fbpx

elizabet voren reuters

Foto: Jonathan Bachman

Ovaj predlog udara u samu osnovu kapitalističke dominacije i eksploatacije, a to je vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju.

Elizabet Voren je američka senatorka koja trenutno vodi kampanju, unutar Demokratske partije, kako bi postala kandidatkinja svoje partije na izborima za predsednika Amerike na izborima 2020. godine. Elizabet Voren mnogi smatraju osobom koja u Senatu, posle Bernija Sendersa, najviše zastupa levičarske ideje. Senatorka Voren je preko četiri decenije provela kao profesor prava na velikom broju univerziteta u Americi, od kojih je Univerzitet Harvard najprestižniji. Ona se u svom naučnom radu fokusirala na proučavanje bankrotstva i na komercijalno pravo. Posle duge borbe na zaštiti prava običnih ljudi od zloupotrebe od strane finansijskih institucija i korporacija, Voren je tu borbu nastavila i pošto je izabrana u Senat SAD 2011. godine. Elizabet Voren je 2007. godine predložila stvaranje Federalne agencije za zaštitu potrošača, da bi ta agencija zvanično bila uspostavljena 2011. godine.

Iako to često nije slučaj, Elizabet Voren je u svojoj trci za kandidata Demokratske partije za predsedničke izbore iznela puno vrlo detaljnih praktičnih predloga. Obično kandidati ne iznose detaljne predloge već samo slogane, parole, načelne ideje ili grube obrise nekih praktičnih mera koje nameravaju da sprovedu po izboru za predsednika Amerike. Jedan od vrlo preciznih predloga koji je Elizabet Voren iznela je i ono što ona zove „porez na bogatstvo” (wealth tax).[1] Ovaj porez bi imao tri poreska razreda. Pojedinci koji imaju lično bogatstvo manje od 50 miliona američkih dolara bili bi potpuno oslobođeni plaćanja ovog poreza. U drugom poreskom razredu nalaze se pojedinci koji imaju imovinu između 50 miliona i jedne milijarde američki dolara, i oni bi plaćali 2 % godišnjeg poreza na imovinu preko 50 miliona dolara. U trećem razredu nalazili bi se pojedinci čije bogatstvo (imovina) prelazi jednu milijardu dolara. Ovi pojedinci bi plaćali 3 % godišnjeg poreza na svu imovinu preko jedne milijarde dolara, sa tim što bi plaćali i 2 % poreza na imovinu između 50 miliona i jedne milijarde, kao i pojedinci u drugom poreskom razredu. Kao primer, Voren daje hipotetički slučaj pojedinca koji poseduje imovinu vrednosti od 20 milijardi dolara. Takav pojedinac bi plaćao godišnji porez u visini od 589 miliona dolara. To znači da bi njegova imovina preko jedne milijarde, u ovom slučaju 19 milijardi, bilo oporezovano sa 3 %, dakle na tu imovinu bi platio porez od 570 miliona; dok bi njegova imovina između 50 miliona i jedne milijarde (to jest 950 miliona) bila oporezovana sa 2 % poreza, i na tu imovinu bi plaćao 19 miliona poreza. Na taj način, dolazi se do ukupne visine poreza od 589 miliona godišnje na imovinu veličine 20 milijardi dolara.

Kada se proučava poreski sistem sa više poreskih razreda, neophodno je govoriti o efektivnoj (stvarnoj) poreskoj stopi. Efektivna poreska stopa je ona koju pojedinac zaista plaća na svoje prihode ili imovinu. Ako razmatramo efektivnu poresku stopu kod predloga senatorke Voren, ta stopa se dosta razlikuje između pojedinaca, u zavisnosti od ukupne veličine njihovog bogatstva. Tako, na primer, pojedinac koji ima bogatstvo od 60 miliona dolara plaćao bi 2 % poreza na imovinu preko 50 miliona; što daje godišnji porez od 200 hiljada dolara i efektivnu poresku stopu od 0,33%. Neko ko ima imovinu u vrednosti od 100 miliona dolara, plaćao bi jedan milion dolara poreza, što daje efektivnu poresku stopu od 1 %. To znači da bi ovaj porez značajno pogodio tek pojedince sa imovinom od preko sto miliona dolara.  Međutim, kada posmatramo izuzetno velika bogatstva merena desetinama milijardi dolara, kao kod ranije razmatranog slučaja pojedinca sa imovinom od 20 milijardi dolara, efektivna poreska stopa se veoma približava poreskoj stopi od 3 %, jer je u tom slučaju efektivna poreska stopa 2,95 %.

Elizabet Voren je u svom predlogu o porezu na bogatstvo veoma detaljno iznela i opis šta bi se sve računalo kao bogatstvo: „sva imovina domaćinstva, bilo gde u svetu, biće uključena u procenu vrednosti neto imovine, uključujući nekretnine, poslovnu imovinu…i ličnu imovinu u vrednosti preko 50 hiljada dolara“.

U ovom tekstu želimo da pokažemo da je predlog senatorke Voren o porezu na bogatstvo prvi pravi antikapitalistički predlog nekog levog političara ili političarke u SAD, uključujući tu i predloge Bernija Sandersa. Porez na bogatstvo ima prednost u odnosu na sve druge poreske predloge levih političara u SAD, jer je to jedini porez koji zadire u pravi izvor ekonomske nejednakosti, a to je razlika u imovini. Svi ostali predlozi, koji se odnose na poreze na prihod, kao što je onaj od 70 % na prihode preko deset miliona dolara Aleksandrie Okasio-Kortez ili predlog Ilhan Omar da porez za najveće prihode bude čak i 90 %, imaju tu manu što ne zadiru direktno u imovinu kapitalista. Kako bismo opravdali našu tvrdnju, potrebno je da proučimo kako zaista milijarderi raspolažu svojom imovinom u SAD. Uzmimo za primer nekog kapitalistu koji poseduje sav ili većinski deo akcija neke kompanije. Postoje dva osnovna načina da neki kapitalista u SAD izvuče novac iz kompanije koju kontroliše. Prvi način je da isplati sebi platu, kao direktoru kompanije, i tada se taj prihod oporezuje po godišnjoj stopi koja iznosi 37 %  na prihode preko pola miliona dolara. Drugi način je da isplati sebi dividende na akcije, što može da uradi samo u fiskalnoj godini kada je kompanija ostvarila profit. U SAD, porez na dividende iznosi 20 % i na taj prihod se ne plaća neki drugi porez. To znači da se kapitalistima više isplati da novac iz kompanije isplaćuju sebi preko dividendi, a ne preko plata, jer tako plaćaju manji porez. Upravo je takav poreski sistem uzrok sumanute situacije, na koju je ukazao i jedan od najbogatijih ljudi na svetu, Voren Bafet, u kojoj on plaća, na svoje prihode, manju efektivnu poresku stopu od njegove čistačice.

Uzmimo, na primer, nekog kapitalistu koji poseduje kompaniju vrednu 100 milijardi dolara, dakle nešto slično slučaju Džefa Bezosa, vlasnika kompanije Amazon. Ako bi takav kapitalista hteo da izvuče 500 miliona dolara, na godišnjem nivou, iz budžeta kompanije, pri čemu želi da plati najmanji mogući porez, on će da isplati sebi dividendu u vrednosti od 625 miliona dolara. Posle plaćanja poreza na dividende od 20 %, njemu ostaje 500 miliona dolara da slobodno raspolaže njima, na bilo koji način. Nazovimo sadašnje stanje situacijom 1. Ako bi se ostvario plan Okasio-Kortez o porezu na prihode od 70 %, i ako bi se taj porez primenio i na dividende, onda bi naš hipotetički milijarder morao da isplati sebi dividendu u iznosu od 1667 miliona dolara, kako bi mu posle plaćanja 1167 miliona dolara poreza ostalo 500 miliona na raspolaganju. Nazovimo takav slučaj situacijom 2. Međutim, u situaciji 2  kapitalista bi mogao da smanji sebi poreski teret tako što bi umanjio svoje raspoložive prihode. On bi mogao da isplati sebi dividendu od 333 miliona dolara, zadrži za sebe 100 miliona, a da plati 233 miliona dolara poreza na prihod.

Treća moguća varijanta je ona u kojoj bi došlo do primene plan Elizabet Voren o porezu na bogatstvo, a da svi ostali porezi ostanu onakvi kakvi su sada. U tom slučaju, hipotetički kapitalista morao bi da plati godišnji porez na imovinu i taj porez bi iznosio 3 %, što je u njegovom slučaju tri milijarde dolara. Kako bi taj kapitalista mogao da plati taj porez, a da pri tome zadrži i 500 miliona za svoje potrebe, onda bi on morao da isplati sebi dividendu u iznosu od četiri milijarde i 375 miliona dolara. Od toga, on bi platio porez na dividende u iznosu od 875 miliona, posle čega bi platio porez na imovinu u vrednosti od tri milijarde dolara. Nazovimo takav slučaj situacijom 3. U ovoj situaciji, kapitalista ne bi mnogo dobio smanjenjem svojih raspoloživih prihoda, zato što bi minimalno morao sebi da isplati dividendu u iznosu od tri milijarde i 750 miliona dolara, pri čemu bi 750 miliona otišlo na plaćanje poreza na dividende, a tri  milijarde na plaćanje poreza na bogatstvo, dok njemu ne bio ostalo nikakvog raspoloživog prihoda.

Četvrta mogućnost je da se uvede porez na bogatstvo, a da porez na prihode ostane 37 %, ali da ista poreska stopa počne da se primenjuju i na prihode od dividendi. U tom slučaju, kapitalista bi morao da isplati sebi, iz budžeta kompanije, platu ili dividendu u iznosu od pet milijardi i 224 miliona dolara. Od toga, milijardu i 724 miliona dolara dao bi na porez na prihode, tri milijarde dolara dao bi na porez na bogatstvo, dok bi njemu ostalo onih istih 500 miliona. Nazovimo ovakvu mogućnost situacijom 4.

Peta mogućnost je da se poreska stopa na sve prihode poveća na 70 %, a da se istovremeno naplaćuje i porez na bogatstvo. U tom slučaju, naš hipotetički kapitalista morao bi da iz svoje kompanije izvuče 11 milijardi i 667 miliona dolara. Od toga, preko osam milijardi otišlo bi na plaćanje poreza na prihode, tri milijarde na porez na bogatstvo, dok bi kapitalisti ostalo 500 miliona dolara na raspolaganju. U takvoj situaciji, čak i kada bi kapitalista hteo da ne izvuče iz kompanije novac za sopstvene potrebe, on bi ipak morao da isplati sebi platu ili dividendu u vrednosti od deset milijardi dolara, samo da bi mogao da plati porez na bogatstvo, pri čemu njemu ne bi ostao nikakav raspoloživi prihod. Kombinacijom ova dva poreza naš hipotetički kapitalista bi tako morao da se odrekne jedne desetine svoje ukupne imovine, samo kako bi platio poreze.

Ono što se može videti iz ovih hipotetičkih primera je da bi primena poreza na bogatstvo, čak i kada bi ostali porezi ostali onakvi kakvi su sada, predstavljala ogroman finansijski teret svakom milijarderu. Iako bi efektivna poreska stopa na bogatstvo za većinu od preko četiri stotine milijardera u Americi bila bliža stopi od 2 % nego stopi od 3 %, opet bi visina obaveznog poreza bila veoma velika. Takav poreski režim, ako bi se striktno i sveobuhvatno primenjivao, doveo bi do značajnog i brzog pada bogatstva milijardera. Mnogi od njih bili bi prinuđeni da prodaju svoje akcije ili udeo u vlasništvu samo kako bi isplatili porez na bogatstvo. Primena poreza na bogatstvo bi, na duže staze, osigurala značajno opadanje bogatstva najvećeg broja onih čija lična imovina prelazi sto miliona dolara. Potvrdu za ovakav stav daje i činjenica da je primena visokih stopa, od preko 90 %, poreza na prihode za najviše poreske razrede, koje su uvedene za vreme predsednika Frenklina Ruzvelta, dovela do značajnog smanjenja bogatstva najbogatijih pojedinaca u Americi.[2] Godine 1929. jedan procenat najbogatijih pojedinaca u Americi posedovao je 51 % ukupnog bogatstva svih pojedinaca. Usled primene visokih poreza na prihode, udeo bogatstva jednog procenta najbogatijih je opao na oko 35 % 1941. godine. Pošto bi porez na bogatstvo direktno udarao na samu imovinu super bogatih, a ne samo na prihode, efekti ovog poreza bi najverovatnije bili još više drastični, nego što je bio to slučaj za vreme vlasti Ruzvelta. Ako bi došlo do istovremene primene visokih stopa poreza na prihode i poreza na bogatstvo, efekti, u pogledu smanjenja svih ekonomskih nejednakosti, bili bi još brži i pogubniji za super bogate.

Upravo zato je predlog senatorke Voren jedini konkretni antikapitalistički predlog. Ovaj predlog udara u samu osnovu kapitalističke dominacije i eksploatacije, a to je vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Iako ova mera nije direktna, to jest, ne dolazi do direktnog oduzimanja vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, ovaj porez bi nužno doveo do značajnog opadanja koncentracije tog vlasništva u rukama malog broja kapitalista, kao što je to slučaj danas.

Tabela 1. U svih pet situacija, kapitalista, posle plaćanja poreza, zadržava 500 miliona dolara za sopstvene potrebe.

Situacija 1 – sadašnje stanje, porez na dividende je 20 %

Situacija 2 – porez na sve prihode, uključujući dividende, je 70 %

Situacija 3 – porez na kvalifikovane dividende je 20 %, a porez na bogatstvo je 3 %

Situacija 4 – porez na sve prihode, uključujući sve dividende, je 37 %, a porez na bogatstvo je 3 %

Situacija 5 – porez na sve prihode, uključujući sve dividende, je 70 %, a porez na bogatstvo je 3 %


[1] Vidi ovde.

[2] Vidi ovde.

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU