6Foto Gary Calton

U romanu Čiča Tomina Koliba postoji scena u kojoj vlasnica plantaže objašnjava Čiča Tomi da bi kao slobodan čovek sigurno živeo lošije nego kao rob. Ali Čiča Toma se ne slaže sa njom. „Zašto, Tomo“, pita ona. „Svojim radom sigurno ne bi zaradio dovoljno za sve što ovde imaš“. „Znam to, gospođo“, odgovara Toma, „ali više bih voleo da oskudevam u onome što je samo moje, nego da imam sve najbolje, ali tuđe.”

Već dugo je misterija – naročito za ljude koji imaju udoban život – zašto oni koji nemaju dovoljno ponekad biraju da dobiju još manje. Liberali to doživljavaju veoma lično u situacijama kada grupa koja bi od promene određene politike imala najviše koristi tu promenu uporno odbija. Pretpostavlja se da su u pitanju ljudi koji su nedovoljno ili pogrešno obavešteni, glupi, naivni ili okrutno zavedeni.

Bilo da siromašni Amerikanci demonstriraju protiv opšte zdravstvene zaštite koju nemaju ili da direktni korisnici EU fondova traže napuštanje EU, oni koji rade protiv sopstvenih interesa izazivaju podsmeh i zbunjenost.

Dalje siromašenje nije cilj koji bi siromašna osoba svesno odabrala – glasi uobičajeni argument – pa je otuda jasno da se takve osobe ponašaju iracionalno i zaslužuju ono što će ih snaći.

Nejasno je zašto su liberali, naročito oni dobrostojeći, zatečeni činjenicom da neki ljudi glasajuprotiv sopstvenih materijalnih interesa. Jer i oni sami to stalno čine. Svaki put kad glasaju za laburiste ili drugu stranku koja planira da poveća poreze za bogate i redistribuira dohodak, oni glasaju na sopstvenu štetu. Istina, oni su u boljoj poziciji da podnesu finansijske udare nego ljudi na suprotnom kraju dohodovne skale. Ali nije sve u koristi. U najvećem broju slučajeva to čine zato što u domenu politike ne žele da se rukovode samo ličnim materijalnim blagostanjem. Kada daju glas, oni razmišljaju o tome u kakvoj zemlji žele da žive i o vrednostima do kojih im je stalo.

Verovanje da glasači iz radničke klase drugačije pristupaju politici uvreda je za radničku klasu. Upravo takav stav pruža municiju desničarskim kulturnim ratnicima u borbi protiv „dobročiniteljskih priobalnih elita“ u Americi. Neki liberali zaista veruju da bolje znaju šta je dobro za pripadnike radničke klase nego oni sami.

Ali infantilizacija ljudi u ime poboljšanja njihovog stanja, osim što predstavlja problem po sebi, deluje kontraproduktivno. Ako vam je polazna premisa da oni koji drugačije misle postupaju iracionalno ili su nedovoljno sofisticirani da bi razumeli sopstveni interes, politički angažman i dijalog više nisu mogući. To dalje podrazumeva da ispitate njihovu logiku, a onda pokušate da je osporite i srušite na svaki mogući način, u nadi da će neko možda prihvatiti izmenjenu perspektivu i predomisliti se.

To je, naravno, bio jedan od velikih izazova brexita. Dve stvari koje pouzdano znamo jesu da će izlazak Britanije iz EU najviše pogoditi siromašne, naročito ako se ne postigne sporazum, kao i da je verovatnoća opredeljenja za izlazak utoliko veća što je glasač siromašniji.

Uz nekoliko časnih izuzetaka, zagovornici ostanka u EU su na taj paradoks reagovali odustajanjem od daljih pokušaja vođenja pristojnog dijaloga i hvatanjem za glavu pred glupošću stada koje skače sa litice u veri da ih dole čeka konačni obračun dobra i zla. Ali takav pristup nije dao rezultate pre referenduma. A ne daje ih ni sada.

Razlog je donekle i to što ovi glasači ne veruju u zastrašujuće prognoze. Jedna nedavna anketa je pokazala da većina smatra da brexit nije tako velika kriza kao što je bio finansijski kolaps ili štrajk rudara. Drugim rečima, oni ne odbijaju mogućnost pogoršanja stanja u zemlji, ali smatraju da su već preživeli i mnogo gore od toga. Možda je u pitanju samozavaravanje ljudi koji znaju samo za stabilnost, kao što tvrdi i Fintan O’Toole u svom nedavno objavljenom članku. „Ovakvu igru može igrati jedino zemlja koja ne zna šta znači kolaps političke vlasti“, napisao je. Da li je tako nećemo znati dok ne bude prekasno.

Takođe, mnogi su glasali za nešto što je po njihovom uverenju veće i važnije od ličnog interesa. Anketa Centra za društvena istraživanja pokazuje da je tabor za ostanak u EU u velikoj meri potcenio značaj koji su njihovi protivnici pridavali suverenitetu. Među četiri vodeća razloga koje su navodili ljudi koji su glasali za izlazak, mogućnost da Britanija sama propisuje sopstvena pravila našla se na drugom mestu (na prvom je bila migracija). Kada su glasače iz tabora za ostanak u EU pitali o motivima druge strane, suverenitet se našao na poslednjem mestu, iza želje „da se britanskim političarima očita lekcija“.

U toj preokupaciji suverenitetom sadržana je predstava o tome šta je ova zemlja bila, šta jeste i šta bi mogla postati – priča koju mnogi Britanci, naročito Englezi, rado sebi pričaju, o nekada nezavisnom i neosvojivom ostrvu koje je izgubilo autonomiju u bezličnoj kaši vavilonskih birokrata, od kojih sada ima priliku da se oslobodi. Ta priča je duboko ukorenjena. Od Folklandskog rata do buldoga Frica iz kampanje novih laburista, cela politička klasa je učestvovala u njenoj izgradnji. Oportunisti su je iskoristili za svoje ciljeve i ona sada iznutra izjeda čitavu našu politiku.

Ova priča je dovoljno ubedljiva da kada neko kaže: „Ako to uradite, zatvoriće vam fabriku“, neko drugi odgovori: „To nije moja fabrika, a fabrike ’oni’ ionako zatvaraju već godinama. Ali ovo jeste moja zemlja i ne želim da se igraju s njom“. „Oni“ iz ove priče su pokretna meta. To mogu biti imigranti, Brisel ili strane kompanije. Izvesno je samo to da „oni“ nisu „mi“.

Mislim da to nije dobra priča, jer mitologizuje prošlost: oni koji se pozivaju na ratove zaboravljaju da ne znamo kako bi se ti ratovi završili bez pomoći saveznika. Oni koji se pozivaju na imperiju zaboravljaju da je održavanje imperije podrazumevalo brutalnost (kao što pokazujeaktuelna polemika o Winstonu Churchillu). Ovaj narativ zanemaruje i sadašnjost: zemlje se razvijaju, granice se pomeraju, identiteti se menjaju. Naša kraljevska porodica je nemačka, omiljena hrana nam je indijska, a ako bismo uspeli da se dogovorimo o jedinstvenom spelovanju Muhameda, to bi bilo najpopularnije ime za dečake u Engleskoj. Nismo ono što smo nekada bili, niti treba tome da težimo. Priča promašuje i budućnost: naš politički suverenitet ne ograničava birokratija iz Brisela, već međunarodni kapital. A budući da se to ne može promeniti glasanjem, izlazak iz EU će nas samo učiniti manje delotvornim, a neće doprineti našoj nezavisnosti.

Takođe mislim da je ova priča, u odsustvu drugih, uverljiva. Znatno uverljivija od pretnjinestašicama svežeg povrća i padom funte ako iz EU izađemo bez sporazuma. Dovoljno je uverljiva da su neki ljudi spremni da plate punu cenu njenog ostvarenja. Naš zadatak nije da im se podsmevamo, već da im ponudimo bolju priču. Priču u kojoj će se naći i „oni“ i na čijem kraju ćemo svi biti „mi“.

The Guardian, 01.02.2019.

Preveo Đorđe Tomić

pescanik.net 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Da - 86.7%
Ne - 9.2%
Nemam stav - 4.1%

Ukupno glasova: 459
Glasanje u ovoj anketi je završeno

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU