sam kratkovid i psihopata.
Ameriko, rešio sam da sa svojim kvirovskim ramenom uđem u igru.