fbpx

tehnologija pandemija

U sredu 6. maja, za vreme redovne konferencije za štampu o korona virusu, ozbiljnim licem guvernera savezne države Njujork Endrjua Kuoma, koje se nedeljama pojavljuje na našim ekranima, nekoliko puta je preletelo nešto što podseća na osmeh.

„Mi smo spremni, sasvim smo posvećeni“, guverner je izjavio euforično. „Mi smo Njujorčani i zato smo borbeni, naše su ambicije velike […] Shvatamo ne samo da je promena neodložna, već i da možemo da je okrenemo u našu korist ako je sprovedemo na pravi način.“

Ovo nekarakteristično dobro raspoloženje bilo je podstaknuto video prenosom obraćanja bivšeg Guglovog izvršnog direktora Erika Šmita, koji se priključio guvernerovoj konferenciji za štampu da najavi da će predvoditi panel s ciljem da se osmisli život u Njujorku posle pandemije, s naglaskom na integraciji tehnologije u sve sfere života.

Šmit je izjavio: „Naši prioriteti su fokusiranje na telemedicinu, učenje na daljinu i širokopojasni internet […] Moramo da tražimo rešenja koja mogu da se primene sada, da se ubrzaju, i da koristimo tehnologiju da bismo stvari učinili boljima.“ Da bi odagnali sumnju u dobre namere bivšeg šefa Gugla, dva para uokvirenih anđelskih krila virila su u pozadini slike.

Samo dan ranije, Kuomo je objavio partnerstvo sa Fondacijom Bila i Melinde Gejts, u svrhe razvoja „pametnijeg edukativnog sistema“. Nazivajući Gejtsa vizionarom, Kuomo je dodao da je pandemija stvorila „trenutak u istoriji kada zaista možemo da primenimo i unapredimo [Gejtsove] ideje […] čemu sve ove zgrade, sve ove učionice, kada imamo ovu tehnologiju na raspolaganju?“ zapitao se, naizgled retorički.

Trebalo joj je vremena da se uobliči, ali nešto nalik na koherentnu pandemijsku doktrinu šoka počinje da se pojavljuje. Nazovite to „Screen New Deal“. Budućnost u koju hrlimo je visokotehnološka. U njoj je tehnološka dimenzija daleko više izražena nego u prethodnim katastrofama. I dok raste broj smrtnih slučajeva, sa pozicije vizije budućnosti koja biva nametnuta, prethodne nedelje fizičke izolacije se tretiraju ne kao bolna ali neophodna mera za spasavanje života, već kao laboratorija za trajnu (i veoma profitabilnu) budućnost bez fizičkih kontakata.

Anudža Sonalker, izvršna direktorka Stir Teka, kompanije iz Merilenda koja se bavi prodajom tehnologija za samostalno parkiranje, ukratko je objasnila novi pristup. „Raste zagrejanost za tehnologiju bez ljudi i kontakata“, izjavila je ona. „Ljudska bića su biološka opasnost, mašine to nisu.“

U ovakvoj budućnosti naši domovi prestaće da budu pre svega lični prostor, a posredstvom brze digitalne mreže postaće naše škole, naše doktorske kancelarije, naše teretane i, ako tako država odluči, naši zatvori. Naravno, za mnoge od nas ti isti domovi su već bili pretvoreni u danonoćna radna mesta i igraonice čak i pre pandemije, a cvetale su i mere nadgledanog kućnog pritvora. Međutim, u budućnosti koja se hitno nameće, svi ovi trendovi će se ubrzati do maksimuma.

To je budućnost u kojoj će privilegovani moći da naruče skoro sve na kuću, bilo virtuelno preko video prenosa ili klaud tehnologije, bilo fizički – posredstvom autonomnih vozila ili drona. A zatim će to dalje deliti preko posredničke platforme. To je budućnost u kojoj je neuporedivo manje radnih pozicija predviđeno za nastavnike, doktore i vozače. U njoj se ne prihvataju ni keš ni kreditne kartice (pod izgovorom zaštite od virusa), postoji okosnica masovnog tranzitnog sistema i znatno manje umetnosti uživo. Takvu budućnost će navodno pokretati “veštačka inteligencija”, ali u stvarnosti sav posao će obavljati desetine miliona anonimnih radnika natrpanih u postrojenja, centre za čuvanje podataka, timove za moderaciju sadržaja, izrabljivačke pogone za proizvodnju električnih proizvoda, rudnike litijuma, industrijske farme, radionice za preradu mesa i zatvore, u uslovima bez zaštite od bolesti i izrabljivanja. To je budućnost u kojoj će svaki naš pokret, svaka reč, svaki odnos biti podložni praćenju i analizi u do sada neviđenoj saradnji između države i tehnoloških giganata.

Ako ovo zvuči poznato, to je zato što nam je, pre Kovida, ova vizija budućnosti bazirana na aplikacijama i privremenim i povremenim poslovima poturana u ime neometanog komfora i personalizacije. Međutim, mnogi od nas su bili zabrinuti. Bili smo zabrinuti za sigurnost, kvalitet i nepravičnosti telemedicine i virtuelnih učionica; za pešake pokošene samoupravljajućim vozilima i za uništene pakete i za ljude koje su povredili dronovi. Bili smo zabrinuti zbog praćenja kretanja, kao i zbog bezgotovinske trgovine što brišu našu privatnost i osnažuju rasnu i rodnu diskriminaciju; zbog beskrupuloznih socijalnih mreža koje zagađuju našu informacionu ekologiju i mentalno zdravlje naše dece; zbog „pametnih gradova“ ispunjenih senzorima koji zamenjuju lokalnu vlast; zbog dobrih radnih mesta koja su zbrisana pod naletom ovih tehnologija; zbog novih loših zanimanja koja ove tehnologije masovno proizvode.

Najviše od svega, brinuli smo zbog demokratije koja je posrtala pod bogatstvom i moći šačice tehnoloških kompanija koje su majstori izbegavanja odgovornosti – za štetu nanetu u oblasti u kojoj dominiraju, bilo da je reč o medijima, trgovini na malo ili transportu.

To je bila davna prošlost, tj. februar. Danas su ove opravdane brige zbrisane talasom panike, a bajata vizija budućnosti se prepakuje na brzinu. U traumatičnim okolnostima masovnih smrti, ubeđuju nas da su ove tehnologije jedini način da se zaštitimo od pandemije, nužno rešenje da zaštitimo sebe i nama drage osobe.

Zahvaljujući Kuomu i njegovim dogovorima sa milijarderima (uključujući i onaj sa Majklom Blumbergom za testiranje i praćenje zaraze), savezna država Njujork je postala pozornica ove tmurne budućnosti, ali ambicije prevazilaze granice bilo koje pojedinačne države.

Centralna figura ove priče je Erik Šmit.

Mnogo pre nego što su stanovnici SAD-a razumeli pretnju virusa Kovid-19, Šmit je sprovodio agresivnu kampanju zalažući se za viziju budućnosti iz serije Black Mirror – viziju budućnosti koju mu je Kuomo omogućio da ostvari. U srcu ove vizije je neprimetna integracija javnog sektora sa šačicom giganata iz Silicijumske doline. Javne škole, bolnice, doktorske ordinacije, policija i vojska prepuštaju (i debelo plaćaju) svoje osnovne funkcije privatnim tehnološkim kompanijama.

Šmit promoviše ovu viziju i kao predsednik Odbora za inovacije u odbrani, koji savetuje američko ministarstvo odbrane da poveća upotrebu veštačke inteligencije u vojsci, i kao predsednik moćne Komisije za veštačku inteligenciju pri Državnoj bezbednosti (NSCAI), koja savetuje Kongres u vezi sa pitanjima „napretka u oblasti veštačke inteligencije, mašinskog učenja i srodnih tehnologija“, sa ciljem da se to iskoristi za „potrebe nacionalne i ekonomske sigurnosti Sjedinjenih Američkih Država, uključujući i ekonomske rizike“. Oba odbora su prepuna izvršnih direktora iz Silicijumske doline i ljudima iz vrha kompanija kao što su Orakl, Amazon, Majkrosoft, Fejsbuk i, naravno, Šmitove bivše kolege iz Gugla.

Iako je predsednik ovih odbora, Šmit i dalje poseduje deonice Alfabeta (Guglova roditeljska kompanija) u vrednosti većoj od 5,3 milijarde dolara, kao i deonice u drugim tehnološkim kompanijama. U suštini, njegova uloga je da u Vašingtonu vrši pritisak u ime Silicijumske doline. Osnovna svrha ovih odbora je da zahtevaju od vlade da drastično poveća investicije u istraživanja veštačke inteligencije i tehnoloških infrastruktura kao što je 5G mreža, tj. investicije od kojih će direktno profitirati kompanije čiji su deoničari Šmit i drugi članovi ovih odbora.

Prvobitno u obraćanju zakonodavcima iza zatvorenih vrata, a zatim i u obraćanju javnosti novinskim člancima i intervjuima, Šmit izlaže argument da je američka prevlast u globalnoj ekonomiji na ivici kolapsa, zbog spremnosti kineske vlade da potroši neograničena javna sredstva za izradu visokotehnološke infrastrukture za nadziranje, u isto vreme dozvoljavajući kompanijama kao što su Alibaba, Badiu i Huavej da profitiraju od komercijalnih primena ove infrastrukture.

Centar za zaštitu elektronskih podataka (Epic) nedavno je, na osnovu zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, dobio kopiju prezentacije Šmitove NSCAI, iz maja 2019. U njoj se zloslutno opisuje način na koji kineska relativno labava zakonska regulativa i neutaživ apetit za nadziranje pomažu Kini da prestigne SAD u mnogim oblastima, uključujući „veštačku inteligenciju za medicinsku dijagnostiku“, autonomna vozila, digitalnu infrastrukturu, „pametne gradove“, deljenje prevoza i bezgotovinsku trgovinu.

Izloženo je mnoštvo objašnjenja zbog čega Kina ima konkurentsku prednost: od jednostavne činjenice da ima neuporedivo više konzumenata koji kupuju preko interneta; „odsustva uređenog bankarskog sistema“, što je omogućilo da se preskoči upotreba gotovog novca i kreditnih kartica i upusti se u stvaranje „obimne elektronske razmene i tržišta digitalnih usluga“ digitalnim uplatama; do nestašice doktora, zbog koje je vlada bila prinuđena da intenzivno sarađuje sa kompanijama kao što je Tencent na razvijanju veštačke inteligencije sa primenom u medicinske svrhe. U slajdovima se navodi da u Kini tehnološke kompanije „imaju moć da brzo prevaziđu zakonske prepreke, dok su u SAD slične inicijative suočene sa bezbroj zahteva za poštovanje zakona i standarda“.

Više od bilo kog drugog faktora konkurentske prednosti, NSCAI ističe spremnost Kine da prihvati javno-privatna partnerstva u oblasti masovnog nadziranja i prikupljanja podataka. U prezentaciji se hvali „neskrivena podrška i uloga kineske vlade u, recimo, oblasti tehnologije prepoznavanja lica“. Tvrdi se da je „nadziranje jedna od ’prvih i najboljih’ potreba za tržište veštačke inteligencije“, kao i da je „masovno nadziranje vrhunska oblast za unapređenje dubinskog učenja“.

To je važno zato što Guglova roditeljska kompanija Alfabet promoviše upravo takvu viziju budućnosti kroz svoj ogranak Sajdvok Labs, izabravši veliki deo dokova Toronta za prototip „pametnog grada“. Međutim, projekat je ugašen posle dvogodišnje kontroverze oko ogromne količine ličnih podataka koje bi Alfabet prikupio, odsustva zaštite privatnosti i upitne koristi za grad.

Pet meseci posle ove prezentacije, u novembru, NSCAI je poslao vanredni izveštaj Kongresu u kome dalje upozorava na nužnost primene kontroverznih tehnologija u obimu u kome to čini Kina. „Mi smo u strateškom nadmetanju“, navodi se u izveštaju do koga je došao Epic zahtevom za pristup informacijama od javnog značaja. „Veštačka inteligencija će biti u njegovom centru. U pitanju su budućnost naše nacionalne sigurnosti i ekonomije.“

Krajem februara, Šmit je izašao sa kampanjom u javnost, verovatno pretpostavljajući da sredstva koja je tražio njegov odbor ne mogu da budu odobrena bez široke podrške. U članku za Njujork Tajms pod naslovom „Upravljao sam Guglom. Kina može da porazi Silicijumsku dolinu“, Šmit je pozvao na „partnerstvo javnog i privatnog sektora bez presedana“ i, ponovo pritiskajući alarm za uzbunu, dodao:

„Veštačka inteligencija svuda otvara nove granice, od biotehnologije do bankarstva, a predstavlja i prioritet ministarstva odbrane […] Ako se tekući trend nastavi, očekuje se da će ulaganja Kine u istraživanje i razvoj prestići ulaganja SAD-a tokom narednih deset godina, a otprilike u isto vreme, prema projekcijama, njihova privreda postaće veća od naše.

Ako se ovi trendovi ne promene, 2030. godine ćemo se takmičiti sa ekonomijom koja ima veću privredu, veća ulaganja u istraživanje i razvoj, bolji naučni sektor, obuhvatniju primenu novih tehnologija i jaču kompjutersku infrastrukturu […] Konačno, Kinezi se takmiče da postanu vodeći svetski inovatori, a SAD ne igraju na pobedu.“

Jedino rešenje, sudeći po Šmitu, je veliki priliv javnih sredstava. Hvaleći Belu kuću zbog zahteva da se udvostruče fondovi za razvoj veštačke inteligencije i informacionih nauka, napisao je: „Trebalo bi da planiramo dupliranje finanasiranja u ovim oblastima ponovo kada izgradimo institucionalne kapacitete u laboratorijama i istraživačkim centrima […] U isto vreme, Kongres bi trebalo da ispuni predsednikov zahtev za najveće izdvajanje za istraživanje i razvoj u odbrambenoj industriji u poslednjih 70 godina, a ministarstvo odbrane bi trebalo da iskoristi te resurse za veliki napredak u razvoju veštačke inteligencije, hipersoničnih letova i ostalih prioritetnih oblasti.“

To se dogodio tačno dve nedelje pre nego što je izbijanje zaraze koronavirusom proglašeno za pandemiju, i nije bilo ni pomena da bi cilj ove obimne visokotehnološke ekspanzije mogao da bude zaštita zdravlja u SAD. Navedeno je samo to da je ekspanzija neophodna da bi se izbegla dominacija Kine. Naravno, ovo će se ubrzo promeniti.

Tokom dva naredna meseca, Šmit je na zahteve (za ogromna javna ulaganja u visokotehnološko istraživanje i infrastrukturu, za čvršća “javno-privatna partnerstva“ u razvoju veštačke inteligencije i za popuštanje mera zaštite privatnosti i bezbednosti) primenio agresivno marketinško prepakivanje. Sada se sve te mere, kao i mnoštvo novih, poturaju javnosti kao jedina nada da se uspešno zaštitimo od novog virusa koji će biti uz nas u godinama koje dolaze.

Sve tehnološke kompanije sa kojima Šmit ima tesne veze i koje popunjavaju uticajne savetodavne odbore kojima on predsedava, postavile su se kao dobronamerni zaštitnici javnog zdravlja i borci za „običnog heroja“ ili „suštinskog radnika“ (mnogi od ovih radnika, kao na primer vozači u dostavi, izgubili bi posao ako se ostvari plan pomenutih kompanija). U drugoj nedelji od stavljanja na snagu mera izolacije i zatvaranja u kuće Šmit je napisao članak drugačijeg tona za Vol Strit Džurnal, u kome stavlja do znanja da Silicijumska dolina namerava da iskoristi krizu za trajnu transformaciju društva.

„Poput drugih Amerikanaca, tehnolozi pokušavaju da daju svoj doprinos na prvoj liniji fronta borbe protiv pandemije […]

Svaki Amerikanac bi trebalo da se zapita u kom smeru će ići nacija jednom kada se pandemija Kovida 19 završi. Na koji način nas novonastale tehnologije koje se koriste u trenutnoj krizi mogu usmeriti ka boljoj budućnosti? […] Kompanije poput Amazona znaju kako da izvrše efikasnu ponudu i distribuciju. One će morati da obezbede usluge i savete za vladine službenike kojima nedostaju kompjuterski sistemi i ekspertiza.

Takođe, morali bismo da ubrzamo prelazak na učenje na daljinu, koje se danas testira kao nikada pre. Daljinsko učenje ne zahteva fizičku blizinu, što omogućava učenicima da ih podučavaju najbolji nastavnici, nezavisno od toga u kom školskom okrugu žive […]

Potreba za brzim i masovnim eksperimentima će takođe ubrzati biotehnološku revoluciju […] Konačno, zemlja je odavno potrebna prava digitalna infrastruktura […] Ako želimo da izgradimo ekonomiju budućnosti i obrazovni sistem zasnovan na sveopštoj digitalizaciji, potrebna nam je u potpunosti umrežena populacija i ultrabrza infrastruktura. Vlada mora da izdašno investira, možda u vidu stimulacionih paketa, da konvertuje državnu digitalnu infrastrukturu u klaud platforme i poveže ih sa 5G mrežom.“

Zaista, Šmit je neumorno promovisao ovu viziju. Dve sedmice posle objavljivanja članka, opisao je privremene programe za školovanje od kuće, koje su nastavnici i učenici bili primorani da skrpe tokom tekućeg vanrednog stanja javnog zdravlja, kao „masivni eksperiment u učenju na daljinu“.

Objasnio je da je cilj ovog eksperimenta „da se dođe do saznanja o tome kako deca uče na daljinu. Sa dobijenim podacima trebalo bi da budemo u mogućnosti da konstruišemo bolje programe koji bi, u kombinaciji sa nastavnicima […] pomogli deci da lakše uče“. U toku istog video poziva u organizaciji Ekonomskog kluba Njujorka, u kome je pozivao na reforme u obrazovanju, Šmit je takođe pozvao na sličnu reformu u zdravstvu, na više 5G mreže, više digitalne trgovine, kao i na ostale stvari sa postojećeg spiska želja. Sve to u ime borbe protiv virusa.

Njegov najslikovitiji komentar glasi: „Koristi od ovih korporacija, koje inače volimo da nipodaštavamo, u smislu mogućnosti da se uhvate u koštac sa problemima u komunikacijama, zdravstvu, pribavljanju informacija, neizmerne su. Zamislite samo kakav bi život bio u Americi bez Amazona.“ Dodao je da bi ljudi trebalo „da budu malo više zahvalni za to što su ove kompanije imale kapital, investirale, napravile programe koje mi sada koristimo, i tako nam puno pomogle“.

Šmitove reči su podsetnik da je doskora rastao otpor protiv ovih kompanija. Predsednički kandidati su otvoreno zagovarali razbijanje visokotehnoloških kompanija na manje kompanije. Amazon je bio prinuđen da povuče plan o izgradnji sedišta u Njujorku zbog oštrog otpora lokalnog stanovništva. Guglov projekat Sajdvok Labs bio je u višegodišnjoj krizi, a Guglovi radnici su odbijali da učestvuju u izradi tehnologije za nadziranje koja bi mogla biti upotrebljena u ratu.

Ukratko, demokratija kao naporan javni angažman u odlučivanju o najznačajnijim institucijama i javnim prostorima, najveća je prepreka viziji koju promoviše Šmit, prvo sa pozicije rukovodioca Gugla i Alfabeta, a zatim kao predsednik dva uticajna odbora koja pružaju savete Kongresu i Ministarstvu odbrane. Dokumenti NSCAI-a su nam jasno stavili do znanja kakav stav ljudi poput Šmita i izvršnog direktora Amazona Džefa Bezosa imaju o mešanju javnosti i radnika u poslovanje visokotehnoloških giganata: to usporava razvoj veštačke inteligencije u okviru trke u naoružanju, osujećuje flotu potencijalno smrtonosnih autonomnih automobila i kamiona da se koriste u saobraćaju, sprečava da privatni podaci o zdravlju zaposlenih postanu oružje u rukama njihovih nadređenih, sprečava da javni prostori budu prekriveni softverom za prepoznavanje lica itd.

Sada, u uslovima masakra i straha od neizvesnosti u tekućoj pandemiji, pomenute kompanije grabe priliku da se reše demokratskog angažmana. Cilj je da steknu moć koju imaju njihovi konkurenti iz Kine, koji imaju taj luksuz da posluju mimo uticaja institucija koje štite radnička i građanska prava.

Sve se odvija veoma brzo. Vlada Australije je sklopila ugovor sa Amazonom o skladištenju podataka za kontroverznu aplikaciju koja će pratiti širenje koronavirusa. Kanadska vlada je takođe sklopila ugovor sa Amazonom o dostavljanju medicinske opreme, što nameće pitanje zbog čega je skrajnut javni poštanski servis. A u samo nekoliko dana početkom maja, Alfabet je izdvojio sredstva u iznosu od 400 miliona dolara za inicijativu Sajdvok Labs za promene gradskih javnih prostora. Džoš Markuze, izvršni direktor Odbora za inovacije u odbrani kome predsedava Šmit, objavio je da napušta taj posao da bi se priključio Guglu kao šef za strategiju i inovacije za globalni javni sektor, što znači da će pomagati Guglu da profitira od mnogih povoljnih promena za koje su on i Šmit neumorno lobirali.

Jasno je da je tehnologija jedna od ključnih komponenata za zaštitu zdravlja ljudi u predstojećim mesecima i godinama. Pitanje je međutim da li će ta tehnologija biti podvrgnuta demokratskoj kontroli i javnom nadzoru, ili će biti uvedena u upotrebu u toku pomame za vanrednim stanjem, bez postavljanja kritičkih pitanja koja se tiču oblikovanja naših života u decenijama koje dolaze. Na primer, pitanja poput ovih: ako zaista vidimo koliko je važna digitalna povezanost u krizi, da li bi upravljanje digitalnim mrežama i našim podacima trebalo poveriti privatnim kompanijama poput Gugla, Amazona ili Epla? Ako se finansiraju iz javnih fondova, zar ne bi javnost trebalo da ima vlasništvo i kontrolu nad njima? Ako je internet zaista neophodan u našim životima kao što se čini da jeste, zar ne bi trebalo da se tretira kao neprofitno javno dobro?

Iako nema sumnje da je mogućnost video poziva bila od životnog značaja u periodu izolacije, tek nam predstoje debate o tome da li su dugotrajne mere zaštite nešto svojstveno ljudima. Na primeru obrazovanja jasno je da je Šmit u pravu kada tvrdi da prenatrpane učionice predstavljaju rizik za zdravlje, bar dok ne pronađemo vakcinu. Zbog čega onda ne udvostručimo broj zaposlenih nastavnika i prepolovimo broj učenika u razredu? Kako bi bilo da svaka škola ima medicinskog radnika?

To bi stvorilo toliko potrebna radna mesta u krizi koja je po stopi nezaposlenosti slična onoj iz vremena Velike depresije i napravilo prostor u učionicama. Ako su zgrade pretrpane, možemo da uvedemo smensku nastavu, ili da jedan deo predavanja održimo napolju, vodeći se nalazima mnogih istraživanja koja su pokazala da boravak u prirodi povećava sposobnost dece da uče?

Sigurno je da bi uvođenje ovih mere bilo teško. Međutim, ne bi bilo ni približno rizično kao napuštanje oprobanog načina u kojem obrazovani ljudi neposredno uče mlađe ljude, u grupama u kojima se takođe uče osnovama socijalizacije.

Pošto je doznao za ugovor između savezne države Njujork i Gejts fondacije, Endi Palota, predsednik sindikata nastavnika savezne države Njujork, brzo je reagovao: „Ako želimo da reformišemo obrazovanje, krenimo od potreba socijalnih radnika, savetnika za mentalno zdravlje, školskih medicinskih radnika, povećajmo broj umetničkih i naprednih kurseva, smanjimo veličinu razreda u svim zajednicama.“ Koalicija udruženja roditelja je takođe istakla da ako deca zaista prolaze kroz „eksperiment u učenju na daljinu“ (kako je to opisao Šmit), rezultati su zabrinjavajući: „Od zatvaranja škola sredinom marta, naše shvatanje nedostataka obrazovanja na daljinu je samo povećano.“

Pored očiglednih klasnih i rasnih predrasuda o deci koja nemaju pristup internetu ili ne poseduju kućni kompjuter (problema za koje su tehnološke kompanije nestrpljive da ih reše prodajom svojih proizvoda), tu su i pitanja o tome da li učenje na daljinu zadovoljava potrebe dece sa invaliditetom na način propisan zakonom. Takođe, ne postoji tehnološko rešenje za problem učenja od kuće u situaciji kada previše članova porodice deli mali prostor ili u situaciji porodičnog nasilja.

Problem dakle nije u tome da li škole moraju da se menjaju suočene sa veoma zaraznim virusom za koji nemamo ni lek ni vakcinu. Poput svake institucije u kojoj se ljudi okupljaju u velikim grupama, one će se promeniti. Problem je, kao uvek u ovakvim momentima kolektivnog šoka, u odsustvu javne debate o tome kako bi te promene trebalo da izgledaju i ko će od njih imati koristi: privatne tehnološke kompanije ili učenici?

Isto pitanje se mora postaviti i o zdravstvenom sistemu. Izbegavanje doktorskih ordinacija i bolnica tokom pandemije ima smisla. Međutim, telemedicina je višestruko pogrešan odgovor. Nije sporno da nam nedostaje debata zasnovana na činjenicama o prednostima i manama trošenja ograničenih javnih sredstava na telemedicinu, ali čak i više nedostaje debata o obučenim medicinskim radnicima, opremljenim svom neophodnom zaštitnom opremom, koji bi bili u stanju da obavljaju kućne posete za dijagnostifikovanje i lečenje. Na kraju, nameće se verovatno najurgentnije pitanje nalaženja balansa između upotrebe aplikacije za praćenje virusa (uz pravilno podešenu zaštitu privatnosti, ova aplikacija bi mogla biti upotrebljena) i formiranja „zdravstvenog korpusa za rad u zajednici“, što bi obezbedilo zaposlenje za milione Amerikanaca, ne samo za praćenje kontakata, već i u pružanju pomoći svima onima kojima je neophodno da pronađu materijalna sredstva i podršku neophodnu za bezbedan karantin.

U svakom slučaju, suočeni smo sa teškim izborima između investiranja u ljude i investiranja u tehnologiju. Surova istina je da su, kako stvari stoje, veoma male šanse da uradimo oboje. Odbijanje da se izvrše neophodni transferi saveznim državama i gradovima za izlazak iz krize znači da će kriza izazvana koronavirusom tresnuti pravo u krizu izazvanu sprovođenjem mera štednje. Javne škole, univerziteti, bolnice i transport suočavaju se sa pitanjem opstanka. Ukoliko tehnološke kompanije pobede u divljačkoj kampanji lobiranja za učenje na daljinu, telemedicinu, 5G mrežu i autonomne automobile, tj. kampanji za „Screen New Deal“, naprosto neće preostati novca za urgentne javne prioritete, a još manje za zeleni nju dil koji je neophodan našoj planeti. Naprotiv, cena kupovine novih kul spravica biće masovna otpuštanja nastavnika i zatvaranje bolnica.

Tehnologija nam pruža moćne alatke, ali nije svako rešenje tehnološko. Problem sa prepuštanjem odlučivanja o tome na koji način ćemo da „preuredimo“ naše savezne države i gradove ljudima poput Bila Gejtsa i Šmita je taj što se oni ceo život trude da demonstriraju uverenje da ne postoji problem koji tehnologija ne može da reši.

Za njih, kao i za mnoge druge iz Silicijumske doline, pandemija je zlatna prilika da dobiju ne samo zahvalnost, već i poštovanje i moć za koje veruju da su im nepravedno uskraćeni. Postavljajući bivšeg direktora Gugla na čelo tela koje će oblikovati ponovno otvaranje savezne države Njujork, Endrju Kuomo im je dao odrešene ruke.

Peščanik

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Da - 5.5%
Ne - 81.7%
Možda - 11%

Ukupno glasova: 109
Glasanje u ovoj anketi je završeno

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU