fbpx

Pekić

Mla­do­li­ki svet biće is­pun­jen star­ci­ma s ko­ji­ma nećemo zna­ti šta da ra­di­mo, ne man­je nego što to ni­smo zna­li kada nas je, iz po­kol­jen­ja u po­kol­jen­je, za­brin­ja­va­la ne­mi­rna mla­dost. 

“Pisma iz tuđine“ – Borislav Pekić

Živi­mo u vre­me­nu br­zi­ne. Krećemo se, mi­sli­mo, men­ja­mo sve brže. Da­nas je više nego u bilo koje doba po­treb­no man­je vre­me­na da nešto pro­nađemo, pri­me­ni­mo, na to se na­vik­ne­mo, a onda, jed­na­ko na­pra­sno, sve to za­bo­ra­vi­mo i od­ba­ci­mo. Da se po­mi­ri­mo sa zem­ljom koja nije cen­tar va­si­o­ne, tre­ba­lo nam je hil­ja­de go­di­na, da shva­ti­mo kako je možemo uništiti – ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, a da je uništimo – sve­ga ne­ko­li­ko mi­nu­ta.

I sta­ri­mo brže, ia­ko ­je pro­sečan Sta­ro­e­gipćanin u mo­jim go­di­na­ma bio već mr­tav. Brže sta­ri­mo, upr­kos tome što je naš fizički život­ni vek pro­dužen za naj­man­je dva puta ot­ka­ko ­je, van Sta­rog za­ve­ta, me­ren. Te­le­sno se ne­pre­sta­no pod­mla­du­jući, na užas mal­tu­zi­ja­na­ca sta­ri­mo – upo­treb­no. Za­sta­revamo, opso­le­scent­ni po­sta­je­mo brže nego ijed­na ge­ne­ra­ci­ja u po­ve­sti vr­ste. Dok su se stva­ri spo­ro men­ja­le, is­ku­stvo ota­ca mo­glo je važiti po­kol­jen­jima pre nego što dođe u su­kob sa is­ku­stvom po­to­ma­ka.

Da­nas se bes­po­šted­ni rat is­ku­sta­va, rat, u stva­ri, za živo­tni pro­stor, vodi već sa si­no­vi­ma. Uko­li­ko nas ima sve više, a sve duže živi­mo, sve brže ćemo sta­ri­ti. U sve mlađoj dobi de­lat­na me­sta moraćemo ustu­pa­ti oni­ma koji tek tre­ba da žive, rade, mi­sle, uprav­lja­ju i gre­še. Mla­do­li­ki svet biće is­pun­jen star­ci­ma s ko­ji­ma nećemo zna­ti šta da ra­di­mo, ne man­je nego što to ni­smo zna­li kada nas je, iz po­kol­jen­ja u po­kol­jen­je, za­brin­ja­va­la ne­mi­rna mla­dost.

A za­tim, sta­ro­st je, bla­go­da­reći raz­vo­ju so­ci­jal­nih ide­ja, od lične ne­vol­je po­sta­la op­šta. I sto­ga, raz­u­me se, sve sku­plja. Jer za ono što s pra­vom do­bi­ja, ništa s istim pra­vom ne uz­vraća. Ne što ne bi mo­gla ili hte­la, već što joj se za­bran­ju­je. Antički i in­dijan­ski star­ci se­de­li su u sa­ve­ti­ma i uprav­lja­li ple­me­ni­ma i na­ro­di­ma, kad više za njih nisu mo­gli da ra­tu­ju ili rade.

Pro­to­a­fri­kan­ci, po­sled­nji no­mad­ski Bušmani pu­stin­je Ka­la­ha­ri, sve do smr­ti na­la­ze svo­jim star­ci­ma za ple­me ko­ri­sne ra­do­ve. Na Za­pa­du da­nas, po­sle četr­de­set go­di­na, čovek je star i ne može se za­po­sli­ti. Naša ci­vi­li­za­ci­ja star­ce pre­pu­šta ho­bi­ju, od ko­jih je u En­gle­skoj, ako ni­ste član Doma lor­do­va, naj­po­pu­larni­ji dre­man­je po par­kovima. Ako je­ste, dre­ma­te u Par­la­men­tu.

Sta­rost je pre sve­ga umna, fizička i osećajna usam­lje­nost, a što se po­vo­dom nje po­min­ju En­gle­zi, to je zato sto sam ste­kao uti­sak da je na lu­te­ranskom Za­pa­du biti star, usam­ljen i nemoćan jedva nešto bol­je nego biti mlad, de­beo i ne­o­pre­zan medu Iju­dožde­ri­ma.

Na prvi po­gled ovo iz­gle­da pro­ti­vu­rečno. Bri­ta­ni­ja­ je zem­lja sta­rih običaja, sta­rih ide­ja, sta­rih pred­me­ta i sta­rih Iju­di. Sta­rost bi se ovde mo­ra­la lepo pro­vo­di­ti. A ne pro­vo­di se. U če­mu je stvar?

Možda u tome što se o običaji­ma ne mi­sli jer se pod­ra­zu­me­va­ju, ide­ja­ma se malo ko bavi jer je bes­ko­ri­sno – uo­sta­lom, sve su ih već pri­gra­bi­li Ger­ma­ni i Slo­ve­ni – s pred­me­ti­ma se tr­gu­je ako ih nije spa­sao ka­kav mu­zej, a o smr­ti se ne go­vo­ri­ jer je neučtivo. A ako se o smr­ti ne go­vo­ri, kako da se za sta­rost zna? Kako da se ona učini man­je nepo­treb­nom, man­je ne­snošlji­vo­m, man­je – sta­rom?

Ovo je, takođe, zem­lja čija se po­ro­di­ca – ono što u Evro­pi ne­spo­ji­ve Iju­de spa­ja man­je-više ube­di­ji­vim krv­nim ni­ti­ma i mi­to­vi­ma – sa­sto­ji ma­hom od ro­di­tel­ja i dece is­pod šesna­est go­di­na. Pu­ri­tan­ski od­goj zah­te­va da dete na noge sta­ne čim do­vol­jno ojačaju da ga u trku od­ve­du na­ju­no­snijem po­slu, od koga se, krup­ne reči ako od­ba­ci­mo, život ove ci­vi­li­za­ci­je i sa­sto­ji.

Šesna­e­sto­go­di­šnja­ci za­sni­va­ju po­ro­di­ce pre nego sto naš mla­di Živo­rad, po­go­to­vu ako je po­vlašćeni pri­pad­nik so­ci­ja­li­stičkog građan­stva, uop­ste shva­ti da je rođen i da ga taj srećni fa­kat oba­ve­zu­je i na nešto dru­go, a ne samo na mučko zlo­u­po­tre­blja­van­je ro­di­teljs­ke Iju­ba­vi.

Pre vre­me­na u „svet svih mogućno­sti“ prog­na­ni, kad u nje­mu, če­sto bez ro­di­teljs­ke pot­po­re, sa­zru, ne osećaju oni pre­ma tim, u međuvre­me­nu pre­ra­no osta­re­lim ro­di­tel­ji­ma, ni­ka­kvu oba­ve­zu, koja nas na dušev­nom Bal­ka­nu pri­nuđuje da našim maj­ka­ma, po­sle muka oko nas, dopuštamo da se muče i oko naše dece.

Dva sve­ta, onaj mla­dih i pro­iz­vod­nih, i onaj sta­rih i ne­pro­i­zvod­nih, raz­dvo­je­ni su bi­o­lo­škim zi­dom ne­pro­boj­ni­jim od so­ci­jal­nog ili ra­snog. Dok mla­di sta­re, sta­ri umi­ru po držav­nim ili do­bro­tvornim re­zer­va­ti­ma ili ren­ti­ra­nim so­ba­ma opu­sto­še­nih grad­skih kvar­to­va. Imućniji obez­beđuju sebi bol­je azi­le. Usam­lje­nost je ista ali je po­zlaćena. U svim sluča­je­vi­ma, me­đu­tim, naša to­li­ko hval­je­na po­tre­ba za slo­bo­dom, ne­za­vi­snošću i pri­vat­nošću, plaća sada svo­ju tešku ali pra­ved­nu cenu.

Rav­no­dušnost je od­li­ka en­gle­ske građan­ske kla­se kod koje je, usled društve­nih am­bi­ci­ja, smi­sao za budućno­st jači od osećan­ja ­za prošIost. Ari­sto­kratska po­ro­di­ca, u ko­joj se po tra­di­ci­ji živi više od pro­šlo­sti nego od budućno­sti, bliža je na­šoj, uljuđenoj me­ša­vi­ni pa­tri­jar­hal­ne za­dru­ge i si­ci­li­jan­ske ma­fi­je. Rad­ničke fa­mi­li­je su na sre­di­ni, kao i kla­sa, uostalom.

Poštuje se prošlost od koje se beži, a pre­zi­re budućnost ko­joj se teži, ali su star­ci tu i biće tu sve dok rad­nik ne po­sta­ne građanin kome pro­šlost više neće biti po­treb­na. Zato ćete samo po radničkim i ari­sto­krat­skim do­mo­vi­ma, po zaštićenim ćoško­vi­ma, sre­ta­ti lju­ba­zne sta­ra­maj­ke koje pam­te ge­ne­ral­ni štrajk i bur­ski rat ili osta­re­le tet­ke koje su došle u po­se­tu a osta­le da umru. Na tim me­sti­ma u većini do­bro sto­jećih građan­skih kuća videćete samo pse i mačke.

Zato je moja iskre­na po­ru­ka Živo­ra­du, ako bez po­sla osta­ne, a odluči ovde da ga po­traži:

Živi ovde, ali sta­ri u svo­joj zem­lji!

fenomeni.me

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Impuls Teme

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU