To što ja nisam uspela da nađem vezu čoveku čak ni za ludnicu, možda govori o meni. Ali to što ovde i za ludnicu treba veza, govori o Srbiji
Na današnji dan, 24. aprila 2016. na vanrednim parlamentarnim izborima u Srbiji Srpska napredna stranka osvojila je, kaže Vikipedija, ubedljivu većinu poslaničkih mesta. Ta ubedljiva većina, sa svojih ubedljivih većinskih poslaničkih mesta od tada ne prestaje da nas ubedljivo podseća kako nam je već svakodnevno bolje, lepše, jače i brže. To fabrike, to Beogradi na vodi, to metroi, to fontane… to svira, sija, šljašti. I to nije ništa, kaže ubedljiva većina, to će tek da svira i sija, pa sve puta 54 (fontane).
Možda ta divota i boljitak toliko brzo i jako idu, lete, tutnje da nam prosto promiču? Jer, eto, nemam drugog objašnjenja zašto baš ništa od tog boljitka ne zapazih.
Možda zato što ja, na današnji dan, 24. aprila 2018. godine, ceo dan uzaludno pokušavah da nađem “vezu” koja će pomoći da se jedan mladić od 29 godina smesti u duševnu bolnicu.
Ne u javno preduzeće, nadzorni odbor, neku stručnu komisiju… već u Ustanovu za socijalnu zaštitu aka Dom za duševno obolela lica, aka politički nekorektno – ludnicu. Vezu za jedno jezivo mesto gde niko ne želi da ode, gde mu niko neće pomoći, gde je potpuno nevažno da li je 24. april ili 7. januar i da li su na vlasti naprednjačka većina ili hobiti. Vezu za tamni vilajet gde će većinu vremena provoditi vezan za metalni krevet, u sobi koju deli sa sličnim nesretnim ljudima, gde samostalan odlazak u oronuli, zapušteni toalet na kraju hodnika predstavlja jedini društveni događaj. U ustanovu koja će ga lekovima, kaiševima i rešetkama na prozorima dovoljno izolovati da u svojoj bolesti i duševnom mraku ne može da naudi ni sebi ni drugima.
Da ne naudi sebi. Što je već u nekoliko navrata radio. I da ne naudi drugima. Što je već u nekoliko navrata sprečen da uradi. Bio je on na tom strašnom mestu više puta unazad, ali ne mogu trajno da ga zadrže, “jer je velika gužva i stalno pristižu novi, a on barem ima porodicu koja HOĆE da ga primi nazad” (citat jedne od zaposlenih u Ustanovi za socijalnu zaštitu)! Njegova porodica zaista hoće, ali njegova porodica, kao nijedna druga porodica na svetu koja se nalazi u sličnoj agoniji, ne može da ga “primi” nazad. Jer ne može i ne ume da pomogne. Jer ne može da živi u svakodnevom strahu za život svog sina, ali i svoj sopstveni. Jer ne može i ne sme da preuzme tu odgovornost na sebe. Jer je nemoćna. Očajna. Socijalno izolovana. Jer nijedna majka ne treba i ne može da svojeručno vezuje svoje duševno obolelo dete za krevet!
A, tu su, kaže, i liste čekanja… Za ludnicu. A ludnica premalo. Deficitarne su skoro koliko i fontane. Ali, izgradnja ludnica nije baš popularan politički potez. Uz to, ludaci ne glasaju, pa ne mogu čak ni tim miminumom da doprinesu većinskoj većini da bude još “većinskija”. Znači, od njih koristi – nula bodova. Od fontana – milioni. Po komadu, naravno. To će da bude tako epohalno, da će se ovi u Rimu izjesti živi što se nisu pre Srbije setili da izgrade bar još 53 Fontane di Trevi. Pa to će se samo od novčića koje će stotine hiljada svetskih turista da ubaci u fontane, onako za sreću, već iz prve isfinansirati metro. Još će i ostati da se donira Republici Srpskoj, da i ona sagradi bar desetak fontana. Preteći će tu i da se Srpskoj pravoslavnoj crkvi uleti sa još par miliona, da im se pripomogne u izgradnji onog najavljenog stambeno-poslovnog kompleksa na Novom Beogradu. Ne zaboravimo ni sva ta silna nova radna mesta koja će fontane doneti. Znate li vi koliko će stotina ljudi morati dnevno da bude angažovano na vađenju kovanica iz fontana? A treba to i prevesti do Narodne banke, istovariti, razvrstati po svetskim valutama, pa prebrojati… to nikad kraja poslu. I, ko bi sad normalan ulagao u ludnice?
Pa nije Vučić lud. Barem ne toliko da bi naudio sebi.
PS: Autorka se izvinjava zbog upotrebe politički nekorektnog govora koji je korišten ne da bi uvredio i diskriminisao (izuzev možda u poslednje dve rečenice teksta), već da bi dočarao realnost opisane situacije
