fbpx

8Sopranosi

Tekući režim razara Srbiju. To ne čini iz neznanja i nesposobnosti njegovih glavnih aktera. Razaranje se upisuje kao kôd u strukturu države i društva. Oni državu vide kao alatku za zgrtanje ličnog bogatstva.

Kada kažu – niko nije jači od države, to u stvari znači – nema nikoga jačeg od nas jer smo mi zaposeli državu. Mehanizam je jednostavan: nedopušteno je samo ono što se pravno sankcioniše kao nedopušteno; ako ste za sebe prigrabili da pravno definišete i utvrđujete šta se sme i šta se ne sme, šta je kažnjivo i šta nije kažnjivo, onda ćete dopustiti sve što je u vašem ličnom interesu, a gonićete sve što vam lično ne odgovara. Tu dakle imamo na delu okretanje vladavine prava naglavce u vladavinu pravom.

Da bi to bilo moguće, treba ispuniti nekoliko uslova. Prvo, sve grane vlasti, sva zakonodavna, izvršna i pravosudna tela moraju se ustrojiti piramidalno i staviti pod jedinstvenu kontrolu. To se postiže zloupotrebom parlamenta i podvrgavanjem svih drugih grana vlasti volji parlamenta. Parlamentom, pak, gospodari stranka sa većinom mandata, a samom strankom gospodari – predsednik. Stranka se tako pokazuje kao oružje za osvajanje države. Ona ne predstavlja interese građana, važni su isključivo interesi vrha stranke koji ujedno postaje – otvoreno ili u senci, svejedno – i vrh države. Drugo, da bi stranka uopšte dobila priliku da zagospodari državom, mora prvo da pobedi na izborima. To se postiže na više načina.

U prvom koraku, stranka prihvata dominantne stavove i raspoloženja u zemlji kao svoje i predstavlja se kao jedini legitimni predstavnik „naroda“. U drugom koraku, kada zagospodari resursima, predstavnička veza se raskida i umesto nje se instalira klijentelizam. Umesto izlaženja u susret potrebama i očekivanjima građana, jednom kada je na vlasti, stranka ubrzano transformiše državu i prilagođava je sebičnim interesima svoga vrha. Lojalnost pristalica više ne počiva na zajedničkom interesu ili na ideološkoj srodnosti, nego na nizu pojedinačnih klijentelističkih pogodbi čija je vrednost sve manja što se pogodbe sklapaju niže niz piramidu novonastale strukture moći.

Bálint Magyar, u svojoj knjizi iz 2016. godine,1 nazvao je ovakve države postkomunističkim mafijaškim državama. Nastajanje jedne takve države on prikazuje korak po korak na primeru Mađarske pod drugim mandatom Viktora Orbána. Magyaru je veoma važno da ga čitalac ispravno razume. On stalno ponavlja – nemamo posla sa mafijom koja je stavila pod svoj uticaj neke delove države; naprotiv, dobili smo državu koja funkcioniše kao mafija. Ovdašnji čitalac ove gorke studije o neuspeloj mađarskoj tranziciji u demokratiju može samo da se zapita kako je moguće da se isti razorni mehanizam sa par godina zakašnjenja preslika i u Srbiji, a da na to ne bude reakcija podstaknutih lošim iskustvom suseda.

Kao dodatak Magyarovoj studiji, ovde ćemo sasvim kratko izneti razloge zašto su ovakvi mafijaški režimi pogubni po društvo i državu.

Trka ka dnu

Termin „trka ka dnu“ odnosi se na naopako nadmetanje država u smanjivanju troškova za poslovanje na njihovoj teritoriji kako bi se predstavile kao najpovoljnija mesta za strana ulaganja. Od oslobađanja od poreza, odustajanja od primene domaćih zakona ili kreiranjem zakona povoljnih isključivo za „strance“ a na štetu svojih građana, davanja subvencija, pa do podvodačkog iznajmljivanja građana stranim firmama pod najgorim mogućim uslovima. Međutim, termin „trka ka dnu“ dobija još jedno značenje u kontekstu mafijaške države: na duge staze to su države koje generišu sve manji rast, ako ne i pad proizvodnje i stvaranja nove vrednosti (uništavanje vrednosti je karakteristično za takve režime). Pošto je ukupno bogatstvo kojim raspolaže država sve manje, onda se mora smanjivati i ulog u klijentelističkim pogodbama koje se sklapaju sa građanima. Drugim rečima: režimu je u interesu da pada „vrednost“ građana jer na raspolaganju ima sve manje resursa da ih kupi. Ali, pad „vrednosti“ uspešno se kompenzuje povećanom primenom sile. To praktično znači da rast bogatstva društva u celini i građana ponaosob i nije cilj ovakvih režima jer im to podiže troškove ostanka na vlasti i smanjuje kapacitet za ucenjivanje. Ko god uđe u dogovor sa ovakvim režimima, mora računati na to da će na kraju biti na gubitku.

Sve veća izloženost spoljnim uticajima

Pošto se građani moraju držati u podređenom položaju i pod latentnom pretnjom siromaštva ako ne već i krajnje bede i pošto se iznutra ne računa na stvaranje nove vrednosti, ovakvi režimi egzistencijalno zavise od novca koji dolazi spolja, to jest od strane pomoći i stranih ulaganja. To ih čini izuzetno ranjivim pregovaračima i podložnim različitim ucenama. Pozicija tih režima prema stranim partnerima jeste odraz u ogledalu podaničke pozicije domaćih građana u odnosu na svoju vlast. Ta analogija može se povući do samoga kraja. Kao što režimu ne odgovara da građani ojačaju jer to podiže cenu ostanka na vlasti, tako ni stranim partnerima ne odgovara da ti režimi budu nezavisni u odnosu na njihovu pomoć ili ulaganja. S jedne strane, to garantuje lakoću dogovaranja; s druge strane, to daje mogućnost za srazmerno širenje margine dobiti u takvim aranžmanima. Podršku koju naš tekući režim dobija spolja ili odsustvo ozbiljnih pritisaka na susedni Orbanov režim najjednostavnije je objasniti ovom prostom računicom. Paradoksalno je da se oba režima predstavljaju kao izrazito nacionalistička i u tom smislu protekcionistička u odnosu prema naciji.

Normalizacija kriminalne države

Magyar će u svojoj knjizi – dakle, ozbiljnoj akademskoj studiji – dosledno za predsednika Mađarske koristiti kao sinonim mafijašku titulu kuma. To je retoričko sredstvo s vrlo jakim učinkom, pogotovo u kontekstu jednog naučnog rada. Mi bismo ovde mogli još slobodnije da razradimo taj učinak pozivajući se na neka poznata mesta iz bliže i nešto dalje prošlosti popularne kulture. Vrlo je verovatno da i stručni čitaoci Magyarove podrobne analize tekućeg mađarskog režima kada naiđu na reč „kum“ vide za trenutak junake čuvene „mafijaške“ trilogije „Kum“ Francisa Forda Coppole. Pored ostalog, vrednost Coppoline priče jeste i u tome što pokazuje da jednom kada se zakorači tamnom stranom kriminala, makar i nevoljno, više nema povratka u pristojni, obični, svakodnevni život. Taj povratak ne može ni da se kupi, uprkos svem stečenom bogatstvu i volji crkve da ga aminuje. U tome i jeste tragična crta glavnog Coppolinog junaka – on nije želeo da bude kriminalac, lojalnost porodici uvukla ga je u kriminal, u kriminalnim poslovima pokazao se kao iznimno vešt i uspešan, ali s obzirom na to da nije izgubio moralna čuvstva, on bi iz njih po svaku cenu da izađe. Pravda na kraju ipak surovo trijumfuje, povratak je nemoguć, a tragična dimenzija proističe iz moralnih karakteristika samoga glavnog junaka.

Što nije pošlo za rukom Coppolinom kumu, bez po muke uspeo je glavni junak serije „Sopranos“. Glavni zaokret „Sopranosa“ u odnosu na „Kuma“ upravo je u tome što gledamo mafijaše kao obične ljude sa svakodnevnim problemima poznatim i bliskim običnim ljudima. Oni su ljudi poput nas, kao da nam poručuje priča o Sopranovima, bez obzira na to što su kriminalci. Pa ipak, na neki način perverzni užitak u gledanju serije dolazi upravo otuda što oni nisu kao „mi“. Oni su surove ubice, a ono što je mnogima od „nas“ nezamislivo i moralno apsolutno neprihvatljivo, oni rade kao redovni posao i tako se prema tome i odnose i o tome pričaju u svojim svakodnevnim životima. Autori Sopranosa napravili su korak koji je Coppoli i njegovim junacima bio nezamisliv – normalni život je moguć i odvija se čak i ako ste kriminalci.

Naravno, ovaj efekat je postignut pomeranjem perspektive i zamenom fokusa. U seriji fokus više nije na zločinima, već na svakodnevnom životu. Iz perspektive svog svakodnevnog života junaci „Sopranosa“ zaista su obični, ljudi kao „mi“. Normalizacija koja je pošla za rukom autorima „Sopranosa“ deo je svakodnevne rutine medija u mafijaškim državama. I tu je reč o zameni fokusa i promeni perspektive. Umesto da se govori o negativnim učincima tekućeg režima, mi njegove čelnike svakodnevno gledamo u reklo bi se uobičajenim ulogama skrojenim za političare: oni se sastaju, daju izjave, donose odluke, pregovaraju, potpisuju, otvaraju… Sama dela – ne postoje, a ako se i pomenu, ostaju u drugom planu normalizujućeg narativa. Pored ovog, postiže se još jedan bitan učinak. Čitava politika predstavlja se kao isključivo njihov posao, mi kao gledaoci s tim nemamo više ništa. Mi smo puki posmatrači – publika. Mediji nas stavljaju u poziciju gledalaca serije, recimo „Sopranosa“. Gledaoci „Sopranosa“ po prirodi umetničkog narativa, identifikuju se sa glavnim junacima i zaboravljaju da su u stvarnom životu u stvari njihove žrtve. Tako isto i mi.

pescanik.net

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU