fbpx

Zlatiborka Popov Momcinovic 810x810

Puno toga je već napisano i rečeno vezano za zakon roditelj-staratelj, ali isključivo iz samo jedne perspektive. To je tako jer svaka druga perspektiva bi se automatski interpretirala kao nehumana, jer ko će biti protiv takvog jednog zakona. Zbog takve jedne klime i sama se nisam želela oglašavati ranije, jer je već stvorena atmosfera u kojoj je diskusija u startu bila onemogućena. Iz tog razloga ovo činim post festum, nakon što je zakon izglasan u Zastupničkom domu FBiH pogođena nekritičkim veličanjem samog zakona i euforijom u javnosti koja je praćena srcima, cvećem, pesnicama i sličnim emotikonima na društvenim mrežama. Takođe, važnije je ono što je prešućeno od onog što je rečeno, a što svaka kritička analiza i zahteva. Za nadati je da će sagledavanje druge strane medalje dovesti do razvoja kritičke svesti, a ne nekritičke euforije ovdašnje javnosti predvođene nevidljivom palicom ovdašnjih političara. Jer zakon je i cela ova priča kako smo juče i mnogo puta već čuli “izvan svake politizacije”. Srca i emotikoni su ipak rezervisani za neke druge, a nama roditeljima ostaju naši svakodnevni problemi koji se u većini slučajeva uvećavaju sa odrastanjem naše dece. 

Piše: Zlatiborka Popov-Momčinović

U ime čega i povodom čega je zakon donet?

Glavna krilatica koja se provlačila je tzv. “osnaživanje porodice”, a povodom slučaja Pazarić ako se to uopšte i može nazvati slučajem. Svakako i nema dovoljno snažne reči da opiše nemile događaje za koje svi vrlo dobro znamo i što je najžalosnije možemo pretpostaviti da se ništa nije ni rešilo od tzv. “otkrivanja” tog slučaja do dana današnjeg. Naime, navodilo se da su mnogi roditelji prinuđeni da svoje dete pošalju u ovaj famozni zavod (kao da je kakav paket ili roba) i da će se ovim zakonom roditelji osnažiti da to ne urade. Pitanja koja se postavljaju sa ovakvom argumentacijom je kako se osnažiti sa minimalnom platom na federalnom nivou u iznosu od 405 KM, a zakonom se ujedno oduzima tzv. naknada za tuđu negu i pomoć (“Pravo na status roditelja njegovatelja isključuje pravo osobe sa invaliditetom na dodatak za njegu i pomoć druge osobe.”). Na taj način se, kada je o novčanom aspektu reč sve svodi na onu dobru poznatu Šta dobiješ na drumu, izgubiš na ćupriji. Ako me računica ne vara, radi se o “povećanju” primanja (tačnije rečeno sredstava za puko preživljavanje izvan minimuma svakog  ljudskog dostojanstva) za negde od 100 KM u odnosu na period pre stupanja zakona na snagu.

Dalje, postavlja se pitanje šta znači snažna porodica i šta se zapravo podrazumeva pod “osnaživanjem”? Po zakonu status roditelj-staratelj može dobiti roditelj koji je registrovan na birou (“Pravo na status roditelja njegovatelja osobe sa invaliditetom može biti priznato ukoliko je nezaposlen i prijavljen na evidenciji nadležne službe za zapošljavanje. Izuzetno, može priložiti dokaz Porezne uprave FBiH da nije osigurana osoba u Jedinstvenom sistemu registracije, kontrole i naplate doprinosa.”). Zakon u startu podrazumeva da je reč o roditelju koji ne radi i nije u mogućnosti da radi, pa se u argumentaciji o nekakvom osnaživanju zaboravilo da je i pravo na rad temeljno ljudsko pravo i da je njegovo ostvarivanje osnova svakog osnaživanja.

Ovim se ne želi tvrditi suprotno, da roditelj koji je prinuđen ili izabrao da ostane sa svojim detetom ne treba da dobije takav jedan važan status! Naprotiv! Potrebno je da roditelj koji želi da radi i doprinosi društvu i na taj način to bude u mogućnosti, a da onaj koji ne radi za to dobije pristojnu naknadu kao i sistemsku podršku za taj mukotrpni posao od 24h. Naime, nije moguće biti roditelj staratelj 24h bez sistemske i druge podrške, čak ni sa famoznim primanjima naših parlamentaraca i parlamentarki (naknade i paušale da ne pominjemo, dok se ovde dodatak za tzv. negu i pomoć druge osobe ukida). I ako zaposleni u zavodu Pazarić imaju platu skoro 1500 KM, a reč je o poslu koji ne obavljaju 24h dnevno već nakon kojeg mogu da odu kućama i odmore se, postavlja se pitanje kako je došlo do ovakve jedne računice i da li roditelj staratelj ima ikakvo pravo na odmor, i šta je sistem omogućio  da se fizički i psihički odmore da bi uopšte mogli funkcionisati jer nisu mašine i roboti već roditelji-staratelji?

S tim u vezi, zakon ne vodi nikakvom osnaživanju porodice, već stvaranju lanca socijalnih slučajeva koji su “zavisni” od države i humane volje donosioca odluka koja se ovde predstavljala kao bezupitna. Država će na taj način i po ko zna koji put svoje obaveze delegirati na roditelje, i to za što manje opterećenje po budžet i to predstavljati kao kakvu humanost. Zakon je diskriminacijski jer polazi od tradicionalnog koncepta nuklearne porodice koju čine majka, otac i dete sadržavajući odredbe i rečenice kao što su: “pravo na status roditelja njegovatelja priznaje se jednom od roditelja djeteta s poteškoćama”, pretpostavljajući da je drugi roditelj zaposlen ili je negde tu te da oni svi skupa i neće živeti “samo” od plate roditelj negovatelj. Postavlja se pitanje šta je sa jednoroditeljskom porodicama, koju većinom čine majke koje se sudaraju i sa drugim oblicima diskriminacije u svom mukotrpnom životu i  zašto ovaj zakon nije ni na koji način vodio računa o njihovim potrebama i problemima? I zašto ovaj zakon nema ali nijedan tzv. rodni aspekt (tzv. gender mainstreaming ili urodnjavanje), a što je obaveza države po nekoliko konvencija koje je BiH potpisala i ratifikovala a koja podrazumeva da svaki zakon koji se donese vodi računa o potrebama odnosno različitim posledicama koje može da ima po žene?

Kako je zakon donet i u ime koga?  

Zakon je donet po hitnoj proceduri i sledi zanimljiv dobro utaban trend da se mnogi važni zakoni (kao što je npr. bilo pokušaja sa zakonom o visokom obrazovanju u Kantonu Sarajevo) donose leti, kada je pažnja javnosti manje usmerena na ključna pitanja i probleme koji se teže rešiti, ili pak manje izoštrena, jer svima je potreban odmor. Roditelji dece sa poteškoćama i onako gotovo nikad nemaju nikakav odmor, a i ako ga imaju i ako ga mogu priuštiti koriste ga da se odmaknu od problema koji ih pritiskaju 24h dnevno  365 dana u godinu i proganjaju i u snu i na javi. U kakvom društvu živimo, prinuđeni su često da budu i lobisti isto sa neograničenim vremenom, jer se o njihovim potrebama ne vodi računa. Naravno, i to na neplaćeno jer smo društvo puno raznih eksperata za sve i svašta i ništa, dok nam socijalni radnici i radnice i psiholozi sede po biroima, ako su uopšte više u svojoj zemlji.  Imajući u vidi kroz šta su odnosno smo prošli za sve ove godine, nastaje i umor od lobiranja, a što je takođe jedan od razloga ove post festum reakcije. No ovaj umor ne opravdava isključivanje različitih grupa roditelja iz dogovora i pregovora vezano za izradu i nacrta, u šta su bila uključena samo određena udruženja. Iako su neki roditelji ukazivali na društvenim mrežama i u nekim od retkih javnih nastupa (drugačiji glasovi su se gotovo u startu prigušivali) da u sam proces nisu uključena mnoga važna udruženja (i to ne samo iz Sarajeva već i iz različitih delova FBIH), ova upozorenja su prošla gotovo van radara. Veoma važan nastup Eda Čelebića ispred Vijeća roditelja Zavoda Mjedenica na kantonalnoj TV SA nam daje važne uvide  u čitav aspekt problema koji su slučajno ili nezaobiđen, ali je prošao gotovo nezapaženo, a upozoravajući statusi Aide Hrnjić, majke deteta sa autizmom koja je takođe i predsednica jednog od udruženja su dobili mnogo manje lajkova od trijumfalističkih statusa jednog Irfana Čengića. Aida u svom statusu upozorava na još jednu diskriminirajuću odredbu, a koja dovodi do isključivanja porodice i deteta/osobe sa invaliditetom iz svih segmenata života. Naime, zakon definiše da status roditelj ima pravo na status roditelj negovatelj ako dete odnosno osoba s invaliditetom “boravi manje od četiri sata dnevno u predškolskoj, obrazovnoj ili zdravstvenoj ustanovi ili kod drugog pružitelja usluga”. Ove odredbe ne samo da su diskriminirajuće već su i protivne svakoj zdravoj pameti i logici i dovode nas čak do paranoidnih zaključaka da će doći do povećanja zaposlenosti nekakvih inkvizitora (bilo da su zaposleni po stranačkim ili nestranačkim osnovama) koji će uhoditi roditelje ako nisu 24h na svojoj dužnosti!, umesto zapošljavanja i razvoja kadrova koji su potrebni u radu sa decom i pomoći roditeljima.  Zakonom se takođe ohrabruju roditelji koje žele da dobiju ovaj čudni status da ne vode svoje dete na nikakve druge sadržaje čime se sputava bilo kakva inkluzija deteta i roditelja u kakvu takvu normalnost.

slika zlatiorka

Poruka nakon usvajanja zakona za kraj

Reč je o još jednom zakonu koji nije razvojan zakon, koji isključuje roditelje i njihovu decu umesto da ih uključuje i na taj način razvija jedno društvo. Pitanje koje se postavljalo unutar grupa roditelja čija su deca iz spektra autizmom je da li su i oni obuhvaćeni ovim zakonom s obzirom na nepreciznost s kojom su definisane teškoće koje su obuhvaćene? Po toj logici roditelj koji radi treba da da otkaz i ode na biro da bi se uopšte prijavio za ovaj status za koji i ne zna da li će ga dobiti! Ništa se ne reguliše vezano za sistemsku podršku za roditelje, a što bi takođe dovelo do povećanja zaposlenosti važnih kadrova kao što su socijalni rad, psihologija i sl. To bi imalo dalje razvojne posledice po jedno društvo, a koji su potrebni svim roditeljima dece s poteškomaća bez izuzetka i bez obzira da li rade ili ne rade. Zakon ima intenciju da obeshrabri roditelje da rade kršeći na taj način njihova prava i kroz nepružanja sistemske podrške stvara čitav jedan lanac socijalnih slučajeva i starih i novih siromaha.

Nakon što je zakon usvojen, svi akteri i akterke koji su bili uključeni u ove procese su gotovo u suzama rekli da su protiv politizacije. Zašto da ne, kad je sve i onako depolitizovano u pravom smislu značenja reči politizacija. A ona predstavlja otpor sa margine u kojoj glasovi onih isključenih dospevaju u centar svake politike. Kako je ovde puno glasova isključeno i mnoge potrebe i problemi izbrisani kao da ne postoje, jasno je da je depolitizacija uspešno sprovedena!

globalanalitika.com

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Da - 88.5%
Ne - 9.4%
Nije mi bitno - 1%

Ukupno glasova: 96
Glasanje u ovoj anketi je završeno
Da - 9.3%
Ne - 88.4%

Ukupno glasova: 43
Glasanje u ovoj anketi je završeno

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU