fbpx

64623327 10218535899166021 8853702341967216640 n

 ..gledam kako se sve odjednom budi samo ja polako nestajem..

kad

kad malo bolje razmislim
shvatim
da je moja glava
samo jedna mračna
bioskopska sala
u kojoj su sva sedišta
numerisana
samo za nju

limbo

sve biće u redu
kaže gospođa
na poslednjoj
stanici metroa
sa iskrzanim lakom
na noktima
kojima skida
otpalu trepavicu
ispod oka
dok zima bruši
četrnaesti podeok
ispod nule
nabacujem
svaku novu godinu
kao korbač
sve biće u redu
kaže proleće u novembru
prihvatam poraz
kao mornarsko uže
i vežem oko sebe
grlim svoje strahove
kao kućne ljubimce
još uvek
pod rukom osećam
njena glatka kolena
i kosu do ramena
koju je u sedamnaestoj
odsekla
sve biće u redu
prevrćem jezikom
ostatke od doručka
moje bivše devojke
rađaju tuđu decu
moja bivša ulica
nestaje među rupama
moji dobri drugovi
postaju nečiji očevi
tamo gde sam sad
sve se beli
poput krajeva
u predelu zalizaka
osenčenih kao azurna obala
ispod deblje pukotine leda
asfalt otkriva novo lice
građevinski radnici
na skelama dobacuju
nekim ženama
to su prvi vesnici proleća
gledam kako
se sve odjednom budi
samo ja polako nestajem

 

perje

ovaj grad je trulo stablo
kajsije u dvorištu
koje nagrizaju sećanja
i zarđale uspomene
svih prošlih godina
cvetao je jednom godišnje
i raspadao se mnogo više
ovaj grad je trulo stablo
koje posmatram
sa prozora roditeljskog doma
kao bolesnika u postelji
kome ne mogu pomoći
gledam kako se
gasi i nestaje tu
pred mojim zenicama
i sad žalim što se
nismo više voleli
dok smo zajedno
u proleće posmatrali
kako se tuku fazani
oko jedne ženke
baš tu
u našem šarenom vrtu


pas

jednog su ubili
drugi je pobegao
treći je umro
ne znamo od čega
znamo da je bilo davno
ali nedavno je
u radnju ušao
proćelav čovek
sede brade
kaže da bi voleo
da mi pokloni psa
jer ide na dalek put
rasan je i dobar
miran i poslušan
pas
samo je malo
mator i umoran
onda smo se gledali
nekoliko sekundi
dok sam preispitivao sebe
šta da radim sa matorim psom
koji će umreti
taman kad se zavolimo


kaže

sanjala sam jednom
kako stojiš preko puta
neke lude devojke
ona pomera rukom
klatno na nekom satu
a ti je gledaš
i smeškaš se
pomislila sam
bože samo da se
ne zaljubi u nju
htela sam
i pesmu da ti napišem
ali ne umem
ponekad te sanjam
a snove mi
režira fon trir

 

zaboravljam

zaboravljam lepe stvari
pet vrabaca oko bare
devojku sa belim cvetom
u crvenoj kosi
dok prelazi ulicu
i smeje se
gleda u prste
jutro koje ne žuri
klupu u parku
ispred zgrade
zaboravljam
najdublje mesto
u šumi
nema ničega
osim buke vodopada
i trulog lišća
koje se raspada
pod nogama
zaboravljam
labudove na reci
vetar između zgrada
njena bosa stopala
prste koji uznemiruju
površinu vode
dok sedi na doku
i tople ruke
dok me grli i kaže
nisam spremila ništa
ali snaći ćemo se

Aleksandar Đoković je rođen 1986. godine u Vrnjačkoj Banji. On je strukovni inženjer mašinstva, u slobodno vreme se bavi muzikom: svira gitaru, komponuje i piše tekstove, pomalo dizajnira i piše poeziju i kratku prozu.

Aleksandar okovi Sve bi e u redu

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU