fbpx

d5dx4l2x1lo2uzj726qb7u679kt 810x506

Svetlana Broz, foto: Davor Višnjić/PIXSELL

Pre 20 godina Svetlana Broz, unuka Josipa Broza Tita i ćerka njegovog sina Žarka, objavila je knjigu ‘Dobri ljudi u vremenu zla’ u kojoj je skupila 90 iskaza ljudi kojima je neko pomogao i spasao ih u ratu u BiH. Knjiga je do sada imala šest izdanja u BiH i jedno u Srbiji, dok u Hrvatskoj još niko nije pokazao interes za izdavanjem ovog vrednog svedočanstva. Malo je i onih koji su pokazali interes za aktivnosti organizacije Gariwo čija je Svetlana Broz osnivačica i koja dodeljuje nagrade za građansku hrabrost i njenu afirmaciju. Promocija knjige u Puli, Fažani i Umagu, a 12. decembra i u Zagrebu, povod je za ovaj razgovor.

Što je bio okidač da kao lekarka krenete u skupljanje zapisa o dobrim ljudima u ratovima 1990-ih?

Radeći kao kardiolog volonter u severnoj Bosni prve ratne godine čula sam ispovesti pacijenata svih etničkih grupa o dobroti koju su doživeli od nekoga ko nije pripadao njihovoj grupi, ali se suprotstavio ‘svojima’ da bi zaštitio nepravedno progonjenog. Budući da sve što čujem u ordinaciji ostaje moja profesionalna tajna, ti pacijenti su me inspirisali da odložim kardiološke instrumente i s diktafonom krenem u januaru 1993. da prikupljam svedočenja po ratom razaranoj Bosni. Do kraja rata snimila sam više od stotinu svedočenja i donela ih u Beograd da od njih sačinim knjigu.

Upad Miloševićevih ljudi

Da li ste imali podršku u skupljanju građe i da li je, s druge strane, bilo pokušaja da vas se spreči u radu?

Ni danas se niko od ljudi koji su preživeli rat ne bi odlučio da govori ako biste pokušali otvoriti tu temu na ulici. Bolna su sećanja na to vreme i neophodno je poverenje sagovornika da bi vam otvorio dušu. Zato su i u to vreme bile neophodne desetine ljudi koji su me poznavali i razumeli zbog čega i za čim tragam, pa onda i da sami imaju ideju ko bi mogao imati takvo sećanje, da me preporuče i najčešće da idu sa mnom do mesta gde je živeo sagovornik. Tri godine sam provela sakupljajući ta svedočenja, zahvalna svima koji su mi pomogli i, naravno, svim svojim sagovornicima.

U ratu je uvek mnogo prepreka i onih kojima se ne dopada priča o ljudskoj dobroti. Navešću samo jedan primer i to mog tadašnjeg kolege, doktora medicine koji je 1993. bio načelnik opštine Bosanski Šamac. Ljutit, crven u licu, lupao je pesnicom o sto i urlao: ‘Nema dobrih ljudi! Zašto ne pišete knjigu o lošim ljudima? Dobar Hrvat je samo mrtav Hrvat! Dobar Musliman je samo mrtav Musliman!’ Odgovorila sam mu da to samo znači da on nije dobar čovek, da je fašista i da se stidim što imamo iste diplome, ali da se nadam da to neće dugo trajati, i napustila njegov kabinet. On je kasnije bio među prvim optuženicima Haškog tribunala za Jugoslaviju i pravosnažno je osuđen kao ratni zločinac.

Čim je knjiga izišla, ‘Danas’ je počeo objavljivati feljton, koji je Vučić kao tadašnji Miloševićev ministar za informisanje zabranio. Pre mesec dana knjiga je prvi put objavljena u Srbiji, ali još nije bila promocija, pa je sada na potezu Vučić, kao predsednik Srbije

Kada sam prenosila snimljena svedočenja u kompjuter, dogodilo mi se da je neko obio moju kuću u Beogradu i ukrao mi sav snimljeni i prenešeni materijal. To me je prinudilo da se vratim u BiH i provedem još dve godne prikupljajući nova svedočenja, koja sam konačno objavila pre 20 godina. U tu kuću nije mogao ući niko osim Miloševićevih ljudi, jer je bila samo 150 metara vazdušne linije od kuće u kojoj je on živeo na Dedinju, pa je bilo više policije nego stanovnika. Dakle, Milošević nije želeo da takva knjiga bude objavljena ni da je ja potpišem.

Kakve su bile reakcije na knjigu i možete li izdvojiti neke najupečatljivije?

Knjiga je prvo izdanje doživela u Banjaluci, a sledećih pet u Sarajevu. Čim je izišla, ‘Danas’ je kao jedine tadašnje čestite dnevne novine u Srbiji počeo objavljivati feljton iz nje, koji je tadašnji Miloševićev ministar za informisanje Aleksandar Vučić u funkciji cenzora zabranio. Osim tog idiotluka, nije bilo negativnih reakcija na samu knjigu, ali su me zato svi oni koji su vladali putem nacionalizma na različite načine sprečavali da pronosim njenu poruku. U Hrvatsku nisam mogla ući ni u tranzitu; javljali bi mi da dođem po vizu tri meseca nakon datuma kada je trebalo da kroz nju prođem. Čak i kada sam 2001. imala zakazan intervju sa hrvatskim predsednikom Stjepanom Mesićem, u hrvatskom veleposlanstvu u Sarajevu dobila sam vizu za jedan ulazak koja je trajala samo 24 sata! Dakle, uvek su napadali samo mene lično, a ne knjigu, što me veoma raduje. I nikada nisu promenili stav prema meni, na šta sam veoma ponosna, kao ubeđeni levičar i antifašista. Knjiga je, zahvaljujući hrabrom izdavaču Draganu Stojkoviću koji vodi kuću Most Art Jugoslavija, pre mesec dana prvi put objavljena u Srbiji, ali još nije bila njena promocija, pa je sada na potezu Vučić, kao predsednik Srbije. Možda će sada, nakon 20 godina, zabraniti i samu knjigu.

Ima li među sveštenicima, fratrima, imamima… onih koji osuđuju zločine koje su počinili ‘njihovi’ vernici i onih koji pozivaju da se priznaju i tuđe žrtve?

Pre nekoliko godina poslala sam otvoreno pismo liderima tri najveće verske zajednice u BiH sa samo jednom molbom: da zatraže od svojih vernika da se sete do tada neotkrivenih masovnih grobnica i kažu to kao pravi vernici, ne bi li u BiH došlo do smiraja desetina hiljada ljudi čiji se najbliži vode kao nestali. Jedino dostojanstvena sahrana svakog u ratu ubijenog čoveka može dovesti do unutrašnjeg mira onih koji žaluju. Imala su ta trojica velikodostojnika i pres konferenciju, jer su mediji tražili od njih reakciju na moje pismo, ali su izbegli ikakav istinski odgovor osim da ‘još nije vrijeme’ i ništa nisu učinili za taj najnormalniji gest. Time su jasno dokazali ono što svi vidimo, a to je da ne rade svoj posao duhovnika, nego vrlo često vode, posebno neki od njih, najbrutalniju klerofašističku politiku i više od dve decenije nakon završetka rata. Ipak, verujem da ima čestitih pojedinaca, a neke i poznajem, u svim verskim zajednicama, ali oni su kao pojedinci nemoćni pred onima koji vladaju.

Knjigu ste završili 1999. i ona je doživela brojna izdanja. Da li ste bili u iskušenju da u nova izdanja udenete neke nove priče ili da napišete novu knjigu koja bi ih obuhvatila?

Budući da sam sakupila materijal za dve knjige, a objavila samo jednu, pre 20 godina znala sam da je neću nikada proširivati i dodavati nova svedočenja, jer bi to bila beskrajna priča. U ovih 20 godina čula sam i dobila stotine i stotine novih svedočenja, ali nemam ih u planu objavljivati kao nove knjige. Neki od protagonista, do sada njih 40, dobitnici su nagrade ‘Duško Kondor’ za građansku hrabrost ili za njenu afirmaciju, koju sam ustanovila 2007.

Da li su nagrade za građansku hrabrost koje je dodeljivalo vaše udruženje Gariwo izazivale neke negativne reakcije?

Svi živi dobitnici nagrada su kost u grlu klerofašističkim vlastima na svim prostorima zapadnog Balkana, ali i većini svojih sugrađana koji nisu učinili ništa da spasu onoga ko je bio nepravedno progonjen u ratu ili posle njega. Ti čudesni pojedinci najviših moralnih normi i najvećeg srca, ti junaci građanske hrabrosti, predstavljaju ogledalo u kojem mnogi ne žele da vide svoja nakazna lica, pa bi najradije da razbiju ogledalo. Zato i danas najbolji među nama žive u svojim sredinama potpuno izolovano, uz veliki broj svakodnevnih najprljavijih podlosti koje im priređuju svi mrzitelji njihove čestitosti. Štefica Galić, supruga pokojnog Neđe Galića, posthumnog dobitnika nagrade ‘Duško Kondor’ za građansku hrabrost, bila je čak žrtva fizičkog napada u Ljubuškom, nakon premijere dokumentarnog filma ‘Neđo od Ljubuškog’. Postala je i ostala svih ovih godina meta ustaškog terora kojem se nije predala, nego i danas uzdignute glave vodi svoju pravednu borbu za antifašističke vrednosti i istinu.

Nakon Drugog svetskog rata, koji je bio mnogo okrutniji nego ratovi 1990-ih, međuljudski i međunacionalni odnosi brzo su normalizovani, dok su danas, četvrt veka nakon zadnjih ratova, narodi i vere ušančeni u svojim ‘istinama’, uz forsiranje rata i ratnih heroja kao glavne teme.

Nisu ni narodi ni vere ti koji bilo šta forsiraju. To uvek čine vođe, jer imaju sitnosopstveničke interese i želju za vlašću i pljačkom, koju najlakše sprovode zastrašujući pripadnike svoje grupe drugima. A mnogo je vođa na malom prostoru Balkana i najefikasniji su kada od svojih ratnih zločinaca prave heroje, jer nam primitivni narodi jako vole heroje, pošto su sami idealni sledbenici. Tako imamo mnogo nekažnjenih, a nekada čak i osuđenih ratnih i posleratnih zločinaca i profitera koje idioti pretvaraju u heroje, a ne manji idioti ih slave, jer je to lakše nego se suočiti s istinom. Takvo stanje se neće promeniti nabolje odlaskom mladih, obrazovanih ljudi sa ovih primitivnih prostora. Biće još gore, jer oni koji ostanu biće otrovniji od svojih roditelja i praroditelja. Sva ova društva mogu ozdraviti samo kada stanovnici, ne mogu reći građani jer ih je svuda najmanje, konačno shvate da su decenijama manipulisani od onih kojima najčešće daju glas, iako ima i čestitih izuzetaka koji samo potvrđuju pravilo, koji se na njihov račun nekažnjeno bogate, jer su uzurpirali sve instrumente vlasti i stubove države. Kada to shvate, neće im više davati glasove na izborima. To je jedina šansa za budućnost ovih prostora. A videćemo koliko brzo shvataju naši stanovnici.

Vaša je knjiga doživela više zapaženih pozorišnih adaptacija, a mnogima je ostao u sećanju film ‘Krugovi’ o Srđanu Aleksiću, pripadniku vojske bosanskih Srba koga su, dok je branio svog prijatelja Bošnjaka, ubili njegovi saborci. Koliko bi se ljudi iz kulture, ali i nevladine organizacije trebali založiti da se više zna o dobrim ljudima u zlim vremenima, bilo preko filmova, bilo preko priča, kada to već establišmenti i političari neće?

Srđan Aleksić je laureat nagrade ‘Duško Kondor’ za građansku hrabrost, i divno je što su ga ovekovečili igranim filmom. Postoje uvek načini da se kroz različite umetničke forme govori o onima koje nazivam najboljim među nama, samo je pitanje dokle dopire uticaj nevladinog sektora koji je još u povoju na našim prostorima. Kultura, kao širok pojam, ipak je uglavnom vezana uz vladajuće strukture koje nisu rada toj temi.

Setni jugonostalgičari

Jedna od akcija nevladinih organizacija je formiranje REKOM-a, regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima 1990-ih. U svim državama postoje otpori toj ideji, a zanimljivo je da joj se, prema ranijim anketama, protivilo najviše ispitanika iz Hrvatske…

Region ne može proći kroz neophodan proces denacifikacije svesti bez REKOM-a ili neke slične institucije. Ali takva institucija mora biti regionalna i podržana od vladajućih struktura u svim zemljama u kojima bi radila. I tu se javlja isti problem: oni koji vladaju ne žele otvarati teme istine i odgovornosti bez kojih se ne može doći do pomirenja. Njima odgovaraju netrpeljivost, nezaceljene rane i novi strahovi. To je poražavajuće, jednako kao i svi oni koji takvima i dalje daju poverenje na izborima. Ne znam samo kakvu budućnost ti fašisti žele svojoj deci kada glasaju za fašiste.

Kako senzibilizovati građane zemalja regiona za to da postoje i ‘naši’ zločinci, da ne trebaju mrziti druge narode ako su neki njihovi pripadnici činili zločine i da smo svi mi obični ljudi u istim problemima, za razliku od političara na vlasti koji nas i dalje svađaju?

Davno mi je Slavko Perović, osnivač Liberalnog saveza Crne Gore, rekao za Balkan: ‘Zapamti, oni nisu građani, oni su stanovnici.’ To se i danas odnosi na većinu onih koje nazivamo građanima, jer bismo želeli da to jesu, dok oni ne znaju ni šta znači biti građanin. Rekla bih da građane nema ni potrebe upućivati, jer oni već imaju svest da je zločin uvek i isključivo individualan čin, ma koliko ga pojedinaca izvelo. Onima koji još nisu građani biće potrebno prvo da, verovatno iz ekonomskih razloga, prestanu glasati za one koji im već decenijama ispiru mozak, pa će time omogućiti i sebi i drugima prostor za nova saznanja i toleranciju. Biće to težak i dugotrajan proces.

Kako se odnose prema vama zbog vašeg dede Josipa Broza? Da li sada bolje kotira nego 1990-ih, kada su ga svi napadali? Koliko se danas ljudi sa setom seća SFRJ?

Zanimljivo je da na zapadnom Balkanu nikada niko nije bio indiferentan prema mom prezimenu, od mog najranijeg detinjstva do danas, bez obzira na to da li je reakcija bila pozitivna ili negativna. Ne mogu valjano govoriti o razlici u odnosu na devedesete jer nemam nikakve statističke podatke, ali ono što osećam jeste da oni koji su ga uvek poštovali sada slobodnije govore o njegovom vremenu nego devedesetih. Na svim prostorima Jugoslavije srećem mnogo setnih jugonostalgičara, koji svoje sećanje obično sažimaju u rečenicu da su tada živeli život dostojan čoveka. Volela bih, a bilo bi i logično, da danas žive bolje nego pre 40 i više godina. Tada ne bi bili setni…

Nenad Jovanović - Novosti

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU