fbpx

Zlatko Pakovic

Hristo Javašev je umro u Njujorku krajem prošle nedelje, u vreme masovnih demonstracija koje traju protiv institucionalnog rasizma u Sjedinjenim Američkim Državama. Povod demonstracijama je ubistvo Džordža Flojda, crnca, koje je u Mineapolisu, na početku prošle nedelje, na dužnosti počinio policajac, belac.

Piše: Zlatko Paković

Javašev, celom svetu poznat kao Kristo, Christo, umro je prirodnom smrću u svom domu.

Poznat samo svom najbližem okruženju i u nekoliko stavki policijskih datoteka za manje prestupe u Hjustonu, iz kojeg se preselio u Mineapolis, Flojd je zadavljen na ulici.

Kristo umire na pragu 86. godine života, Džordž Flojd je izdahnuo kao četrdesetšestogodišnjak.

U svim leksikonima i enciklopedijama, u istorijama savremene likovne umetnosti, već skoro pola veka ne samo da je neizostavno, nego je u određenoj oblasti i uporišno, ime konceptualnog umetnika, „lendartiste“, Hrista Javaševa – uglavnom uz ime njegove saradnice i supruge, s kojom je zajedno zamišljao i ostvarivao grandiozne projekte, čija je izvedba tražila markantne milionske svote dolara; dakle, kao „Kristo i Žan-Klod“, punim imenom Žan-Klod Dena d’ Gijebon (Jeanne-Claude Denat de Guillebon).

Ime Džoržda Flojda (George Floyd) ući će u buduće leksikone i enciklopedije politike, u savremene socijalne istorije, kao ime (još jedne) nevine žrtve koju je, kao svog klasnog i rasnog neprijatelja po sebi, ubio sistem koji sebe naziva demokratskim, država koja sebe smatra najmodernijom i najbogatijom, jednom rečju, vodiljom progresivnog sveta.

Flojd je prijavljen policiji pod sumnjom da je u jednoj prodavnici iznos platio krivotvorenom novčanicom od 20 dolara.

Policija je odmah reagovala.

Čovek je bio nenaoružan i nije se protivio hapšenju.

Oboren je na asfalt licem, ruke su mu na leđima sputane lisicama, a jedan od dvojice policajaca kolenom mu je pritisnuo vrat.

Devet minuta Flojd je zapomagao pred svedocima, prolaznicima, koji su takođe upozoravali na to da oborenom čoveku nije dobro, da se guši.

Posle devet minuta prestala su njegova preklinjanja i umro je. Snimak njegove smrti obišao je svet.

Džordž Flojd je umoren na ulici kao jedan među četrdeset, pedeset miliona građana SAD otpuštenih s posla u vreme pandemije.

Crn, siromašan, nezaposlen, optužen za mahinaciju tešku 20 dolara.

Njegovo ime ući će u leksikone kao ime nedužnog čoveka povodom čijeg ubistva su ljudi, najzad, ustali protiv globalnog sistema koji na upravljačka mesta nužno postavlja beskrupulozne, bahate, amoralne, da rade sve za užitak i na dobrobit elite malobrojnih.

Nota bene!

Ovo su protesti na kojima, najzad, ne popuju doktori filozofije i univerzitetski profesori, kojima je leva retorika samo način da steknu popularnost u kapitalizmu, nego sami ugroženi ljudi. Najzad, ovo su protesti koji jasno kažu da sistem ne može da bude reformisan.

Svaka njegova reforma samo je usavršavanje lukavstva njegove nečovečnosti.

Flojd je Afroamerikanac bez posla, građanin drugog reda.

Kristo je to osetio na svojoj koži. Pobegao je iz staljinističke Bugarske kad su sovjetske trupe tenkovima rušile Budimpeštu.

Na Zapadu je 16 godina bio čovek bez državljanstva, neka vrsta Džordža Flojda sa varvarskog istoka, na kojem se, zar ne, kote samo vampiri i komunisti.

Autohtono razvijajući metod dekonstruktivne intervencije na postojećim objektima arhitekture i prirode, na monumentalnim skulpturama ili upotrebnim predmetima, pakujući ih, umotavajući ih u papir ili platno, dakle, iz korena ih prenamenjujući, još od 1963. godine, kad je upakovao dečjeg drvenog konjića na točkovima – rad i žalostan i razdragan, kao da je dar i kao da je smrt, poput predmeta za igru čiji je vlasnik umro, poput poklona koji slavljeniku donosi radost – pa sve do berlinskog pakovanja Rajhstaga 1995. i prekrivanja čitavih obala i ostrva platnom, mostova i šuma i, evo, sledeće godine od 18. septembra do 31. oktobra, godinu dana po smrti, kada će prema njegovom nacrtu biti upakovana Trijumfalna kapija u Parizu, Hristo je stvaralac unikatnog dela.

Iako je postao deo kulturne elite, iako je živeo nedodirljivim životom elite tokom poslednjih decenija, Kristo je od sirotinjskih početaka do poslednjeg daha u bogatstvu, na sebi nosio pečat „istočnog greha“, taj žig podređenog „flojda“.

Iako je reč o višemilionskim projektima, Kristo sa Žan-Klod nikada nije pristajao da mu finansijski pomognu privatni sponzori.

Prodavali su skice i makete za projekte, držali plaćena predavanja i dizali kredite. Za šest decenija rada, realizovali su tek trećinu osmišljenih radova.

Najvažnije od svega, Kristo javno nije govorio jezikom umetničke elite, naime, njenom pseudolevičarskom retorikom.

U govoru o umetnosti, o vlastitom delu, on detinjski raskrinkava pritajene želje kulturne elite, istinu o životu kojem po društvenom statusu i sam pripada, iako sanja drukčijim snom – iz kojeg mu se rađa umetnost.

U svom poslednjem intervjuu, na CNN-u, dvadeset dana pre smrti, iz karantina, sa cevčicama u nosu, Kristo je rekao: „Ja sam umetnik koji je potpuno iracionalan, potpuno neodgovoran i apsolutno slobodan.“ Raspakujemo li ove reči, čućemo: racionalnost u kapitalističkom sistemu odgovornosti vodi apsolutnoj neslobodi čoveka i ljudi.

Umetnost Kristova u ovim danima sagledava se iz perspektive gušenog nedužnog siromašnog čoveka, kao stoke, kao roba i robe, u jednoj ulici takozvanog demokratskog kapitalizma.

U tom pogledu sastaju se Flojd i Javašev.

Remek-dela svekolike umetnosti treba sada zapakovati, kao što se čaršavima prekriva nameštaj u kućama u kojima se ne živi, i ostaviti tako sve dok se u svet ne vrati život.

Danas

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU