fbpx

Godinama, još od ranoga detinjstva, duboko u sebi verovao sam da u nekoj od istanbulskih ulica, u kući posvema nalik našoj, živi neki Orhan sasvim sličan meni, moj dvojnik, neko isti kao ja. Ne sećam se otkud i kako mi se prvi put javila ta pomisao. Zacelo je u meni nastala kao plod dugotrajnog procesa sazdana od nesporazuma, slučajnosti, igara i strahova. Da bih vam ispripovedao što sam osećao kad se ta uobrazilja počela javljati, priču moram otpočeti trenutkom kad sam je prvi put najjasnije osetio u sebi.

istambul

Kada mi je bilo pet godina, odveli su me na neko vreme u drugu kuću. Majka i otac našli su se u Parizu po završetku jedne od svojih svađa i razdoblja odvojenog života, a mene i brata - obojica smo ostala u Istanbulu - rastavili su jednog od drugoga. Brat je ostao na Nišantašu,2 u “Apartmanu Pamuk”,3 s bakom po ocu i brojnom obitelji. Mene su pak poslali na Džihangir,4 tetki po majci. Na jednom zidu te kuće, u kojoj su me uvek dočekivali s ljubavlju i osmehom, visila je u belom okviru slika nekog dečačića. Tetak ili tetka pokazivali su mi je s vremena na vreme i govorili smešeći se: “Pogledaj, to si ti!”

Taj krupnooki ljupki dečak sa slike doista mi je bio nalik. I on je na glavi imao kačket kakav sam nosio kad sam izlazio. Ali opet, znao sam da to nije baš moja slika. (Beše to zapravo kičasta reprodukcija slike nekog ljupkog dečaka, donešena iz Evrope.) Oduvek me kopkalo: bi li on mogao biti taj Orhan iz druge kuće?

Eto, tako sam i ja počeo živeti u drugoj kući. Kao da sam i sâm morao otići onamo kako bih se susreo sa svojim dvojnikom koji živi u toj kući negde u Istanbulu, no to me otkriće nije nimalo usrećilo. Hteo sam se vratiti u “Apartman Pamuk”, svome pravom domu. Kad god bi mi rekli da sam na toj slici na zidu ja, u glavi bi mi nastala zbrka – ja, moja slika, slika nalik meni, moj dvojnik, neka druga kuća – svi bi se ti prizori izmešali i smesta bih poželio vratiti se kući i zauvek ostati onde sa svojom velikom porodicom.

Želja mi se naposletku ispunila: nakon kratkog vremena vratio sam se u “Apartman Pamuk”. No uobrazilja o drugom Orhanu koji živi u Istanbulu, u nekoj drugoj kući, nikada me nije napustila. U detinjstvu i ranoj mladosti ta je očaravajuća pomisao uvek spremno čekala u nekom lako dosežnu zakutku uma. Dok bih u zimske večeri hodao istanbulskim ulicama, načas bih se naježio pri pomisli da taj Orhan živi u nekoj od kuća u koje sam se trudio zaviriti, kuća iz kojih je dopirala narančasta svetlost i u kojima su – u mojoj mašti – lagodno živeli sretni i spokojni ljudi. Što sam bivao starijim, ta se maštarija pretvarala u fantaziju, a fantazija u prizore iz sna. U snovima, u kojima sam katkada znao i vrištati jer su se pretvarali u košmare, susretao sam se s tim drugim Orhanom, uvek u drugoj kući; ili bismo nas dvojica, dva Orhana, zurili jedan u drugoga sa zapanjujućom i bešćutnom hladnokrvnošću. Tada bih se, u polusnu, još čvršće privijao uz jastuk, još jače vezivao za svoj dom, ulicu, za mesto u kojem živim. Ali, kad bih bio nesretan, počinjao bih maštati o tome da se preselim u drugu kuću, u drugi život, onamo gde živi taj drugi Orhan, i ubrzo bih pomalo poverovao da sam ja on, pa bih se prepuštao njegovim snovima o sreći. Te bi me maštarije toliko usrećile da više nisam morao ni pomišljati na odlazak u drugu kuću. 

Tako dođosmo do bitnoga: otkad sam se rodio, nisam napuštao kuće, ulice i četvrti u kojima sam živio. Pedeset godina kasnije (iako sam u međuvremenu živio i u drugim delovima Istanbula), znam da je to što i sada živim u “Apartmanu Pamuk” – onde gde me majka primila u naručje i prvi put mi pokazala svet, i gdje su snimljene moje prve fotografije – povezano s mišlju i utehom da na drugom kraju Istanbula živi još jedan Orhan. Osećam da upravo to čini moju priču posebnom za mene, pa stoga i za Istanbul: u epohi obeleženom velikim seobama i stvaralačkom snagom doseljenika, ja sam neprestano bio u istome gradu i čitavih pedeset godina proživeo na istome meestu. “Izađi malo na ulicu, pođi nekamo, otputuj!”, tužno bi mi govorila majka.

Ima pisaca poput Conrada, Nabokova, Naipaula, koji su pisali uspešno menjajući jezik, naciju, kulturu, državu, kontinent, čak i civilizaciju. Onako kako je njihov stvaralački identitet crpio snagu iz progonstva ili preseljenja, tako je i moja vezanost za dom, ulicu, krajolik i grad određivala mene. Vezanost za Istanbul je, dakle, i sudbina grada, i značajka čoveka.

Flaubert, kojega su se, kada je stotinu i dve godine pre mog rođenja došao u Istanbul, dojmili gradska vreva i šarenilo, napisao je u jednome pismu kako veruje da će za stotinu godina Carigrad biti prestolnica sveta. Urušavanjem i nestankom Osmanskoga Carstva ostvarilo se upravo suprotno od onoga što je prorekao. Kad sam se ja rodio, Istanbul je, s obzirom na mesto koje mu je u svetu pripadalo, proživljavao dane najveće bede, siromaštva, osamljenosti i izopćenosti u svojoj dvomilenijskoj istoriji. Otkako znam za sebe, osećaj propasti Carstva, neimaština i tuga koju su izazivale ruševine po celom gradu bili su ono što je obeležavalo Istanbul. Borio sam se s tom tugom ili se naposletku mirio s njom kao i svi Carigrađani, i u tome mi je protekao život.

Ko god oseća potrebu da životu da neki smisao, najmanje jednom u životu propituje značenje mesta i vremena u kom se rodio. Kakvo značenje ima to što ste rođeni u tom i tom delu sveta, tog i tog datuma? Je li nas pravično zapalo ono što dobivamo kao zgoditak na lutriji – baš ta porodicaj, ta zemlja, taj grad, sve ono što trebamo zavoleti jer to od nas očekuju, i što na kraju i zavolimo svim srcem i dušom? Budući da sam rođen u Istanbulu koji je smožden, osiromašen i skrhan tugom stario i venuo pod pepelom i ostacima jednoga urušenog carstva, ostacima koji se i sami sve više urušavaju, povremeno osećam kao da me je zadesila zla kob. (Ipak, jedan unutarnji glas govori da je to zapravo sreća.) Ako je reč o bogatstvu, ponekad mi se čini kako sam srećan što sam se rodio u imućnoj porodici. (Iako se katkad tvrdilo i suprotno.) Najčešće prihvatam da je Istanbul, gde sam se rodio i proveo celi život, za mene neumitna sudbina, baš kao i moje telo na koje sam se na kraju prestao žaliti (“Kad bih bio malo krupnije građe i malo zgodniji!”), ili kao spol (“Da sam se rodio kao žena, bi li mi spolnost pričinjavala manje poteškoća?”). Ova knjiga pripoveda o toj sudbini...

Rodio sam se 7. lipnja 1952. godine nešto iza ponoći, u maloj privatnoj bolnici u istanbulskoj četvrti Moda. Noć, bolnički hodnici i svet bili su mirni. Osim vatre i pepela što ih je vulkan Stromboli u Italiji dva dana pre moga rođenja iznenada počeo rigati, ništa drugo nije potresalo našu planetu. Novine su prenele kratke vesti o turskim vojnicima koji su ratovali u Severnoj Koreji, i neke sumnje iz američkih krugova o tome da se Severnjaci spremaju upotrebiti biološko oružje. Prave vesti, one koje je satima pre poroda pomno čitala moja majka, jednako kao i velika većina Carigrađana, odnosile su se na “naš grad”: prodavač tkanina juče je identificirao telo okorelog razbojnika i potvrdio da je taj čovek prošle godine, naoružan i usred bela dana, opljačkao njegov dućan u naselju Harbije.5 Dve noći pre toga, isti je razbojnik viđen kako sa strašnom maskom na licu kroz zahodski prozor pokušava ući u jednu kuću u četvrti Langa; nakon ulične potere u koju su krenuli čuvari i “hrabri” stanari Studentskoga doma Konja, sateran je u skladište građevinskog materijala, gdje je ispsovao policajce i ubio se. Sudeći po onome što mi je majka ispričala mnogo godina kasnije, s nešto ljutnje i gorčine, ona je te vesti čitala sama jer se otac, smestivši je u bolnicu, počeo dosađivati zbog toga što porod kasni, pa je otišao naći se s prijateljima. U bolničkoj je rađaonici uz nju bila jedino njena sestra, moja tetka, koja je u kasnim noćnim satima preskočila zid bolničkog vrta i tako uspela ući. Kad me je majka prvi put ugledala, pomislila je kako sam mršaviji, slabiji i nežniji od svoga dve godine starijeg brata.

Zapravo sam trebao reći “bit će da je pomislila”. Prošlo vreme na “miş”, koje u turskome jeziku koristimo za pričanje snova, bajki i svega što lično nismo doživeli, i komu sam vrlo sklon, prikladnije je za pripovedanje o onome što se događalo dok smo bili u kolevci, u dečjim kolicima, ili dok smo pravili prve korake. Jer, mnogo godina kasnije roditelji nam pričaju o tim našim prvim iskustvima, a mi, prožeti ugodnom jezom, uživajući slušamo te priče o sebi kao o nekome drugom tko izgovara prve reči i čini prve korake. Taj slatki osećaj, koji čoveka podseća na užitak sanjanja samoga sebe, kasnije u nas usadi navadu koja nas otruje za celi život: sklonost da od drugih učimo važnost svih stvari u svome životu, čak i najskrovitijih užitaka. Ono što nam drugi ispričaju o raznim zgodama iz našeg života nakon nekog vremena ne samo da se uobliči u našu vlastitu predodžbu o tim zgodama, nego postane važnije i od događaja samih. Tako biva i s najranijim “sećanjima” iz dojenčke dobi; njih čujemo od drugih, oberučke prigrlimo i prepričavamo uvereni da se svega toga sami prisećamo. Tako i važnost grada u komu živimo najčešće učimo od drugih, baš kao što od drugih učimo i važnost samoga života.

Kad god priče o sebi ili o Istanbulu usvojim kao vlastito sećanje, dođe mi da počnem ovako: “Pričaju da sam nekoć crtao, da sam se rodio i odrastao u Istanbulu, da sam bio dobro, radoznalo dete i da sam s dvadeset i dve, i ne znajući zašto, počeo pisati romane.” Ovu sam knjigu kanio napisati u tom tonu ne samo zato što čovek o svome životu pripoveda kao da ga je proživio neko drugi, nego i stoga što tada vlastiti život poistovećuje s ugodnim snom, u kojemu su mu glas i volja oslabili. No budući da život prikazuje kao pripremu za stvarniji i svetliji “drugi” život, u kom će se čovek kasnije naći kao probuđen iz sna, taj bajkoviti način pripovedanja ne čini mi se uverljivim. Jer, taj drugi život, koji će kasnije moći živeti ljudi poput mene, nije ništa doli knjiga u tvojoj ruci. Ona je prepuštena tvojoj pažnji, čitatelju! Ja ću prema tebi biti pošten, a ti prema meni budi blagonaklon.

Izvor: Alea

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU