Aleksandar Puškin: „O klasičnoj i romantičnoj poeziji“
Smatram da nije potrebno govoriti o poeziji Grka i Rimljana: svaki obrazovani Evropljanin dovoljno zna o besmrtnim tvorevinama veličanstvene klasične starine. Bacimo pogled na poreklo i postepeni razvoj poezije mlađih naroda.
Naši kritičari još uvek nisu složni kada je reč o očiglednoj razlici između pojmova klasičnog i romantičnog. Pometnju u ovo pitanje uneli su kod nas francuski publicisti, koji obično pripisuju romantizmu sve što, na izgled, nosi pečat sanjalaštva i germanskog ideologizma ili se zasniva na predrasudama i prostonarodnim predanjima: sasvim pogrešna definicija. Pesnik može da poseduje sva ova obeležja, a ipak da pripada klasičnom tipu.
Ako umesto forme jedne pesme budemo uzimali kao osnovno samo duh u kome je ona napisana – nikad se nećemo ispetljati iz definicija. Razume se, himna Ž. B. Rusoa razlikuje se po svom duhu od Pindarove ode, Juvenalova satira od Horacijeve satire, „Oslobođeni Jerusalim“ od „Eneide“ – pa ipak sve to pripada klasičnom tipu.
U ovu vrstu treba ubrojati pesme čije su forme bile poznate Grcima i Rimljanima, ili čije su nam obrasce oni ostavili: prema tome, ovde spadaju: epopeja, didaktična poema, tragedija, komedija, oda, satira, poslanica, herojida, ekloga, elegija, epigram i basna. Kakve pesme treba uvrstiti u romantičnu poeziju?
One koje nisu bile poznate klasicima i one u kojima su ranije forme izmenjene ili zamenjene drugima.
Smatram da nije potrebno govoriti o poeziji Grka i Rimljana: svaki obrazovani Evropljanin dovoljno zna o besmrtnim tvorevinama veličanstvene klasične starine. Bacimo pogled na poreklo i postepeni razvoj poezije mlađih naroda.
Zapadna imperija bila je sklona padu, a sa njom nauka, književnost i umetnost. Najzad, ona je pala; prosveta se ugasila. Neznanje je zamračilo okrvavljenu Evropu. Jedva se spasla latinska pismenost; u prašini manastirskih biblioteka monasi su strugali sa pergamenta stihove Lukrecija i Vergilija i umesto njih pisali svoje hronike i legende.
Poezija se probudila pod nebom južne Francuske – rima je odjeknula na romanskom jeziku; ovaj novi ukras pesme, na prvi pogled tako malo značajan, imao je važan uticaj na književnost novijih naroda. Uho se obradovalo udvojenim akcentima glasova; savladana teškoća uvek nam pričinjava zadovoljstvo – čovečijem umu je svojstveno da voli ritmičnost, sklad. Trubaduri su se igrali rimom, pronalazili za nju sve moguće obrte, izmišljali najkomplikovanije forme: ojavljivali su se virelai, balada, rondo, sonet itd.
Odavde je potekla neophodna nategnutost izraza, nekakva izveštačenost, potpuno nepoznata klasičarima; plitka duhovitost zamenila je osećanje koje se ne može izraziti trioletom. Ove nesrećne tragove nalazimo i kod najvećih genija novijih vremena.
Ali um ne može da se zadovoljava samo igračkama harmonije, mašta zahteva slike i priče. Trubaduri su se okrenuli novim izvorima nadahnuća, opevali ljubav i rat, oživeli narodna predanja – rodio se le, roman i fablio.
Maglovite predstave o klasičnoj tragediji i crkvene svetkovne dale su povoda za stvaranje misterija (mystères). One su gotovo sve pisane na jedan kalup i podležu istim pravilima, ali, na nesreću, u to vreme nije bilo Aristotela koji bi ustanovio apsolutne zakone mistične dramaturgije.
Dve okolnosti imale su odlučujući uticaj na duh evropske poezije: mavarska najezda i krstaški pohodi.
Mavri su joj ulili zanos i nežnost ljubavi, sklonost ka neobičnom i raskošnu istočnjačku krasnorečivost; riteri su preneli svoju pobožnost i iskrenost, svoja shvatanja o herojstvu i slobodu Gotfridovih i Ričardovih pohodnih tabora.
Takav je bio skroman početak romantične poezije. Strogi prigovori francuskih kritičara bili bi opravdani da se ona zaustavila na tim pokušajima, ali njeni izdanci su brzo i raskošno procvetali, tako da je postala suparnica drevne muze.
Italija je prisvojila epopeju, poluafrička Španija ovladala je tragedijom i romanom, Engleska je gordo suprotstavila imenima Dantea, Ariosta i Kalderona imena Spensera, Miltona i Šekspira. U Nemačkoj (što je prilično čudno) javlja se nova satira, jetka, šaljiva, čiji je nosilac Renike Fuks.
U Francuskoj je poezija tada još uvek bila u povoju: najbolji sastavljač stihova iz vremena Fransoa I
rima les triolets, fit fleurir la ballade.
Slagao je triolete, potpomogao procvat balade.
Proza je već imala snažnu premoć: MOntenj i Rable bili su savremenici Maroa.
U Italiji i Španiji narodna poezija je postojala još pre pojave njenih genija. Oni su krenuli već utrvenim putem: bilo je poema i pre Ariostovog „Orlanda“, bilo je tragedija i pre ostvarenja De Vega i Kalderona.
U Francuskoj je prosveta zatekla poeziju nerazvijenu, bez ikakvog cilja, bez ikakve snage. Učene glave iz doba Luja XIV opravdano su prezrele njenu ništavnost i okrenuli je drevnim uzorima. Boalo je objavio svoj Koran – i francuska književnost mu se pokorila.
Ova pseudoklasična poezija, stvorena u predvorju i ograničena na salon, nije mogla da se otrese nekih urođenih navika, i mi u njoj vidimo svu romantičnu izveštačenost, odevenu u stroge klasične forme.
P. S. Ipak ne treba misliti da ni u Francuskoj nije ostalo nikakvih spomenika čiste romantične poezije. Lafontenove i Volterove priče i „Devica“ ovog poslednjeg nose njen pečat. Ne govorim o mnogobrojnim podražavanjima ovoga i onoga (podražavanjima, većinom posrednik: lakše je prevazići genija u zaboravljanju svih obzira nego u pesničkoj vrednosti).
Izvor: A. S. Puškin, „Pisma“, „Ogledi i zapisi o književnosti“, preveo Milorad Živančević, Rad, Beograd, 1972.
