fbpx

beograd korupcija bbg

Korupcija je toliko endemska u regionu da se korupcionaške afere često kriju ili su povezane sa nekim institucijama od nacionalnog značaja. Recimo, zgrada Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu, koja je smeštena u čuvenoj kući Jakova Čelebonovića, bila je 20-ih godina prošlog veka izgrađena novcem koji je ovaj preduzimljivi advokat kneza Alberta I Turn Taksisa iznuđivao za potrebe korumpiranja najviših predstavnika vlasti.

Piše: ALEKSANDAR R. MILETIĆ

U svetlu mog bavljenja istorijom korupcije „na našim prostorima“ bio sam iskreno ohrabren nedavnom odlukom Vrhovnog suda Hrvatske o izricanju pravosudne presude Ivu Sanaderu i HDZ-u. Senku na ovaj pravosudni kuriozitet za naše regionalne prilike, naime da jedna politička partija bude u konačnoj instanci osuđena za korupciju, bacaju vesti koje upravo dolaze iz hrvatskih medija. Sasvim suprotno očekivanjima, ispitivanja javnog mnenja u Hrvatskoj pokazuju da je HDZ-u posle izricanja ove presude porastao rejting u glasačkom telu. Fascinacija silom i razumevanje da su državni resursi tu da bi se zloupotrebljavali, dakle, još jednom se ukazuju kao fenomen dugog trajanja i opšte mesto u mentalnom mapiranju regiona. Podsetimo se, i kod nas ministra Stefanovića više niko ne zove Slina od kako je obelodanjena afera Krušik, a zatim i optužbe o kriminalnoj mreži kojom se navodno koristio kao ministar policije. Stefanović je sada obavijen onim plaštom misterije i strahopoštovanja koji zasenjuju prostotu, a idu u paru sa korupcijom i nasiljem.

Iako je refleks u reagovanju javnog mnenja u Hrvatskoj poražavajući, ipak u institucionalnom smislu i u kontekstu slobode medija, stvari u susedstvu funkcionišu mnogo bolje nego kod nas. Slučajevi ostavki i procesuiranja Sanadera i Karamarka su više nego karakteristični. U slučaju Sanadera imamo paradoksalnu situaciju da je političar i državnik koji je u procesu pridruživanja Hrvatske EU umnogome doprineo podizanju kapaciteta njenih institucija, na kraju bio uhapšen, procesuiran i osuđen u institucionalnim okvirima čijem utemeljivanju je i sam dosta doprineo. Kod nas se takva „nepromišljenost“ čelnika na vlasti svakako neće dogoditi. Slobode medija nema, institucije tapkaju u mestu; u stvari, kada bi profunkcionisale okrenule bi se odmah protiv onih koji su ih pokrenuli, kao u Sanaderovom slučaju. Današnja opozicija, dakle desna alternativa vlasti, je u smislu regionalne politike, u prvom redu po pitanju Kosova i Crne Gore, možda još retrogradnija od režima, tako da ne dobija ni simboličnu podršku iz evropskih krugova. Uticaj i investicije koje dolaze sa istoka mogu samo da ohrabre korupciju režima.

U Hrvatskoj je Karamarko bio prinuđen na ostavku nakon što je ustanovljeno da je njegova supruga više od tri godine primala oko 2.500 evra mesečno na ime konsultantskih usluga od lobiste mađarskog MOL-a u vreme kada Karamarko još nije bio na javnoj funkciji. MOL je kasnije učestvovao u privatizaciji INE. Kod nas, međutim, ni materijalni trag o vlasništvu 24 apartmana u vrednosti od oko 5 miliona evra kao verovatni leftover štetnih privatizacija (Beopetrol) i sumnjivih javno-privatnih projekata (Beograd na vodi, Air Serbia) nisu dovoljan razlog za smenu ministra Malog, to jest nisu sve dok imate podršku predsednika. Štaviše, pored kompromitovanog ministra finansija Siniše Malog, predsednik Republike pod svoju moćnu zaštitu stavlja i vlasnika najveće plantaže marihuane u Evropi i javno ga rehabilituje.

Podseća to u nekim detaljima na prvu istinsku korupcionašku aferu u savremenoj istoriji Srbije, naime aferu Belimarković iz 1872-73. Tada se autokratski knez Milan Obrenović aktivno umešao u sudski proces ministru vojnom Jovanu Belimarkoviću koji je bio optužen, a zatim je i krivično odgovarao zbog pronevera i zloupotreba državnog novca pred Narodnom skupštinom. Knez Milan ga je u javnosti branio i bezuslovno podržavao. Čuveni historik Srbije 19. veka zabeležio je da je Belimarković pred očima javnosti „s optuženičke klupe… išao pravo za kneževu trpezu, i obrnuto“. Ne čudi da je pod tim okolnostima Belimarković većinom glasova poslanika bio oslobođen odgovornosti za zloupotrebe u vojnim nabavkama. U naše vreme, 150 godina kasnije, institucionalni kapacitet srbijanske države izgleda nimalo nije napredovao. Protiv današnjih korupcionaša se ne otvaraju čak ni istražni, a kamoli sudski postupci. S druge strane, utisak je da je preplet vlasti, kriminala i korupcije postao sadržajniji, pametniji i svrsishodniji.

Korupcija je toliko endemska u regionu da se korupcionaške afere često kriju ili su povezane sa nekim institucijama od nacionalnog značaja. Recimo, zgrada Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu, koja je smeštena u čuvenoj kući Jakova Čelebonovića, bila je 20-ih godina prošlog veka izgrađena novcem koji je ovaj preduzimljivi advokat kneza Alberta I Turn Taksisa iznuđivao za potrebe korumpiranja najviših predstavnika vlasti. Nemački državljanin Turn Taksis bio je vlasnik najvećeg šumskog dobra u Kraljevini SHS/Jugoslaviji. Njegovi šumski kompleksi mogli su da budu konfiskovani po različitim zakonskim osnovama, a seča šume mogla je da bude odobrena ili zabranjena na osnovu arbitrarnih odluka državnih vlasti. Advokat Čelebonović bio je ovlašćen da resurse nemačkog kneza koristi za korumpiranje domaćih političara. Kako pokazuju istraživanja i odlična studija (u pripremi za štampu) nemačkog istoričara Klausa Buhenaua, nešto novca je zaista završilo u korupciji, ali njegov značajan deo je bio zloupotrebom Čelebonovića ugrađen u pomenutu palatu u Beogradu. Muzej primenjene umetnosti koji smo uvek prihvatali kao arhitektonsku dragocenost i deo kulturnog nasleđa grada trebalo bi da bude percipiran i kao jedan od spomenika korporativnoj i državnoj korupciji.

Kolega Vladan Jovanović je baveći se Makedonijom u vreme Kraljevine Jugoslavije nazivao ovu pokrajinu i balkanskom Kolumbijom zbog unosne proizvodnje i trgovine opijumom, koji je bio kvalitetniji i od onog koji se tada i danas uzgajao i uzgaja u Avganistanu. Krijumčarenje opijuma pomagala je i država, a i preteča čuvene farmaceutske industrije Alkaloid Skopje, firma braće Ognjanović, stekla je svoj prvi kapital pod državnim kišobranom u ovom unosnom poslu. Takođe, neki od ključnih političkih događaja u prošlosti odvijali su se kao neposredna posledica otvaranja slučajeva korupcije. Kada je Puniša Račić u Narodnoj skupštini 1928. ubio i ranio nekoliko poslanika Hrvatske seljačke stranke, to je bilo nakon što mu se prigovorilo zbog korupcije kojom se obogatio zgrćući zemljišne posede u Južnoj Srbiji. U srpskoj popularnoj verziji, on je to učinio navodno braneći srpsku nacionalnu čast.

S obzirom na korupciju kao pojavu dugog trajanja i na njenu rasprostranjenost na tzv. semi-periferiji Evrope kojoj i mi pripadamo, neko bi fatalistički ustvrdio da se radi samo o fenomenu koji se inercijom nastavlja i na koji smo nažalost osuđeni. To je možda tačno, ali čini se da bahatost aktuelne vlasti prevazilazi standarde uobičajene i prihvatljive zloupotrebe javnih resursa. Da se zadržimo samo u Beogradu, gde upliv privatnog kapitala preti da ugrozi vodoizvorište kojim se grad snabdeva vodom već više od stotinu godina. Ili, aktuelno urbanističko nasilje Beograda na vodi, koje je poništilo vizuelni identitet grada koji je bio prepoznatljiv u poslednja dva milenijuma. Podizanjem nakaradnih solitera u podnožju savskog amfiteatra poremećena je stepenasta struktura grada koja je bila pejzažno upečatljiva: od srednjevekovnih gravira, preko ilustracija Beograda kao orijentalnog šehera, pa do panoramskih fotografija kasnije jugoslovenske i srpske prestonice.

Autor je zaposlen na Institutu za noviju istoriju Srbije.

Peščamnik.net, 22.10.2021.

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Impuls Teme

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU