fbpx

6dejanr

Stručnjak u oblasti integralne zaštite i upravljanja kulturnim naslijeđem, historičar Dejan Ristić za Oslobođenje govori o razlozima zbog kojih je bojazan za opstanak kulture opravdana

PIŠE: EDIN SALČINOVIĆ

Dejan Ristić, historičar, prevodilac i scenarista, stručnjak u oblasti integralne zaštite i upravljanja kulturnim naslijeđem, nedavno je, u okviru Šantićevih večeri poezije, predstavio knjigu “Kuća nesagorivih reči: Narodna biblioteka Srbije 1838-1941.”, u Mostaru i Nevesinju, a knjiga je predstavljena i u Trebinju. Sa Ristićem smo razgovarali o važnosti zaštite kulturne baštine, odnosu političkih elita u postjugoslovenskim republikama prema kulturnom naslijeđu i izgovorima vlasti za neulaganja u kulturu.

Kada se u republikama nastalim raspadom SFR Jugoslavije govori o kulturi i institucionalnoj brizi za kulturnu baštinu, najčešće se primjećuje da je kultura oblast čiji je opstanak ugrožen. Smatrate li da je bojazan za opstanak kulture opravdana?

- Kultura i umetnost na našim prostorima nikada nisu zauzimale ono mesto koje im po njihovom značaju pripada. Istorijski posmatrano, postojala su nešto povoljnija razdoblja po kulturu i u tom smislu pre svega mislim na period socijalističke Jugoslavije.

No, sama činjenica da političke elite na ovim prostorima, kao po pravilu, u dugom vremenskom intervalu jedna od druge baštine nezainteresovanost, nedovoljno poznavanje, a sa tim u vezi i nedovoljno prepoznavanje značaja kulture, predstavlja razlog za zabrinutost i veći angažman svih nas.

Ruka pružena svima

Kultura jeste upravo ono što predstavlja rezultat stvaralačkog pregnuća pojedinca, grupe ili čitave zajednice u konkretnom istorijskom periodu i kao takva je suštinski važna za kontinuiran i ravnomeran razvoj svakog društva. Njeno neprepoznavanje kao takve predstavlja suštinsku pogrešku koju sebi, čini mi se, više ne smemo da dozvolimo.

Moj utisak je da se, kada se govori o pitanju opstanka kulture, na kulturu gleda dosta konzervativno i elitistički, podrazumijevajući da je ugrožena samo nacionalna kultura koju se zamišlja kao jednu monolitnu cjelinu od čijeg opstanka ovisi i opstanak nacije. Nije li kultura, ipak, jedna nadnacionalna cjelina i ne eliminišu li se iz takvih razgovora o kulturi, sa jedne strane, masovna ili popularna kultura i, sa druge, alternativne, subkulturne i subverzivne kulturne prakse?

- Potpuno sam saglasan sa vašim zapažanjem. Svoditi kulturu na samo jedan od njenih pojavnih oblika, bez obzira na to koliko je on značajan, predstavlja pokazatelj pogrešnog shvatanja njene suštine i misije. Nacionalna kultura jeste veoma dragocena, ali je ona jedan u nizu njenih bazičnih pojavnih oblika.

Kultura je sveobuhvatna. Ona nadilazi svaku granicu koju čovek može da uspostavi. Ona je sveprisutna, raznorodna i dinamična.

Kultura je sloboda. Sloboda stvaralačkog čina, izražavanja, očuvanja različitih identiteta. Kultura je bogatstvo koje se upravo manifestuje u različitostima.

Kultura je i dijalog između pojedinaca, društvenih grupa, religija, nacija. Ona premošćava i prevazilazi razlike vešto ih inkorporirajući u svojevrstan mozaik koji svedoči o bogatstvu ljudskog duha i stvaralačkom pregnuću.

Upravo stoga kultura ne može da se u punoj meri razvija u društvima koja su klaustrofobična, nedovoljno demokratična i ograničena brojnim veštačkim limitima. Kultura prkosi svakoj vrsti neslobode i ograničenja...

Kultura je svojevrsna ruka pružena svima podjednako. Ona je sinonim za istinsko bogatstvo u različitostima.

Kultura je oblast ljudskog delovanja koja uvek prva nastupa, a poslednja se povlači. I kad sve ostalo posustane, kultura je ta koja opstojava i podseća ljude na ono što oni istinski jesu - stvaraoci u svakom smislu tog pojma.

U jednom intervjuu kazali ste da je potrebno iznova i iznova ponavljati kako je kulturno naslijeđe, za razliku od limitiranih prirodnih bogatstava, jedini nepresušan, ali i neobnovljiv resurs. Da li je danas zaista nužno da, kada se suočavamo sa političkim elitama, o kulturnom naslijeđu govorimo isključivo kao o resursu, poredeći ga sa prirodnim bogatstvima, da bismo bili ubjedljivi? Odnosno, da li od nadležnih političkih institucija očekujemo da štite kulturu samo zbog toga što će u tome vidjeti nacionalni interes?

- Savremeno doba postavlja pred sve nas koji se bavimo kulturom, a posebno zaštitom i predstavljanjem kulturnog nasleđa, nove izazove na koje treba odgovoriti. Savremene političke elite, kao po pravilu, brigu o kulturi i kulturnom nasleđu stavljaju na sam kraj svoje liste prioriteta. Stoga sam mišljenja da je, kada se svi drugi argumenti pokažu nedovoljno ubedljivim, potrebno koristiti njihov “rečnik” kako bismo im, na njima razumljiv način, ukazali na značaj kulture i kulturnog nasleđa.

Činjenica jeste da su svi resursi koji se ljudskoj vrsti nalaze na raspolaganju, osim jednog, prirodni i samim tim ograničeni.

Jedini resurs koji nije prirodan, već onaj koji predstavlja rezultat stvaralačkog čina, jeste kulturno nasleđe.

Ono je jedini nepresušan, ali i neobnovljiv resurs.

Kada o kulturnom nasleđu govorimo u kontekstu resursa, onda pod time podrazumevamo da je ono jedna od suštinskih komponenti u procesu obrazovanja, naučnih istraživanja, savremenog umetničkog stvaralaštva... Istovremeno, kulturno nasleđe je nezaobilazni privredni, informacioni i turistički resurs.

Sa druge strane, kulturom se pre svega treba baviti, nju treba negovati i unapređivati zbog njene osnovne emancipatorske uloge u razvoju pojedinca, društvene grupe, čitavog društva ili nacije.

Obaveza je političkih elita da vode brigu i da se staraju o kulturi i kulturnom nasleđu u sveukupnom njihovom obliku, ne izdvajajući pri tome posebno niti jedan od njenih pojavnih oblika.

Ovde treba naglasiti i to da neophodnost negovanja nacionalne kulture nije nešto što bi bilo u koliziji sa samom suštinom kulture. Ona se, kao što smo prethodno i naglasili, manifestuje kroz različite pojavne oblike, od kojih je nacionalna kultura posebno važna.

Također ste kazali da je kultura oblast koja u turbulentnim vremenima nastupa prva, a povlači se zadnja. U čemu se ogleda to nastupanje i povlačenje i da li je, recimo, vojna odluka da se 6. aprila 1941. godine granatira Narodna biblioteka Srbije također proizvod neke kulture?

- Kao istoričar i pojedinac koji se profesionalno bavi istraživanjem i integralnom zaštitom kulturnog nasleđa mogu navesti mnoštvo primera koji potvrđuju tezu da je upravo kultura ona oblast koja u turbulentnim vremenima prva nastupa, a poslednja se povlači. Daću samo jedan.

Proces zatvaranja

Jugoslovenska ideja nastala je u prvoj polovini XIX veka upravo među pripadnicima kulturne i intelektualne elite na našim prostorima. Ona je od svoga početka pa sve do danas bila emancipatorska i progresivna. No, i danas kada zajednička država većine Južnih Slovena više ne postoji, ne možemo a da ne ukažemo na činjenicu da i dalje egzistira jugoslovenski kulturni prostor. Ma koliko neki pojedinci pokušali da naglašavanjem nacionalnih kultura umanje mogućnost za saradnju i prožimanje u oblasti kulture, činjenica da je upravo ta oblast nadživela državu čijem je nastanku suštinski doprinela govori u prilog ranije pomenutoj tezi.

U kontekstu nacističkog planskog uništenja Narodne biblioteke Srbije, do koga je došlo 6. aprila 1941. godine u Beogradu, radi se o svesnom činu koji je svoju motivaciju imao upravo u potrebi da se uništi najznačajnija zbirka pokretnog kulturnog nasleđa jednog naroda. O tome je tokom sudskog procesa u Beogradu 1947. svedočio i sam izvršilac tog strašnog čina, nacistički general Aleksandar Ler, kada je kazao da je Narodna biblioteka Srbije bila legitimni ratni cilj koji je trebalo uništiti budući da se “u toj ustanovi čuvalo ono što je predstavljalo viševekovni kulturni identitet tog naroda [Srba]”.

Treba naglasiti i to da je uništenje Narodne biblioteke Srbije 1941. najveći pojedinačni ratni zločin učinjen prema kulturnom nasleđu u čitavoj Evropi između 1939. i 1945. godine.

Nacistička ideologija počivala je na mržnji i potrebi uništenja čitavih naroda (holokaust, brojni genocidi), što je podrazumevalo organizovanu i masovnu likvidaciju pripadnika jedne nacije, kao i plansko i potpuno zatiranje materijalnih tragova njenog postojanja, a to je upravo kulturno nasleđe.

Kao primjer dobre prakse odnosa države prema kulturi navodite SFR Jugoslaviju. Zbog čega se u Jugoslaviji poklanjalo toliko pažnje kulturi i zašto se prestalo nakon njenog raspada?

- Period socijalističke Jugoslavije, pre svega usled nedovoljnog stepena demokratije, svakako nije bilo idealno doba koje može da posluži kao poželjan primer odnosa države prema različitim oblastima, uključujući tu i kulturu. Međutim, činjenica jeste da je to razdoblje obeleženo intenziviranjem kulturnih aktivnosti i nastankom brojnih ustanova kulture. Nešto veća pažnja koja se u Jugoslaviji posvećivala kulturi zasnivala se na uverenju da ta oblast može da preuzme ulogu jednog od kohezivnih faktora unutar višenacionalne i višereligijske mlade federacije. Verovalo se, dobrim delom sa pravom, kako kultura može da doprinese ublažavanju brojnih razlika, odnosno njihovom viđenju kao nečega što bi moglo da predstavlja bogatstvo, a ne opterećenje za funkcionisanje zajedničke države.

Politička kriza koja je rezultirala bolnim raspadom Jugoslavije označila je i početak procesa svojevrsnog zatvaranja unutar nacionalnih kultura koji je, na svu sreću, bio kratkog veka. Ovo tim pre zbog toga što je svako ograničavanje suprotno samoj suštini kulture.

Najisplativija ulaganja

Sveopšta regresija koju smo doživeli u poslednjoj deceniji prethodnog stoleća dramatično se odrazila i na kulturu, ali je upravo ta oblast, kao i mnogo puta do sada, u naše vreme demonstrirala svoju kreativnu i svaku drugu vitalnost. Uprkos svim izazovima i teškoćama sa kojima se suočavala, upravo je kultura nastavila da predstavlja najznačajniju sponu između svih nas, svojevrstan most o kome je, pored ostalih, tako divno i istinito pisao naš zajednički veliki književnik Ivo Andrić.

Mnoge kulturne institucije osnovane u prošlosti u današnjoj Bosni i Hercegovini jedva opstaju. Čini mi se da je slično i u Srbiji. Da li bi se moglo govoriti o tome da današnjim društvima stare kulturne ustanove naprosto više nisu potrebne i da, prema tome, i nema potrebe da ih se spašava?

- Odnos prema tzv. nacionalnim ustanovama kulture, posebno onima koje su, u slučaju Srbije, osnivane u XIX veku bitno se razlikovao u prethodna dva stoleća. Njihovo postojanje u našem vremenu ni na koji način nije suštinski ugroženo, ali se sa pravom postavlja pitanje njihove uloge u savremenom društvu. Način njihovog delovanja koji je bio svojstven i prilagođen potrebama društva tokom XIX veka danas nije primenljiv. Stoga je neophodno kontinuirano raditi na osavremenjavanju mehanizama obavljanja njihovih osnovnih delatnosti, odnosno pružanju odgovarajuće logističke, infrastrukturne i stručne podrške kako bi one u naše vreme u punoj meri nastavile da ispunjavaju funkciju zbog koje su osnivane u prošlosti.

Bez bazičnih, centralnih ili, ukoliko želite, nacionalnih ustanova kulture nije moguće zamisliti kontinuiran, ravnomeran i potreban razvoj kulture i umetnosti u savremenim društvima.

Neulaganje u kulturu često se opravdava siromaštvom društva. Zbog čega taj izgovor nije opravdan i uvjerljiv?

- Moj odgovor na to pitanje nalazi se u snažnom uverenju da je jedino siromaštvo ono duhovno i intelektualno, a nikako materijalno. Stoga je beskrajno pozivanje na ekonomsku krizu u našim društvima i državama, kao opravdanje za nedovoljno ulaganje u kulturu, samo neuverljiv, nimalo maštovit i poprilično besmislen izgovor za izostanak značajnijeg bavljenja ovom fundamentalnom oblašću.

Kultura ne zahteva ulaganja čiji bi obim bio opterećenje za nacionalne budžete. Naprotiv, mogli bismo da kažemo i to da su najisplativija ulaganja upravo ona koja su namenjena kulturi, nauci, prosveti i umetnosti.

Samo obrazovan građanin sa razvijenim kulturnim potrebama može da se odupre različitim stereotipima, ideologijama zasnovanim na mržnji, nasilju, kao i svemu onome što ugrožava mir i napredak pojedinca i društva u celini. Možda bi upravo u toj konstataciji trebalo tražiti mogući odgovor na pitanje zašto naše političke elite u toj meri “beže” od kulture.

Oslobodjenje 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU