Jezik je granica našeg sveta, rekao je jednom Vitgenštajn. Istina. Jezik, posebno svakodnevni, sirovi, koji kaplje mašću svakodnevice, otvara ili ograničava vidike, postavlja alate za opisivanje i razumevanje sveta oko nas, granica dozvoljenog i nedozvoljenog i, time, naših koncepata, organizacije i ponašanja. Jezik je jahač naših činova, grnčar naših sistema, optika za progledavanje – ili za zaslepljivanje.
Piše: Lazar Džamić
Da li ste, na primer, primetili da je većina kolokvijalnih izraza za žene kod nas, posebno za mlade i lepe, životinjskog porekla? „Riba“, „mačka“, „koka“, „treba“…
Jezik nas uvek gura u nekom pravcu, nevidljiva, ali snažna, sila. Jezik je gravitacija. Jezik nikada nije neutralan. Onačičkan stvarima, nekada lepim, kao poezija, nekada ružnim, kao rasizam, diskriminacija, seksizam. Nevidljivo, perfidno, ispod radara, jezik nas popravlja ili kvari.
Da li ste, na primer, primetili da je većina kolokvijalnih izraza za žene kod nas, posebno za mlade i lepe, životinjskog porekla? „Riba“, „mačka“, „koka“, „treba“… Ne nešto za poštovanje, ili ponosno, ili, čak, poželjno, već uvek nešto niže, nešto gluplje od, jelte, ljudskog. Pornografija žene svodi na nivo objekta i mašine, jezik na nivo dvorišne živine. Bića kome možda možemo da se divimo iz biološko-esteskog, ali ne i intelektualnog ugla. Nešto s čime se komunicira štapom, brecanjem, regulativnom silom, ne dijalogom ravnopravnih. Rodna neravnopravnost nam je ugrađena u jezik. Malo nas je toga svesno.
Kod nas se dosadna prosečnost tumači kao isključiva normalnost – dok je sve ostalo „defekt“; ja sam u granicama industrijske tolerancije, ti si škart.
Još manje smo svesni naboja u jednoj drugoj reči, velikoj, u nazivu vrlo časne i društveno korisne profesije koja, paradoksalno, u samom svom opisu ima civilizacijsku negaciju svega za šta se zalaže. Defektologija. Naziv je tragično zastareo i neuro-fašistički: u doba kada se u svetu proslavlja „neuro-raznolikost“, kada se funkcionisanje našeg mozga i pojma „normalnosti“ stavlja na mnogo širi spektar od starog koncepta „neuro-tipičnosti“, kod nas se dosadna prosečnost tumači kao isključiva normalnost – dok je sve ostalo „defekt“; ja sam u granicama industrijske tolerancije, ti si škart. Čak i ako mnoga od ovih stanja predstavljaju komunikacijske i intelektualne teškoće, da li je zaista civilizovano, čak i humano, baciti ljudima koji ih imaju u lice ovu grubu i uvredljivu reč? Ljudima kojima, o parodije, pokušavate da pomognete!
Jezik je zaista granica našeg sveta i jahač našeg ponašanja. Zato je važno rukovati njime pažljivo i regulisati ga stalnim društvenim dijalogom, i propisima, ako treba. Ne zbog političke, već zbog ljudske korektnosti.
