fbpx

Joe Strummer

 Joe Strummer, foto: Strummerville, Director’s Notes

Ovih dana se navršava 20 godina od smrti Džoa Stramera (Joe Strummer), tekstopisca, ritam gitariste, pevača i suosnivača jedne od najvećih pank rok grupa ikada – The Clash. Kao socijalista, Stramer je sa grupom The Clash jasno govorio o teškoćama sa kojima se suočavala engleska radnička klasa, osuđivao je imperijalističke težnje velikih sila, borio se protiv fašizma i time ostavio neizbrisiv trag u istoriji popularne muzike. Ovim tekstom odajemo počast jedinstvenoj ličnosti kakva je bila Džo Stramer.

Piše: Aleksandar Nikolić/ Prometej.ba

„Da li da ostanem ili da odem?“

Džo Stramer je rođen 21. avgusta 1952. godine u Ankari kao Džon Grejam Melor (John Graham Mellor). Njegov otac Ronald je tamo radio u diplomatskoj službi, ali se zbog prirode posla često selio u druge države. Tako je Melor provodio detinjstvo u Meksiku, Zapadnoj Nemačkoj i Egiptu, pa je sa starijim bratom Dejvidom poslat u Englesku na školovanje.

Najpre je pohađao privatnu internatsku školu u Sariju – Stramer je o tom iskustvu kasnije izjavio: „Ostao sam sâm i otišao u tu školu gde su debeli bogataši slali svoju debelu bogatu decu“. Mrzeo je način vaspitanja i ostale metode koje su bile primenjivane u toj školi. Nakon toga je upisao prestižnu londonsku Centralnu školu za umetnost i dizajn. Ipak, Džon je bio buntovnik i nije trpeo autoritete. U prvom redu, nije cenio očevu karijeru i doživljavao je kao „godine klanjanja“. Nije se tu radilo samo o generacijskom jazu i različitim pogledima na svet – Džon se bunio i protiv politika srednje klase, čiji je predstavnik bio upravo njegov otac.

Rok muzika je privlačila Džona, tako da je slušao pesme različitih izvođača, kao što su Beach Boys, Litl Ričard (Little Richard), Čak Beri (Chuck Berry), Bob Dilan (Bob Dylan) i Vudi Gatri (Woody Guthrie). Međutim, jedan događaj je zauvek promenio Vudija Melora (to je bio Džonov prvi nadimak). Njegov stariji brat Dejvid bio je član fašističke partije Nacionalni front, u svojoj sobi je držao slike Hitlera i kukaste krstove, a pored toga se bavio i okultizmom. Jednog julskog dana 1970. godine, Dejvid je izvršio samoubistvo, predoziravši se tabletama aspirina. Taj događaj, uključujući i sukob sa ocem, na neki način je odredio dalji put Vudija Melora.

Prekinuvši školovanje, Melor se otisnuo u sviračke vode. Godine 1974. formirao je grupu the 101ers, nazvanu po adresi skvota u kojem je živeo. Uz to, Melor je usvojio i umetničko ime Džo Stramer (od glagola to strum – drndati), insistirajući da ga prijatelji tako zovu. Gitarista krajnje neobičnog stila sviranja, Stramer se sa 101ersima probijao na londonskoj muzičkoj sceni. To je zapalo za oko menadžeru i producentu Berniju Roudsu (Bernie Rhodes) koji je Stramera spojio sa gitaristom Mikom Džounsom (Mick Jones) i basistom Polom Simononom (Paul Simonon) kako bi osnovali novu grupu, kojoj se pridružio i bubnjar Teri Čajms (Terry Chimes), koga je kasnije zamenio Niki „Toper“ Hedon (Nicky “Topper” Headon). Tako je 1976. godine nastao The Clash.

 Kriza na Ostrvu

Sredinom sedamdesetih godina, Engleska je prolazila kroz društveno-ekonomsku i političku krizu – potresali su je rastuća nezaposlenost i siromaštvo. Velika Britanija se suočila sa sopstvenom energetskom krizom, što se može dovesti u vezu sa embargom država članica OAPEC-a (Organizacija arapskih zemalja izvoznica nafte) na izvoz nafte 1973. godine u zemlje koje su podržavale Izrael u Jomkipurskom ratu. Naime, konzervativna vlada Edvarda Hita (Edward Heath) je u periodu od 1973. do 1974. godine uvela meru poznatu kao „Trodnevna nedelja“, kako bi pokušala da uštedi električnu energiju, čija je proizvodnja bila ozbiljno ograničena zbog štrajkova rudara i železničara.

Opšti izbori koji su bili raspisani za februar 1974. godine, kako bi konzervativci dobili mandat za izglasavanje novih nepopularnih mera, rezultirali su zamrznutim parlamentom – Konzervativna stranka je uzela najveći deo glasova, ali je izgubila većinu, dok su laburisti dobili najviše mesta u Donjem domu. Režim uobičajene radne nedelje vraćen je 8. marta, ali su ostala ograničenja u korišćenju električne energije. Drugi opšti izbori održani su u oktobru 1974. godine i na njima su pobedili laburisti. Ipak, ni oni nisu mogli da se u potpunosti izbore sa krizom.

Društvene prilike su bile izrazito nepovoljne, što je prouzrokovalo jačanje rasizma, ksenofobije i policijske brutalnosti. Englesku omladinu preplavila su osećanja besa i frustracije, kao i sve dublja izolacija. Za većinu mladih, izlaz iz takve situacije postao je pank rok. Kao muzički žanr, pank je podrazumevao kratke i brze pesme sa jednostavnim aranžmanima („tri akorda“), nekonvencionalnim vokalima i neuvijenim političkim porukama. Isto tako, pank je bio i način života i oblačenja kojim se izražavao bunt protiv krutih pravila koja je postavljalo društvo. Ako su tih godina The Sex Pistols slali poruku mladima da „nema budućnosti“, The Clash se profilisao kao glas nade. Pritom, pank više nije bio striktno „belački“ žanr, jer su, zahvaljujući Strameru, ubačeni i rege uticaji. Iako je bio svestan da se muzikom ništa nije moglo suštinski promeniti, Stramer je jednom prilikom izjavio: „Rok ne menja ništa. Ali nakon što sam to rekao – a to govorim samo zato što želim da znate da nemam iluzije ni o čemu, zar ne – rekavši to, i dalje želim da pokušam da promenim stvari“.

„London zove“

O čemu je to pevao Džo Stramer kao frontmen grupe The Clash? Već od prvog singla „White Riot“ i debitantskog albuma „The Clash“ iz 1977. godine, Stramer je direktnim porukama širio glas istine i zalagao se za pravdu. U pesmi „I'm So Bored with the U.S.A.“, on kritikuje imperijalističku politiku Sjedinjenih Američkih Država i njenu popularnu kulturu (radi se o televizijskim detektivskim serijama „Starski i Hač“ i „Kodžak“), dok u „Career Opportunities“ komentariše ekonomsku i političku situaciju u Engleskoj, aludirajući na nedostatak privlačnih radnih mesta za mlade. London je u predstavi grupe The Clash mračan, siv i dosadan grad, na šta upućuju stihovi pesme „London’s Burning“, koju su napisali Stramer i Mik Džouns. Album „The Clash“ je postigao veliki uspeh kod kritičara, a samu grupu je lansirao u vrh muzičkih top-lista. Razlog prevashodno leži u činjenici da su pesme izrazito konkretne, da nema nikakvih metafora u stihovima i da su obojene socijalnim realizmom.

Politički gledano, The Clash je pripadao levici, bez obzira na tadašnje optužbe da se „prodao establišmentu“ zato što je imao potpisan ugovor sa diskografskom kućom CBS Records. Taj politički stav su oni artikulisali na čuvenom koncertu u londonskom Viktorija parku 30. aprila 1978. godine, u sklopu kampanje pokreta "Rok protiv rasizma" (Rock Against Racism). Ovaj pokret je nastao sa ciljem da se muzika iskoristi za borbu protiv rasizma i uspona krajnje desnice, oličene u fašističkom Nacionalnom frontu. The Clash je upozoravao na opasnosti koje dolaze sa krajnje desnice u distopijskoj pesmi „English Civil War“, koja se nalazi na drugom albumu „Give 'Em Enough Rope“ iz 1978. godine. Zapravo, Stramer i Džouns su preradili pesmu iz Američkog građanskog rata koja se zove „When Johnny Comes Marching Home“, dajući joj novo značenje u kontekstu engleske političke scene. I ostale pesme na albumu su obogaćene socijalnim temama, ali osećanje koje provejava je uglavnom pesimistično.

Odlučujuću prekretnicu u političkom, društvenom i ekonomskom razvoju Velike Britanije predstavljao je dolazak konzervativne političarke Margaret Tačer (Margaret Thatcher) na vlast 1979. godine. Njena destruktivna neoliberalna politika je svakako uticala i na Stramera i grupu The Clash. Pre dolaska Tačerove na vlast, Stramer je napisao lični manifest za nedeljni muzički list „New Musical Express“ u kojem je pozvao na ponovno ujedinjenje Irske i kritikovao politiku konzervativaca. The Clash je iste 1979. godine objavio legendarni album „London Calling“. Naslovna numera je u određenom smislu nastavak pesme „English Civil War“ – Stramer nam nudi distopijsku viziju Londona, pokazuje strah od ekološke katastrofe, komentariše društveno-ekonomske prilike. I druge pesme su politički obojene, poput „Spanish Bombs“ (u kojoj Stramer, između ostalog, hvali herojsku borbu učesnika Španskog građanskog rata) ili „Clampdown“ (kojom Stramer kritikuje kapitalizam i poziva mlade ljude da se bore protiv sistema). Ta kritika je posebno oličena u stihovima kao što su „Obori zid jer će vlada da padne/Kako možeš to da odbiješ?/Dopusti besu da dobije svojih pet minuta, gnev može da bude moćan/Znaš li da možeš da ga upotrebiš?“ ili „Ljudi u fabrici su stari i lukavi/Ništa ne duguješ, dečko, beži/To su najbolje godine tvog života koje žele da ukradu“. „London Calling“ je s pravom proglašen za jedan od najboljih albuma svih vremena, kritičari su ga naširoko hvalili i na neki način je označavao vrhunac muzičke karijere Džoa Stramera i grupe The Clash.

„Pravo u pakao“

U decembru 1980. godine izašao je „Sandinista!“, trostruki album grupe The Clash koji sadrži čak 36 pesama, sa po 6 pesama na svakoj strani! Ovakav potez grupe izgledao je megalomanski. Ipak, Stramer i ekipa su bili još radikalniji u političkoj kritici. Naziv albuma odnosi se na Sandinistički front nacionalnog oslobođenja (Frente Sandinista de Liberación Nacional) koji je vodio revolucionarnu borbu u Nikaragvi protiv režima predsednika Anastazija Somoze (Anastasio Somoza Debayle). Sa albuma bismo izdvojili pesme „The Call Up“, „The Equaliser“ i „Washington Bullets“. Pesma „The Call Up“, koja je i danas aktuelna, govori protiv mobilizacije i ubijanja zarad ostvarivanja ciljeva vladajućih struktura (proročki je stih „Možda želim da vidim pšenična polja preko Kijeva dole do mora“). „The Equaliser“ je pesma u kojoj Stramer peva o klasnim nejednakostima („Vidi auto, vidi kuću/Vidi basnoslovni nakit/Vidi svet koji si podigao na svojim čeličnim ramenima/Vidi svet, ali on nije tvoj...) i poziva na pobunu („I sve dok humanizovati ne znači izjednačiti/Spusti oruđe za rad/Svako lice sa svake strane/Baci oruđe“). Antiimperijalističkom numerom „Washington Bullets“ Stramer ne samo da kritikuje poteze Sjedinjenih Država („Ti vašingtonski meci žele Kastra mrtvog/Za Kastra je boja.../To će vam doneti prskanje olova“), nego i Moskvu i Peking, čije je akcije takođe smatrao imperijalističkim („I ako nađeš avganistanskog pobunjenika/Da su ga moskovski meci promašili/Pitaj ga šta misli o glasanju za komunistu.../Pitaj Dalaj Lamu u brdima Tibeta/Koliko su monaha dobili Kinezi?/U ratom razorenoj močvari zaustavi svakog plaćenika/I proveri britanske metke u njegovoj oružarnici“).

Bez obzira na veliki uspeh albuma, atmosfera u grupi je bila loša. To se pre svega odrazilo na ponašanje bubnjara Topera Hedona, koji se odao konzumaciji narkotika. Ipak, njegov angažman u grupi je bio nemerljiv, kako zbog izvrsnog sviranja bubnjeva, tako i zbog stvaranja pesme „Rock the Casbah“, koja se našla na petom albumu „Combat Rock“ iz 1982. godine. Hedon je bio odgovoran za muzički aranžman, dok je Stramer napisao tekst pesme, koja se bavi zabranom zapadne popularne muzike u zemlji kojom vlada bliskoistočni kralj (jasne su aluzije na zabrane u Iranu posle revolucije). Pesmom „Know Your Rights“, Stramer iznosi tri osnovna prava koja bi trebalo da uživaju pre svega siromašni i obespravljeni: 1. pravo da ne budeš ubijen, 2. pravo na hranu, novac i ličnu bezbednost, 3. pravo na slobodu govora. Tema je aktuelna, pogotovo ako govorimo o političkoj situaciji u Srbiji i najavi donošenja opasnog zakona o MUP-u, kojim bi prava navedena u pesmi bila ograničena ili ukinuta. Možda najupečatljivija numera na albumu je „Straight to Hell“ u kojoj Stramer peva ne samo o nepravdi, otuđenju i nezaposlenosti radnika u tačerovskoj Engleskoj, nego i o deci američkih vojnika i Vijetnamki koja su odbačena od strane očeva koji su napustili Vijetnam. Pored toga, stihovi „To može biti bilo gde, najverovatnije može biti bilo koja granica/Bilo koja hemisfera“ nam kažu da su tlačenje siromašnih, rasizam i nasilje univerzalni problem. Komercijalni uspeh albuma „Combat Rock“ nije zaustavio faktički raspad The Clasha, jer su i Toper Hedon (zbog zavisnosti od narkotika) i gitarista Mik Džouns izbačeni iz grupe. Šesti i poslednji album „Cut the Crap“ iz 1985. godine ne zavređuje pažnju, jer je u muzičkom smislu veoma loš. Izuzetak jedino predstavlja pesma „This Is England“ u kojoj Stramer oštro kritikuje različite aspekte politike Margaret Tačer kao što su rasizam, rastuća nezaposlenost, nacionalizam, policijska korumpiranost i Folklandski rat. Možemo reći da je ovo „labudova pesma“ grupe The Clash.

Budućnost je neizvesna

Nakon raspada grupe, Stramer je bio solo igrač i okušao se u stvaranju filmske muzike. Pošto je od mladosti bio pod uticajem različitih kultura, Stramer je te uticaje vešto uklopio u muzički svet. To je bilo vidljivo ne samo u pesmama grupe The Clash, već i u pesmama koje je snimao sa grupom The Mescaleros. Vredna pomena je pesma „Shaktar Donetsk“ u kojoj su prisutni čak i uticaji makedonskog zvuka, a stihovi govore o ekonomskom makedonskom izbeglici u Britaniji.

Stramer je svirao i radio neumorno do poslednjeg dana. Dana 22. decembra 2002. godine, svet više nije bio isti. Džo Stramer je preminuo od posledica srčanog udara, sa samo 50 godina. Poruke koje je širio svojim pesmama su i danas veoma važne. Budućnost jeste neizvesna, ali mi smo ti koji utičemo na nju svojim delima. U tom smislu, značajna je ova Stramerova rečenica: „Ljudi mogu da promene šta god žele. A to znači sve na svetu“. Ništa više, ništa manje.

Prometej.ba

Impuls Teme

Some Call Us Balkans

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU