fbpx

8baba

Čiči od 65 godina je prekipelo, pa je na teroristu naprosto seo i sačekao da se drugi vernici saberu od šoka, te da jedan od njih krene da lema teroristu…

Bilo je i krajnje vreme. U Norveškoj je jedan od onih zlosrećnih kućnih hormonskih poremećaja ušao u džamiju potpuno opremljen za pustinjski rat i sa jasnom namerom da pobije što više muslimana. Čiči od šezdeset i pet godina je prekipelo, pa je na teroristu naprosto seo i sačekao da se drugi vernici saberu od šoka, te da jedan od njih krene da lema teroristu, dok je čiča i dalje sedeo na njemu. Teroristu su docnije izveli na sud sa dva plava obruča oko očiju, koja stilski odlično pristaju njegovoj frizzy-razi-nazi blond frizurici, a čiču su proglasili junakom. Terorista je pokušao, neuspešno, da čiči izbije oko. Po svemu sudeći, terorista je ubio svoju polusestru pre nego što je otišao u džamiju, kao što je ubica iz Dejtona u pucnjavi ubio svoju sestru. Čiči je ime Mohamed Rafik.

Muftijah Tlaib je baka američke kongresmenke Rašide Tlaib, koja potiče iz izbegličke palestinske porodice; baka ima nešto preko devedeset godina, nosi se veoma elegantno i govori promišljeno i razložno. Da se podsetimo: Rašida Tlaib i Ilhan Omar, američke kongresmenke, planirale su, javno, put u Izrael. Obe imaju isto tako javne stavove o Izraelu što se položaja Palestinaca tiče, i u skladu sa tim htele su da posete važne muslimanske spomenike, a Rašida je posebno htela da obiđe deo svoje porodice koji je ostao u Palestini, posebno baku, jer bi to verovatno bilo poslednje viđenje. Što se Ilhan Omar tiče, ona je rođena na verovatno najgorem mestu na svetu u tome trenutku, u izbegličkom centru u Mogadišu 1981. Obe kongresmenke meta su napada predsednika Trampa (sa još dve latinoameričkog porekla), koji je nedavno vidno uživao pošto je dovoljno izrajcao masu negde u biblijskom pojasu da ritmično grokće „Pošaljite ih kući!“ No, ceo problem upravo nastaje zbog istog uzročnika. Izraelska vlast imala je pred sobom mnoge elegantne mogućnosti, od dodavanja drugih tačaka programu posete (recimo Jad Vašem muzej), do izražene želje da se gošćama pokažu razni aspekti države. Ono što privremeno zovem uzročnikom poslalo je javnu poruku u kojoj od svog omiljenog podpolitičara Netanijahua zahteva da kongresmenke ne primi u zemlju, jer dotične mrze državu Izrael i sve što je jevrejsko (zvuči nekako poznato…?), što je masna laž u mnogo širem smislu: može se biti protiv državnih mera i istovremeno razumeti/voleti ljude, kako u Izraelu, tako i u Palestini, a bogme i u Srbiji, Hrvatskoj… Druga strana postupka je zastrašujuća – predsednik države denuncira, sprečava kretanje i izlaže smrtnoj opasnosti članice Kongresa SVOJE države??? To se naprosto zove veleizdaja. Netanijahu se odazvao zaista u nekoliko minuta i zabranio kongresmenkama ulaz u Izrael. Posle nekoliko sati, poklopio ga je izraelski sud, dajući dozvolu posete samo Rašidi Tlaib, zbog humanitarnih razloga odnosno posete baki, uz dodatne uslove koji zahtevaju ne samo gde Rašida treba da se kreće, nego i kako da se ponaša. Rašida je prvo pristala, ali je onda odbila. U međuvremenu je baka progovorila, sa drugim članovima porodice. Muftijah je ponosna na svoju unuku i na karijeru koju je napravila, ali se pita kakav je to politički autoritet ako se sa njim tako poigravaju; njena unuka treba da nastavi da prikazuje istinu o Palestini, i zato ne treba da popusti pod pritiskom i ucenom, poseta je tu manje važna. Muftijah se nije rasplakala pred kamerama, ona je čvrsta Palestinka. Ona inače živi u polurazrušenom selu, osnovna škola je sa tri strane ograđena bodljikavom žicom, vodu imaju jedanput dnevno (ako uopšte), sredinom ulice protiče kanalizacija. Nedaleko odatle je nezakonito sagrađeno naselje za građane Izraela, stanari se hlade u mnoštvu bazena oko svojih kuća.

Možda će ceo slučaj ipak pomoći da se pre isteka četvorogodišnjeg roka američki građani, poniženi Kongres i ostalo što čini vlast seti načina da, bez opšteg rešetanja i užasa novih izbora, neutralizuje uzročnika. No mnogo važnijim mi se čini pobuna staraca, u njihovim svetovima, mogućnostima i okvirima. Ako je njima dosta ludačkog nasilja, neizrecive gluposti i vođa koji svet tretiraju kao čučavac, onda možda ima nade. Za razliku od omladine, oni ne očekuju budućnost, ali za nju brinu; ne boje se ničega, jer više nemaju čega da se boje; niko ih ne može izludeti ni prevariti, čak ni internet; važni su im živi, jer znaju šta je smrt. Pri tome su svuda oko nas, sa sećanjima koja prevazilaze svako mlađe. Zato im se okrenite, slušajte ih, možda će upravo oni spasti svet tako što će reći šta treba i sesti gde treba.

pescanik.net 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU