fbpx

Nemogućnost da se ženski glas čuje, zabeleži i zapamti posledica je malog broja i male volje saveznika, koji su ih, pošto su ih spasavale mobilizacije, napustili posle rata, a novih nije bilo. Nijedna od novih ideoloških grupa i stranaka nije htela da ima veze sa ženama, niti da se zalaže za obnovu starih prava

02 intervju 01a slapsak prosvjeta 132 133

Gotovo svaki intervju sa Svetlanom Slapšak započinje jednako: laganom nelagodom novinara ili novinarke prilikom pokušaja sažimanja svega bitnog što je ova antropologinja, politička aktivistkinja, profesorica, kolumnistkinja, urednica časopisa i feministkinja u životu radila i još uvijek radi. Umjesto tog uzaludnog pokušaja u uvodnom dijelu, odlučile smo se kroz ovaj pregledni intervju sažeti polja djelovanja profesorice Slapšak – pokrivajući tako i feminizam 80-ih i feminističku borbu današnjice; kulturni, ali i znanstveni rad; mirovni aktivizam u vrijeme rata i aktivizam za prava izbjeglica danas.

Između mnoštva drugih uloga, vi ste i programska direktorica Srpskog kulturnog centra Danilo Kiš u Ljubljani, srpskog društva koje nema, kako piše u programu, etničku indeksaciju i „manjinsku samosvijest s upisanim strahom i opreznošću“. Kako trenutno izgleda program SKC-a Danilo Kiš, koje su vam teme programski prioriteti i kako je taj program prihvaćen među srpskom manjinom u Sloveniji, slovenskom većinom i u regiji?

Svetlana Slapšak: Nažalost, sadašnja situacija SKC Danilo Kiš je očajna – nemamo nikakvih sredstava, nijedan projekt nam ove godine nije uspeo, nismo dobili ništa ni od grada Ljubljana ni od ministarstva za kulturu, a ono što smo od projekata imali, završilo se. Može se desiti da privremeno zamrznemo ustanovu… Sponzorstvo je u Sloveniji malo razvijeno, posebno u kulturi – za razliku od sporta. Sa našim programom koji stvara i podržava kulturu dijaspore, pre svega urbanost, multikulturalnost i alternativu, mi smo uistinu jedinstveni među folklorno i nacionalno opredeljenim “zavičajnim” društvima, koja često prolaze sa bilo čim. Nedavno je jedno takvo društvo u Ljubljanu donelo kopiju zastarelog spomenika (poprsja) Vuka Karadžića i postavilo ga uz mnogo pompe i oba gradonačelnika, beogradskog i ljubljanskog – do pravoslavne crkve, izvesno jedno od najteže zamislivih mesta za Vuka, koga je crkva proganjala; dobro, bar je okrenut leđima, ali zato je njegovo ime upisano kao – Vuk Karađić! Umesto da se, recimo, konačno postavi neko obeležje Vuku i Jerneju Kopitaru zajedno, primeru savršene saradnje i nesebične pomoći filologa i stručnjaka utvrđivanju jednog od balkanskih slovenskih jezika.

Jedna od naših zamisli koja je vrlo lepo krenula jeste izdavačka delatnost, sa dvojezičnim knjigama i smelim promovisanjem upravo dijasporske književnosti kao uticajnog i avangardnog elementa regionalne kulture. Druga aktivnost u kojoj smo bili uspešni i još uvek imamo sav materijal – scenu, lutke, tekstove, jeste pozorište senki grčkog tipa Karađoz, koje smo uveli u Sloveniju. Izvodili smo predstave svuda po regionu, po romskim naseljima, čak i u zatvoru, naše radionice su otvorile put novim predstavama, recimo u ustanovi za hendikepiranu decu i omladinu u Kamniku, jedna predstava inspirisana našim pozorištem izvedena je u rudniku u Idriji, koji je danas spomenik: to je pravi pojam dijaspore koji smo u praksi uveli. Ne mogu a da se ne pohvalim da sam tekstove za naša izvođenja sama napisala, kao što sam napravila i osnovne crteže za likove, koje smo onda kolektivno izrađivali. Jednu predstavu, “Zagorkin san” o Mariji Jurić Zagorki, smo pre dve godine izveli u Zagrebu, u Centru za ženske studije, na Zagorkin rođendan. Sreća koju osećamo kada izvodimo ove predstave teško se može opisati. Pre godinu dana sam sa kompozitorom i muzičarem Miletom Grujićem napisala muzičku dramu po Enciklopediji mrtvih Danila Kiša (u slovenačkom prevodu). Izgleda da je za tu predstavu zainteresovano Slovensko narodno pozorište, SNG – drama, za svoju narednu, jubilarnu sezonu. To bi našem društvu moglo da pomogne… Inače, na website-u društva (www.dkis.si) ima mnogo tekstova, čitavih knjiga, drama, muzike, poezije, proze – čak i recepata.

Samo letimičan pregled tih internetskih stranica dovoljan je za uočiti kako je feminizam bitna programska komponenta. Na primjer, bavili ste se pitanjem ženskog naslijeđa, a trenutno je pri kraju i projekt osnaživanja žena na tržištu rada. Koliko je SKC Danilo Kiš poseban po bavljenju feminizmom među manjinskim društvima i zašto vam je ta komponenta bitna?

Svetlana Slapšak: Po tome smo jedinstveni. Naše feminističko opredeljenje je neupitno, stalno, ugrađeno u sve što radimo, ne samo zbog odlične saradnje sa feministkinjama i našim prijateljicama iz Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore… i uz to, tu je i mnogo feminista. Svi naši projekti obeleženi su feminizmom, i brigom za sve što je potisnuto i ugroženo, recimo za LGBT pokrete, izbeglice, strance, invalide.

Osim feminizma, kao što ste napomenuli, jasan je i programski naglasak na izbjeglicama i diskriminaciji migranata i migrantkinja. Vi ste više puta u medijima govorili o izbjegličkoj krizi, pozivali na solidarnost i građanski neposluh radi bodljikavih žica na granicama. Tzv. Balkanska ruta je zatvorena, ali izbjeglice i dalje svakodnevno umiru u Sredozemnom moru, a čelnik Evropske unije Jean-Claude Juncker u svom je nedavnom govoru najavio jačanje FRONTEX-a i slanje vojske na vanjske granice Unije. Kako komentirate ove jake napore u stvaranju evropske tvrđave i na koji im se način suprotstaviti?

Svetlana Slapšak: EU očigledno nije sposobna ni da smisli jedinstvenu politiku o izbeglicama, niti da disciplinuje svoje agresivne i sve više rasističke i fašistoidne članice. Najnižu tačku je evropska diplomatija dosegla u “dogovoru” sa Turskom, u kojem su izbeglice potpuno raščovečene. Evropi su izbeglice potrebne, ceo svet se mora navići na primanje izbeglica. Oni su, ukoliko se brine za njihovo preživljavanje i prava, blagodet za zemlju u koju dođu – spremni da rade, zahvalni, nužni podmladak na potkontinentu staraca. Teško je razumeti i zašto Rusija, sa ogromnim zapuštenim prostorima, ne prima izbeglice. Pri tome oni nisu samo zemljoradnici i mogućne sluge – među njima je mnogo obrazovanih i visoko-obrazovanih ljudi. Život sa drugima i drugačijima, dokazano je, razvija socijalnu i emotivnu inteligenciju, a same izbeglice, kako je to rekao Pjer Vidal Nake, veliki francuski istoričar, postaju pametnije zbog iskušenja kojima su izloženi. Evropski naci-fašizam je sada sličan tridesetim godinama prošlog veka, i jedino nam izbeglice mogu pomoći da ga zaustavimo.

Objavili ste nekoliko knjiga eseja o hrani; nakon nagrađivanogLetećeg pilava (2014), najnovija je knjiga Preživeti i uživati: o antropologiji hrane – eseji i recepti (2016). u kojoj, naravno, progovarate i o političkim aspektima hrane pa i u kontekstu izbjegličke krize. U jednom ste intervjuu rekli da se gastronomijom može ispričati svjetska demografska povijest. Kako to hrana objašnjava svijet i što nam može ispričati konkretno o evropskoj izbjegličkoj krizi?  S obzirom na cijeli niz područja kojima se bavite u životu, kakvo mjesto za vas zauzima antropologija hrane?

Svetlana Slapšak: Zauzima važno mesto, jer je antropologija hrane po sebi izrazito interdisciplinarna, i rasvetljava ponekad sasvim nejasne ritualne postupke iz daleke prošlosti, koji su sačuvani u našoj svakodnevici, u inače neprepoznatljivim oblicima. Hrana je isto tako jedan od najboljih načina da se razumeju kolonijalistički postupci. O tome koliko je hrana u moderno doba političko sredstvo pritiska, održavanja i učvršćivanja klasnih razlika i eksploatacije može se još jako mnogo istraživati. Hrana je, ukratko, fokus u kojem se sreću najrazličitija verovanja i društvene prakse, i iz kojeg se na sve strane otvaraju mogućnosti tumačenja…

Vratimo se na feminizam i na jedno od nametnutih gorućih pitanja: odijevanje muslimanki, tj. slučajeve prisilnog skidanja burkinija na francuskim plažama. Nije prvi put u povijesti da se preko ženskih tijela lome koplja imperijalizma, rasizma i patrijarhata, a nije ni prvi put da se sekularisti, potpuno odbacujući shvaćanje odnosa moći među religijama i konteksta u kojem se događaji odvijaju, prepuste mizoginiji i islamofobiji pod maskom sekularizma, u kojoj im se onda pridruži i jedan dio feministkinja. Koji odgovor je, prema vašem mišljenju, pravi feministički odgovor na ovu situaciju?

Svetlana Slapšak: Mešanje, i to ono koje same žene izvode. Naravno da zameramo najnižem nivou “sekularizma” kada izvodi nasilni strip-tiz na nekoj ženi na plaži – to je uistinu vrhunac falokratske osornosti. No ti uniformisani državni policijski nasilnici nemaju nikakve veze sa državnim sekularizmom, kao što je francuski. On je često žrtva kratke pameti i gluposti, i odnosi se zapravo na zabranu nošenja svih verskih oznaka u institucijama opšteg laičkog obrazovanja, dakle pre svega u javnim školama. Ne mogu nikako biti protiv toga, niti je ta vrsta doslednog laicizma štetna – naprotiv, korisna je. Država nema glasa čim se izađe iz laičkog kruga, dakle ni na univerzitetima, premda su oni u Francuskoj, kao i u lepom broju evropskih zemalja, besplatni zaključno sa doktoratom. Ulica, javni prostori drugoga tipa nisu u domenu vlasti laičke države. No šta ćemo sa biznisom, koji recimo finansiraju države koje zahtevaju od svih službenica, i nemuslimanki, da nose feredže?

Stav feministkinja je da su stalno na oprezu i da se bore za sva dostignuća laičnosti, jer nam se inače dešavaju grozote kao u Sloveniji i Hrvatskoj, a da istovremeno pomažu i svim ženama da se oblače kako hoće – i da podnose da se neke žene oblače kako moraju. Kontradiktorno? Ni najmanje. Još uvek je, u saradnji žena, dovoljno prostora za raspravu o tome čega i kako žene mogu da se oslobode: želja da se oslobode je stvar nenasilnog učenja, ona se razvija. U Jugoslaviji posle rata je vojno filmsko preduzeće Zastava pravilo propagandne i poučne filmove o tome da ne treba nositi feredže i da treba ići u bolnicu na abortus, vojska i policija su nasilno skidale feredže sa žena… i to još uvek nije isto kao današnje pro-life cirkusiranje, nasilje, odbijanje obavljanja medicinske struke, “tržno” organizovanje kontracepcije, cenzura seksa sa oltara, agresivnost prema različitim seksualnostima, i sve drugo sa čim se danas i ovde suočavamo – kao da se dvadeseti vek uopšte nije desio. A što se burkinija tiče, jednostavan odgovor žena bio bi da se, kad uskipe idiotske izjave i ponašanja, pojave na plažama u bilo čemu, i u burkinijima (ako mogu da plate): u pižamama, u keceljama,  u starim majicama, u bilo čemu što im je udobno i zgodno. Ideja je da se sestre zajedno zabavljaju i smeju, i treba je istrgnuti iz kandži autoriteta. Jedino se smehom može brzo i efikasno reagovati na ove terminalne ispade licemerja.

Kako su izgledali vaši feministički počeci? U specijalnom broju iz 2011. godine časopisa ProFemina za žensku književnost i kulturu, čija ste glavna urednica, objašnjavate kako ste 80-ih, u trenucima kad je u Jugoslaviji već cvao feminizam drugog vala, odlučili da vam je feminizam važniji od disidencije „zato što je intelektualno življi, zato što je plodniji, zato što ima razumljivu politiku“ i kako više nije bilo povratka na staro…

Svetlana Slapšak: Tu nemam mnogo da dodam. Feminizam drugog talasa, kako ga vi nazivate, imao je dve različite struje, i Jugoslovenkama je bila bliža ona za koju sam se i ja opredelila. Američki feminizam toga doba, vrlo uspešan u prodoru na univerzitete, imao je neke odlike koje nam nisu odgovarale – kult majke/boginje, dah dogmatičnosti, suviše usku pragmatičnost. Nama je mnogo više odgovarala teorijska misao na francuskom, veće mogućnosti refleksije i tumačenja, veća intelektualna moć, koja je sa druge strane odgovarala situaciji zakonske zaštite i proklamovane jednakosti u našem društvu. I da ne zaboravimo, misao Simone de Beauvoir daleko je nadmašivala američki feminizam sedamdesetih godina prošlog veka, bila je daleko radikalnija, – a ni politčki uspesi evropskog feminizma nisu bili mali.

Kada se Jugoslavija raspala, tačnije još pre, kada je pao berlinski zid, američke feministkinje – mnoge samo premaskirane antifeministkinje – pohrlile su u Evropu, ponekad sa novcem krajnje konzervativnog izvora, da poučavaju žene iz socijalističkih zemalja da je kapitalistička demokratija, sa tri nedelje porođajnog dopusta, bolja od godine, dve ili tri/četiri, koje su za porođaj imale žene u upravo propalom svetu – da o drugim zakonskim aspektima jednakosti,  zaštite i socijalne sigurnosti i ne govorimo. I naravno, mnoge su kupile tu stvar, umesto da se bore protiv neverovatno konzervativnog zaokreta koji je još uvek u zamahu…Svakako da su se otvorile velike mogućnosti za žene, pre svega u Evropi, ali je sa druge strane prevladala generalna nejednakost, žene su objektivno izgubile neuporedivo više nego što su dobile sa parlamentarnom demokratijom, i, najgore od svega, prevladala je patrijarhalna moždana zaraza: feminizam znači nešto loše, realni socijalni položaj žena na tržištu rada, a naročito ispod njega se katastrofalno pogoršao, kvote, čak i kada su delom postignute, ne znače ništa, crkve se utrkuju u tome koja će vera pokazati veću mržnju prema ženama.

Treći talas feminizma je, premda voli da se prikazuje kao vrhunska teorijska akrobacija udružena sa najvećom individualnom slobodom, zapravo pokret očajanja, u kojem se sreće mnogo generacija žena, i u kojem sećanje postaje dragocenost koju treba braniti. Gde su nam feminističke institucije, gde su nam muzeji, spomenici, nama, koje smo se masovno i udruženo suprotstavile ratu?

Uz feminizam se na jugoslavenskim prostorima snažno veže i mirovni aktivizam tokom rata, a feministkinje su (uz poneki izuzetak) bile vrlo glasne anti-nacionalistkinje koje su aktivno gradile antiratne kampanje. Negdje ste rekli da je beskompromisnost laka kada si na margini i inače, što se može primijeniti i na žene u mirovnom aktivizmu. Što vi, kao feministička mirovna aktivistkinja, smatrate prednostima, a što nedostacima progovaranja s feminističke margine?

Svetlana Slapšak: Žene su najporaženija strana u jugoslovenskom ratu. Nemogućnost da se njihov glas čuje, zabeleži i zapamti posledica je malog broja i male volje saveznika, koji su ih, pošto su ih spasavale mobilizacije i rata, napustili posle rata, a novih nije bilo. Nijedna od nastajućih novih ideoloških grupa i stranaka nije htela da ima veze sa ženama, niti da se zalaže za obnovu starih prava. Nešto savezništva postoji sa LBGT grupama. Moramo ponovo naučiti da patrijarhat nose muške kukavice, koje se pre svega boje ženske konkurencije u svim područjima. No, dosada smo naučile da nijedno pravo nije pridobijeno zauvek, već da se treba stalno ponovo boriti, po nekoliko puta u istoj generaciji. Ako ništa drugo, feministkinje nisu zaboravile dostignuće da su ženska prava ljudska prava, i da se, dakle, od 1996. moraju boriti za sva ljudska prava, i neka nova. Što se prednosti tiče, mogu govoriti samo o svojim: to da govorim sa margine je moje životno dostignuće, i umreću – nadam se, ako nešto gadno ne zabrljam – kao neko ko nema čega da se stidi niti da se kaje. Što se nedostataka tiče, samo to da nisam još više rizikovala…

I evo nas na borbi i aktivizmu danas. Sociolog Slobodan Drakulić u novom dokumentarcu „Generacija ‘68“ usporedio je borbu za određene političke i društvene ciljeve nekad i sad. „Gadna su vremena da se bude mlad. Da smo živjeli u ovim vremenima, sumnjam da bismo imali visoke ideale”, kaže i dodaje kako mladi danas više brinu za golu egzistenciju. Koliko nas kapitalizam ugrožava i sprječava u organiziranoj feminističkoj borbi i kako tome stati na kraj?

Svetlana Slapšak: Slobodan Drakulić imao je pravo, dobro je i pošteno istaći da smo imali bolje polazne pozicije. No mladima ne treba davati toliko opravdanja: ja se čudim tome da nema više pobune, ako se brinu za golu egzistenciju. Kapitalizam izvesno ima mnoge načine da ubije pojedinčevu volju, da spreči organizovanje jednostavnim iscrpljivanjem – traženjem novca – a posebno su opasne tehnike zaglupljivanja, treniranje sebičnosti i zaslepljenosti, usmeravanje društvenih grupa jednih protiv drugih. Pa ipak, danas ima nešto malo više mogućnosti subverzivnog delovanja, i ogromno je polje novih angažmana. No kapitalizam – termin bismo svakako morali promeniti, jer više i ne služi – zahteva opozicioni mehanizam koji bi najrazličitije grupe ujedinio oko minimalnih zahteva za jednakošću i poštovanjem ljudskih prava, jer drugačije ne ide: neoliberalno čudovište se vrlo brzo menja i pretvara, i svi njegovi putevi danas jasno vode u nacifašizam. Verujem da je još mogućno uspostaviti bolje društvo mirnim putem, ali neoliberalni put je brži, i možda nam ne ostane mnogo drugih mogućnosti.

Još jedno jako aktualno pitanje i jest kako protiv seksizma i mizoginije u redovima lijevih pokreta i organizacija? Žene su kroz povijest stalno vodile bitku s drugovima, istovremeno se – na primjer u Drugom svjetskom ratu u Jugoslaviji – boreći i protiv fašizma i protiv patrijarhata, a sličnu borbu vodimo i danas.

Svetlana Slapšak: Dečki uvek ponavljaju uspešne postupke: žene bi se morale setiti kako su to radile one pre njih. Prednost žena mora biti u brojevima, u masi, što je teže, i u pameti, što je onima koje je patrijarhat toliko dugo tlačio – mnogo lakše. Žene bi svoja dodatna opterećenja, kao što su porodica, kućni rad, mudrost potlačenog, sklonost saradnji i kompromisu, morale iskoristiti kao oruđe protiv “drugova”: ono što je patrijarhat “delegirao” na žene, i što mlađi levičari bestidno preuzimaju bez ikakve refleksije, treba da im se dobro lupi o glavu. Čemu bi inače služili štrajkovi, ucene, nepopuštanje, sposobnost uprezanja ega i sve druge ženske veštine?

„Analiza govora mržnje i gluposti je neophodna“, napisali ste jednom prilikom. Apsolutno se slažem, pogotovo u trenucima kad smo svjedokinje sve bolje upakiranog govora mržnje, aproprijacije ljudskopravaškog, pa i feminističkog diskursa, od strane neokonzervativnih struja i desnice…

Svetlana Slapšak: Ja sam to rekla i konkretnije, kada je trebalo odgovarati srpskom nacionalizmu: treba uvući glavu u kantu za đubre. 1996. su me izbacili iz Udruženja književnika Srbije, sa obrazloženjem da sam pisala negativne kritike dela Dobrice Ćosića. Danas njegove tadašnje podrepne muve dobijaju značajna književna priznanja, nekadašnji ljotićevci pišu o svojoj borbi protiv raka… u kulturi laži, zašto se ne bi zaboravljalo, varalo i kralo sve? Desnica je uvek imala problem formulisanja, obrazovanosti i pameti, a ti nedostaci opet garantuju pobedu na izborima. Zašto bi se onda trudili da to poboljšaju krađom sa druge obale? Zato što se još sećaju prestiža pameti. Na drugoj obali dakle treba imati stalne “čeke” i svaki pokušaj ismejati, razgolititi, uništiti, a ne stalno se samosažaljevati i zgražavati. Danas je medijski/paramedijski prostor daleko širi, i ovakvi postupci ipak deluju.

Prosvjeta 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU