fbpx

C2VYD

Silovanje menja biološke procese organizma žrtve, zbog čega su neurobiološka saznanja važna i za borbu protiv seksualnog nasilja, navodi se u knjizi Lepe Mlađenović, „Emocije menjaju rad mozga: feministički pristup neurobiologiji traume silovanja“.

autor: Jelena Lalatović

Lepa Mlađenović, konsultantkinja za žene sa traumom muškog nasilja i feministička aktivistkinja, nedavno je objavila knjigu „Emocije menjaju rad mozga: feministički pristup neurobiologiji traume silovanja“ u izdanju Autonomnog ženskog centra (Beograd, 2020).

Reč je o jedinstvenoj knjizi na našem govornom području. Jednostavnim jezikom, u pripovednom maniru, autorka govori o najvažnijim naučnim saznanjima o tome kako traumatična iskustva kao što su silovanje i seksualno zlostavljanje menjaju rad mozga. 

Knjiga „Emocije menjaju rad mozga: feministički pristup neurobiologiji traume silovanja“ objašnjava kako zločini koje društveno ugnjetavanje žena omogućava i podstiče deluju na biološke procese u našem organizmu. Ona ukazuje i na to kako se ova saznanja, koja su svoju akademsku i naučnu artikulaciju dobila tek u poslednjih tridesetak godina, odražavaju na konsultantsku praksu sa ženama koje su nasilje preživele, kao i na ženski aktivizam protiv muškog nasilja. 

Drugim rečima, Lepa Mlađenović iskustvo feminističkog pokreta, koje prethodi naučnim istraživanjima traume seksualnog nasilja, prevodi na jezik svakodnevnih činjenica. Ona to čini dosledno i s lakoćom, čak i kada su te činjenice, i na individualnom i na kolektivnom nivou, neizrecivo bolne. Rečima same autorke – „U svakom trenutku na svakom mestu na planeti muškarci siluju žene. Kad god u ženskim grupama izgovorim ovu rečenicu, zadrhti mi glas i nastane tajac“.

Beg, suprotstavljanje, zamrzavanje

Najveća praktična vrednost ove knjige jeste u tome što nas uči kako da verujemo ženama kada govore o seksualnom nasilju. Svako od četiri poglavlja u knjizi govori o jednom aspektu seksualnog nasilja.

U prvom poglavlju definišu se pojmovi „kulture silovanja“ i seksualnog nasilja, dok je drugo poglavlje posvećeno samoj neurobiologiji traume. U trećem i četvrtom poglavlju objašnjava se šta je to trauma-informisani pristup, odnosno kako naše razumevanje traume omogućava da učestvujemo u isceljenju pojedinačnih žena – a zatim kako ovaj etički stav može postati kolektivna praksa. 

Naš mozak sastoji se iz tzv. „emotivnog“ i „mislećeg“ dela, odnosno iz neuroloških struktura koje su zadužene za održanje našeg tela („stari mozak“) i prednjeg mozga, neokorteksa, koji je zadužen za racionalne operacije. U trenutku seksualnog napada prekida se veza između ova dva dela našeg mozga, a potencijalni odgovor može biti beg, suprotstavljanje ili „zamrzavanje“, ukočenost.

„Traumatska reakcija“, objašnjava Lepa Mlađenović, „nastaje kada ni bekstvo ni suprotstavljanje više nisu mogući“ – u toj situaciji, „ukočenost je glavni mehanizam preživljavanja“. 

Ključni doprinos neuronauke jeste u tome što je utvrđeno da je svaka od ovih reakcija – bekstvo, suprotstavljanje ili zamrzavanje – potpuno spontana i nevoljna, jer njome u potpunosti upravlja emotivni, a ne racionalni mozak. Ne manje važno, sećanje na traumatični događaj pohranjuje se upravo u tom emotivnom delu mozga, zbog čega su iskazi žena o silovanju često fragmentarni ili ispunjeni naizgled nevažnim, bizarnim detaljima, dok se žene često ne sećaju nekih materijalnih okolnosti. 

Pozivajući se na brojna neurobiološka istraživanja, autorka ističe da su, budući da se traumatsko sećanje obrađuje u našoj memoriji u snu, neophodne barem dve noći povezanog sna da bi osoba mogla da procesuira nasilje koje je preživela. Na to upućuje i statistika koja kaže da žene najčešće dva dana nakon događaja prijavljuju fizičko nasilje, a seksualno nakon dvadeset i pet dana.

Sve do nedavno, trauma, ne samo kao sastavni element već i kao ključna posledica silovanja, nije bila u fokusu debate o seksualnom nasilju kod nas. Može se reći da prekretnicu predstavljaju glumice Milena Radulović i Iva Ilinčić, koje su prijavile učitelja glume Miroslava Aleksića za seksualno zlostavljanje, kao i glumica Danijela Štajnfeld, autorka dokumentarnog filma „Isceli me“. 

Štajnfeld je u intervjuu za Insajder izjavila da se pomoću magnetne rezonance mozga mogu videti posledice koje su seksualni zločini ostavili na žrtve tih zločina, bez obzira da li te osobe kasnije razviju posttraumatski stresni poremećaj kao posledicu traume. Nažalost, pažnja je, sa traume silovanja i seksualnog nasilja, brzo skrenuta na javnu pojavu nasilnika i žrtve. 

Čak i kada je to rađeno sa punim uvažavanjem i saosećanjem prema ovim ženama, medijsko oblikovanje njihovih svedočenja insistiralo je na objektivnoj moći koju su optuženi muškarci imali nad njima i u društvu uopšte. Bez razumevanja toga šta trauma jeste, na ovaj način nasilje se problematizuje samo u sferi zloupotrebe moći. Međutim, na taj način u drugi plan pada činjenica da je princip nasilničkog ponašanja muškaraca prema ženama isti, bez obzira da li neki muškarac uživa ugled i moć u svom okruženju. 

Važnost uvida neurobiologije traume ogleda se upravo u tome što nam omogućava da odnos nasilnika prema žrtvi pojmimo ne kao identitetske – fiksne kategorije koje funkcionišu kao suprotnosti moćan/nemoćan, nemoralan/moralan – već da nasilje razumemo kao relaciju, odnos koji nasilnik diktira i nameće. 

Iako zvuči kao banalna razlika, upravo način na koji razumemo seksualno nasilje kao psihološku i društvenu pojavu uslovlja to što ćemo, najčešće, bez dileme osuditi poznate i moćne muškarce, ali ne nužno i one koji su nam bliski. Paradoksalno, dok pojedina istraživanja pokazuju da tužioci i advokati imaju tendenciju da silovatelje zamišljaju kao divljake, prostake i „seljačine“, odnosno muškarce iz najnižnih društvenih slojeva, „javno mnjenje“ više voli da veruje da su silovatelji samo izopačeni moćnici, ali ne i obični muškarci. 

Verovati ženama, posebno u svetlu neurobioloških saznanja, nije tek još jedan feministički slogan. To je princip na osnovu kog biramo ne samo da razumemo fiziologiju našeg mozga u traumatičnim situacijama, već da, bez potrebe da razmatramo individualne osobine žrtve i/ili nasilnika, nasilno ponašnje bezrezervno osudimo.

Kultura silovanja

Na samom početku knjige Lepa Mlađenović pojašnjava pojam kulture silovanja (rape culture), koji je 1975. godine definisala radikalna feministkinja Margaret Lazarus. Nažalost, kada se ovaj termin koristi u javnom govoru kod nas – on rezonira isključivo sa onim ljudima koji su već upoznati sa problemom seksualnog nasilja – dok mnogima može zvučati smešno ili apsurdno. 

Kada Lepa Mlađenović kaže da kultura silovanja znači da je silovanje običaj, na prvi pogled ta rečenica zvuči kao preterivanje. Međutim, autorka nas podseća na sve taktike kojima roditelji, dok i sami veruju da tako odgajaju svoje ćerke u „dobre devojčice“, zapravo svoje ćerke upozoravaju da „ne izazovu“ seksualnu agresiju kod muškaraca – „nemoj da ideš sama“, „skupi noge dok sediš“, i tome slično. 

Dalje, silovanje se neretko dešava u kontekstima koji spolja gledano ne podrazumevaju agresiju – na primer, kada žena spava ili kada je u izrazito alkoholisanom stanju.

Neprijatna istina s kojom nas feministički pristup neurobiologiji traume suočava jeste ta da je silovanje deo naše svakodnevice. Bitna odlika kulture u kojoj je silovanje običaj jeste da se ženama ne veruje kada o tim događajima govore. 

Takođe, razumevanje pristanka na seksualni odnos kao konkretnog, a ne načelnog, razumevanje pristanka kao čina koji se uvek odnosi na okolnosti u određenom kontekstu nije deo opšteg razumevanja toga šta je seks. Drugim rečima, sadašnji i bivši partneri ne polažu pravo na pristanak žene zato što su (bili) u partnerskom odnosu. 

U drugoj polovini knjige Lepa Mlađenović govori o trauma-informisanom pristupu podrške ženama koje su preživele seksualno nasilje. To je najširi imenitelj za metode koje se baziraju na pažljivom slušanju iskustva žene i na razumevanju činjenice da je reakcija u toku nasilja bila odbrambena reakcija organizma van kontrole žene. Cilj takvog pristupa jeste isceljenje, upravo tako da se žena oslobodi „identiteta“ žrtve, odnosno nemoći koju joj nasilnik u situaciji nasilja nameće. 

Ne manje važno, knjiga „Emocije menjaju rad mozga: feministički pristup neurobiologiji traume silovanja“ kao jedan od najefikasnijih načina isceljenja preporučuje rad u grupama samopomoći i grupama podrške, jer deljenje traumatičnih iskustava u takvom okruženju ženu oslobađa izolacije koju sa sobom nosi trauma. 

Autorka se ovde poziva na ideju-vodilju Džudit Luis-Herman (Judith Lewis Herman), naučnice sa Harvarda koja je utvrdila da je posttraumatski stresni poremećaj kod žrtava silovanja isti kao i kod ratnih veterana, da „trauma koja je nastala u kontekstu odnosa mora biti lečena u kontekstu odnosa“. Drugim rečima, zajednica, kao mehanizam uspostavljanja sigurnosti i poverenja kod žena koje su preživele nasilje, ima bitnu ulogu u oporavku.

Ograničeni dometi institucionalne pravde

Ova teza unekoliko je kontradiktorna sa idealom „feminističke države“, o čemu Lepa Mlađenović govori na više mesta u knjizi. Feministička država podrazumevala bi drugačiji sistem institucija koje ne bi bile zasnovane na nepoverenju prema ženama i koje bi dosledno kažnjavale seksualne zločine. 

S jedne strane, kao što je u knjizi „Emocije menjaju rad mozga: feministički pristup neurobiologiji traume“ jasno argumentovano, praktično nijedan pravni sistem ne uvažava saznanja o neurobiologiji traume. S izuzetkom Švedske, sva zakonodavstva zahtevaju da se dokaže upotreba sile ili da se dokaže da je žrtva pružala otpor da bi se krivično delo bilo prepoznato kao silovanje.

Ukoliko znamo da je ukočenost česta i nevoljna fiziološka reakcija na nasilje, postaje jasno zbog čega je u određenim situacijama nemoguće dokazati silovanje. Štaviše, i u Švedskoj, koja je kriminalizovala „silovanje iz nehata“, odnosno teret dokazivanja sa žrtve prebacila na počinitelja, tako da počinitelj mora da dokaže da je imao pristanak žene na seksualni odnos, to nije dovelo do smanjenja silovanja, već do većeg broja prijava i posledično, osuđujućih presuda. 

Sudski procesi su važni zato što mogu podsetiti javnost na učestalost seksualnog nasilja, odnosno na to da je ono sastavni deo društva, a ne njegova anomalija. Međutim, u situacijama obelodanjivanja seksualnih zločina javni prostor, čemu smo mogli da svedočimo u više navrata ove godine, postaje ispunjen frazama poput „pretpostavke nevinosti“ i zahteva da „sud i insititucije rade svoj posao“. 

Knjiga Lepe Mlađenović pisana je, pre svega, iz konsultantske i terapeutske perspektive, zbog čega se nedostatak oštrijeg promišljanja o ulozi države i institucija u sprečavanju nasilja ne može posmatrati kao njena mana. Iz ove knjige takođe se mogu izvući zaključci koji upućuju na to da fantazam „pravne države“, čak i kada bi postao realnost, ne bi značajno uticao na rasprostranjenost seksualnog nasilja. Pretpostavka nevinosti je sastavni deo svakog sudskog procesa, jer niko ne može biti osuđen za delo koje na sudu nije dokazano. Međutim, priroda silovanja je takva da je neretko reč o nedokazivom zločinu. To znači da će sud često osloboditi silovatelja, a mali broj osuđujućih presuda, i u Srbiji i u svetu, to potvrđuje.

Zbog toga nas pažljivo čitanje knjige „Emocije menjaju rad mozga: feministički pristup neurobiologiji traume“ upućuje na to da je izgradnja zajednica koje će biti u stanju da principijelno osude nasilje, kao i da budu oslonac žrtvama u procesu isceljenja, za sada, jedini odgovor koji nas ne prepušta milosti države ili ispraznom ponavljanju slogana koje ne primenjujemo u praksi.

masina.rs

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU