fbpx

Kapitalizam VB

Kada je konzervativna britanska vlada najavila popuštanje zaštitnih mera od 1. juna, ponadali smo se da to znači da smo izašli iz prvog talasa pandemije i da će popustiti i ekonomski, socijalni i mentalni pritisci kojima smo izloženi od marta ove godine. Ali to se nije dogodilo.

Piše: Paul Mason (New Statesman)

Korona virus ne meri vreme sedmicama i mesecima. Njegov telos je osvajanje ljudskog tela i dalje umnožavanje i mutiranje brže nego što smo mi sposobni da razvijemo imunitet ili napravimo vakcinu. Ne znamo hoćemo li uspeti da ga uništimo ili ćemo još decenijama morati da živimo s njim.

Zato pokušaji modelovanja ekonomskih posledica pandemije nisu ništa više od nagađanja. Ali sve projekcije pokazuju da dolaze teška vremena. U aprilu je zabeležen pad potrošnje britanskih domaćinstava od 40 odsto. Prosečna vrednost u dosad iznetim procenama očekivanog pada britanskog BDP-a za 2020. godinu iznosi 9,1 odsto. Očekuje se i skok budžetskog deficita sa 60 na 300 milijardi funti. Međunarodni monetarni fond je najavio pad globalnog BDP-a od 4,9 odsto.

Ako se takva predviđanja ostvare, stroge mere štednje koje je Britanija započela 2010. u skladu sa tada važećim fiskalnim opsesijama pokazaće se kao uzaludne. Najavljeni oporavak u obliku slova V – oštar pad praćen brzim ekonomskim rastom – verovatno će više ličiti na logotip kompanije Nike. Ako budemo imali sreće.

Problem je u tome što naš globalni ekonomski model ne funkcioniše. Nije funkcionisao ni pre pandemije, a u životu su ga održavala dva paralelna sistema podrške: emisije novca centralnih banaka i novo zaduživanje. Možemo pretpostaviti da će se taj trend nastaviti, ali sada u okruženju uzdrmanog multilateralnog poretka i deficita dobre volje u međunarodnim odnosima.

Rezultat je finansijska zajednica u stanju egzistencijalne panike: s naftom je gotovo, globalizacija uveliko menja smer, državno vlasništvo polako potiskuje kapitalizam slobodnog tržišta, a demokratija se povlači pred autoritarizmom.

Proročanstva koja se nude ipak nisu dovoljno radikalna, jer makroekonomija nije u stanju da zamisli smrt kapitalizma. Metafora kapitalizma kao organizma sposobnog da se prilagođava i opstaje, ali i da izabere pogrešan put i nestane, ekonomistima nije prihvatljiva. Naš disfunkcionalni sistem oni vide kao mašinu koju treba popravljati, a ne kao prolazni proizvod društvene istorije koji je dostigao krajnje granice onoga što planeta može podneti.

Pabovi su ponovo otvoreni, uplaćuju se letovanja, automobili silaze sa fabričkih traka. Ali poslovni model koji sve te aktivnosti čini mogućim više ne funkcioniše.

Virus je pokazao svu krhkost modernog kapitalizma – sistema prekarnog rada, lanaca snabdevanja i isporuke „tačno na vreme“, preduzeća koja posluju na ivici solventnosti; kapitalizma koji „korača ivicom haosa“ i to prihvata kao legitimnu poslovnu strategiju, a „kreativno razaranje“ kao način života. Sada taj sistem mora operisati u svetu koji je pandemija učinila još opasnijim i nestabilnijim.

Možda ćemo iz ove krize izaći sa nekim novim, ekološki održivijim oblikom kapitalizma – možda će to biti prelazni oblik ka postkapitalističkom sistemu tehnološkog obilja i blagostanja. Izazov za levicu je da takvu budućnost zamisli i ostvari. Ovde u Britaniji imamo dobar istorijski primer iz kog možemo učiti.

***

Slom Vol strita 1929. godine doveo je do temeljne preraspodele globalne ekonomske moći. Gotovo sve katastrofe koje su usledile u naredne četiri godine – depresija, propast japanske demokratije i Hitlerov dolazak na vlast – bile su posledica pokušaja da se održe u životu ekonomske strategije, institucije i teorije koje su postale neodržive.

Totemska institucija u Britaniji onog vremena bio je zlatni standard. Da bi funta ostala vezana za cenu zlata, laburistička vlada Ramsaya MacDonalda je do 1931. vodila pogubnu politiku štednje i deflacije. Iza takvog pristupa vlade stajalo je u ono vreme najšire prihvaćeno uverenje da je glavni garant prosperiteta slobodna trgovina, ideja koju su svi podržavali, od Komunističke partije do torijevske desnice.

Ubrzo je 3,2 miliona ljudi ostalo bez posla, iako je bila ponuđena jasna alternativa: odbaciti zlatni standard, devalvirati funtu, podstaći javne investicije davanjem zajmova, smanjiti kamatne stope na državni dug i otvarati radna mesta. Ali to je podrazumevalo da Britanija odustane od slobodne trgovine i ustanovi zaštićenu zonu koja bi obuhvatala čitavu Britansku imperiju. Među zagovornicima takvog rešenja bili su dnevnici u vlasništvu Barona Beaverbrooka, Dejli ekspres i Ivning standard, Oswald Mosley (tada laburistički ministar), ekonomista John Maynard Keynes, Nye Bevan i vođstvo Nezavisne laburističke partije (koja je tada bila povezana sa laburistima).

Vlada je odustala od zlatnog standarda tek posle odbijanja zaposlenih u ratnoj mornarici da pristanu na smanjenje plata. Njihova pobuna u Invergordonu 1932. godine dovela je do navale na funtu, što je vladu Ramsaya MacDonalda primoralo da napusti zlatni standard, pređe na deficitarno finansiranje i – u situaciji raspada globalne ekonomije – prihvati protekcionizam.

Tek sa početkom pandemije korona virusa konačno sam razumeo otrežnjujuće lekcije 30-ih godina: ako je čitavo društvo posvećeno načinu života koji više nije održiv, jedina stvar koja će ga uveriti da sa takvim načinom života ne može nastaviti jeste neka duboka kriza. Covid-19 je ta kriza.

***

Da bismo shvatili pune razmere disfunkcionalnosti neoliberalnog modela kapitalizma, moramo pokušati da ga sagledamo u njegovoj celosti. Pojedinačni problemi se manifestuju kao bankarski sistem u senci, kineski zajmovi zemljama sa nerazvijenim ekonomijama kao što su Pakistan i Laos, način funkcionisanja evrozone ili Trumpova kleptokratija. Ali tek kada ispitamo osnovni aranžman koji je generisao ekonomski rast u poslednjih 40 godina shvatićemo kakvi sistemski izazovi nas očekuju u periodu posle pandemije.

Taj aranžman je jednostavan: Kina proizvodi, razvijeni svet troši. Azijske zemlje štede, zapadne zemlje se zadužuju; nova tržišta ubrzano rastu, dok razvijeni svet usporava rast. U poslednjih 40 godina najvažnije ekonomije sveta svrstale su se u dva tabora prema arhetipu kom pripadaju: na jednoj strani su zemlje koje zavise od potrošnje finansirane zaduživanjem (najbolji primer su Sjedinjene Države, ali isto važi za Britaniju, Španiju, Irsku i druge), a na drugoj zemlje čiji rast zavisi od izvoza (Kina, ali i većina drugih azijskih zemalja, kao i Nemačka i zemlje globalnog juga).

Ekonomski aranžman iz 80-ih godina uključivao je i suzbijanje organizovanog radništva i uvećanje nejednakosti u bogatstvu, moći i znanju. Takve nejednakosti produbljuje globalizovani finansijski sistem koji neispravno alocira rizike i izvlači ogromna sredstva iz poreskih sistema nacionalnih država, blokirajući tako ciljeve socijalne pravde.

Pre pucanja dot-com mehura 2000, pogrešna ulaganja su bila posledica iluzije da informacione tehnologije stvaraju „skrivenu vrednost“. Slom je uništio bogatstvo mnogih ljudi, ali realna ekonomija – ona u kojoj ljudi proizvode robe i usluge – preživela je zahvaljujući inekciji jeftinog novca iz centralnih banaka. To je proizvelo bum na deregulisanim finansijskim tržištima početkom 21. veka, a slom koji je usledio 2008. doneo je najveći ekonomski pad od 1929. Države su onda priskočile u pomoć bankama da bi sprečile deflaciju. Javne investicije su desetkovane; domaćinstva, preduzeća i države opterećeni su sa 75 triliona dolara dodatnog duga; a centralne banke su u sistem ubacile 12 triliona dolara besplatnog novca.

Kada je 2019. stigao korona virus, svetska ekonomija je već bolovala od više pridruženih oboljenja. Arhetipske države današnjeg sistema – Sjedinjene Države i Kina – zavisne od kredita i podrške centralne banke, započele su rat za geopolitički uticaj. Takva situacija je zabrinjavajuće slična krizi u Evropi između dva rata.

***

Ipak, u poređenju sa 30-im godinama, državnici su ovog puta munjevito reagovali. Ministar finansija Rishi Sunak objavio je 17. marta da će vrednost paketa fiskalnih stimulusa podići sa 30 na 330 milijardi funti. U Sjedinjenim Državama Donald Trump se obavezao da iz Trezora obezbedi 2,3 triliona dolara zajmova za preduzeća, dok je Fed odobrio sličan iznos američkim državama, gradovima i okruzima. Čak je i evrozona, kojoj pravila Evropske unije ne dozvoljavaju da izvodi takve akcije većeg obima, obezbedila 1,5 triliona evra za pandemijski fond, a Emmanuel Macron i Angela Merkel su obećali još pola triliona.

Ali ovi paketi su pre svega pokušaj da se sačuva stari sistem. Neko će na kraju morati da namiri račun za ovoliku darežljivost. Postoje samo četiri načina da se to uradi: povećanje poreza, smanjivanje javne potrošnje, inflacija ili veliko restrukturisanje dugova. Svaki od ovih mehanizama otvara prostor za klasnu borbu i nova geostrateška sukobljavanja. Ukoliko želimo da izađemo iz perioda pada koji traje pola decenije, zadatak progresivne politike u Britaniji je da se pre svega dogovorimo da ne želimo da popravljamo neispravan sistem, već da napravimo nešto novo.

Vreme kada je konzervativna vlada primorana da isplaćuje plate za 9 miliona ljudi, da deli kupone za hranu i hvali uspehe Franklina S. Roosevelta u sprovođenju Nju dila – nije vreme za uzdržanost i oprez u redovima laburista. Niti je to trenutak da levica stane uz Ramsaya MacDonalda koji je 1931. izjavio da je kapitalizam jednostavno propao i da mi tu ništa ne možemo učiniti. U eri kolapsa, zadatak socijalista je da projektuju neki novi kapitalizam.

***

Primarni cilj je stvaranje ekonomije koju planeta može podneti. Sekvence ribonukleinske kiseline koje mutiraju velikom brzinom nisu „egzogeni“ faktor u odnosu na kapitalizam; a to nisu ni klimatske promene. Svet se zagreva zato što jedini model kapitalizma koji imamo podrazumeva ekstrakciju ugljenika. Zoonotski virusi se umnožavaju zato što smo tokom 200 godina razvoja na osnovu postojećeg modela uništavali šume, terali milijarde stanovnika u slamove, zlostavljali životinje i uništavali sisteme javnog zdravstva.

Konzervativci poput Michaela Govea sada imaju samo reči hvale za Roosevelta i Nju dil, ali problem s kojim su naše ekonomije suočene razlikuje se od problema koji je morala da rešava Rooseveltova generacija. U ono vreme je protekcionistički model – ograničavanje uvoza iz drugih zemalja – bio dobro poznata alternativa. Neoliberalizam kao sistem ne toleriše zamišljene alternative. Fukuyamin mit o „kraju istorije“ još uvek zbunjuje kreatore politika i najširu javnost.

Da bi se u Britaniji sproveo ekvivalent Nju dila, vlada bi morala da ostvari četiri cilja: to su redukovanje i deglobalizacija finansijskog sektora, povećanje udela plata u BDP-u (što podrazumeva smanjivanje udela poslovnog profita); reorganizaciju privatnog sektora kroz investicije koje bi usmeravala država; i, kao što je Keynes jednom prilikom izjavio, „eutanazija rentijera“ – to jest, stavljanje van zakona poslovnih modela kao što su Facebook, Amazon, Uber, naftni giganti i domaći i strani investitori u nekretnine.

Takav nju dil bi podrazumevao veliko zaduživanje i potrošnju države u cilju izbacivanja ugljenika iz energetskog sistema, obnove sistema zdravstvene i socijalne zaštite, prekvalifikacije miliona zaposlenih čiji će poslovi uskoro nestati i nastavka borbe protiv pandemija.

Problem je u tome što ne postoji konsenzus za takvu transformativnu viziju. Britanske elite su zavisne od finansijalizovanog kapitala. Konzervativna partija prodaje sebi san o veličini dok uništava zemlju. Obrazovni sistem proizvodi tehnokrate, a ne vizionare. Izgledi da moderni liberalizam proizvede novog Keynesa ili figuru sličnu Bevanu koja se probija iz zadnjih klupa laburističkih poslanika ili lidera poput Harolda Macmillana u redovima torijevaca, praktično su zanemarljivi.

I zato, ako se uskoro nađemo u depresiji uporedivoj sa onom iz 30-ih godina 20. veka, naša politička klasa će morati da uči i snalazi se u hodu. Prva lekcija treba da glasi: nema povratka politikama štednje. Država mora da se zadužuje i da troši, a centralna banka da taj dug monetizuje (to jest, da kupuje državni dug i drži ga do dospeća. Japan to odavno radi, Sjedinjene Države takođe, ali ne tako očigledno, a i ostale centralne banke su na sličnom putu) da bi sprečila rast duga po kamatama.

Druga lekcija: nema odustajanja od obaveza prihvaćenih Pariskim sporazumom koje imaju za cilj ograničavanje rasta temperature na 1,5 stepen u odnosu na predindustrijski nivo, niti od investicija potrebnih da se te obaveze ispune. Ako su potrebni novi aranžmani za otvaranje radnih mesta, pošto su pozorišta, hoteli i restorani u ozbiljnim problemima, neka to budu poslovi zaštite prirode, izgradnje vetroparkova ili ugradnje toplotnih pumpi u milione domova.

Treća lekcija: ne možemo započeti ozbiljnu raspravu o povećanju poreza radi pokrivanja ovih troškova dok se ne demontira sistem poreskih utočišta, a velike finansijske i tehnološke kompanije ne prinude da prihode prijave tamo gde posluju.

Četvrta lekcija je da bi u svetu ubrzane deglobalizacije uskoro mogao doći trenutak da i mi koji smo se borili za reformu multilateralnog poretka priznamo da je sistem toliko oštećen da ga ne vredi popravljati. Taj trenutak još nije stigao, ali vredelo bi razmisliti kako bi to moglo da izgleda.

Jedan od pokazatelja da je taj trenutak stigao bio bi raspad evrozone. Ili sukob Sjedinjenih Država i Kine, uz diplomatske, vojne i obaveštajne tenzije iz doba Hladnog rata. Navodne Trumpove najave da će poništiti dugove Sjedinjenih Država prema Kini (i zabraniti stečajne postupke zapadnih banaka prema privatnom sektoru) sada su demantovane. Poznavaoce istorije bi to sigurno podsetilo na američko poništavanje nemačkog ratnog duga Francuskoj početkom 30-ih godina.

***

Sposobnost da objektivno sagledaju probleme svetskog sistema 1931. godine navela je Keynesa i Roosevelta na smele činove političke imaginacije.

U politici, ljudski mozgovi se kreću sporije od virusa. Ali naučnici već imaju jasnu predstavu o izazovima. Suočeni sa klimatskim promenama i pandemijom, pišu eksperti iz međunarodnog tela za biodiverzitet, potrebna nam je „fundamentalna, sistemska reorganizacija tehnoloških, ekonomskih i društvenih faktora, uključujući paradigme, ciljeve i vrednosti, a u cilju promovisanja društvene i ekološke odgovornosti u svim sektorima“.

U doba pandemije i klimatskog haosa, „poštovanje nauke“ traži promenu samog režima. Moguća je desničarska verzija promene, motivisana nacionalizmom, ili levičarska, koja redistribuira moć i bogatstvo i štiti ljudska prava i prava manjina.

Najvažnija lekcija 30-ih godina prošlog veka je to da ako levica ne preduzme korake da ostvari promenu, to će učiniti desnica.

Peščanik

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU