Pesnik Marko Tomaš je autor biografije Ivice Osima, čoveka koji veruje da ne bi došlo do rata u Jugoslaviji da je reprezentacija osvojila Svetsko prvenstvo 1990. godine.

1489992117589 Ivica Osim MT

 

Urugvajski pisac Eduardo Galeano je rekao da je dribling najbolji način da prevariš sopstvenu sudbinu, ali i način da prevariš sistem. To je najbolje pokazao Maradona, golovima Englezima na Svetskom prvenstvu 1986. u Meksiku. Maradona tada nije samo predriblao čitavu englesku reprezentaciju, već i kraljicu Elizabetu, Margaret Tačer i ceo Forin Ofis. 

A već na sledećem Svetskom prvenstvu driblanje sistema umalo je pošlo za nogom i jednom fudbalskom velikanu sa ovih prostora. Ivicu Osima su u Italiji 1990. od toga delili jedna Savićevićeva promašena mrtva šansa i tri neiskorišćena penala, i to baš protiv Maradone i njegove Argentine. Da smo osvojili Svetsko prvenstvo, ne bi došlo do rata u Jugoslaviji, tako misli Ivica Osim, poslednji pravi Jugosloven i poslednji vitez jugoslovenskog fudbala. 

1489991722880 Ivica Osim omot

Omot knjige Osimovih citata objavljen u Japanu

U Japanu je izašla knjiga njegovih citata pod naslovom ''Govori Osim'', u Gracu postoji inicijativa da se jedna ulica nazove po njemu, a kod nas? Ako ga se sete, sete; retko, pomalo i ako baš mora. I upravo o tome zašto smo zaboravili Osima, i zašto ga nismo slušali kada je trebalo, ali i o nekim lepšim vremenima i nekim lepšim ligama i klubovima, razgovarao sam sa Markom Tomašem, najpopularnijim i najboljim mladim pesnikom bivše nam zemlje, fudbalskim nostalgičarem, mostarskim revolucionarom, piscem Osimove biografije.

VICE: Marko, kako je došlo do toga da ti pišeš biografiju Ivice Osima?

Marko Tomaš: Ja sam zapravo najmanje upetljan u celu priču. Muamer Spahić, vlasnik izdavačke kuće ''Vrijeme'' iz Zenice, došao je na ideju da u okviru biblioteke ''Bosanski portreti'' objavi Osimovu biografiju. Pričali su sa mojim urednikom sa portala „žurnal.info" Salvedinom Abdićem ko bi bio najbolja osoba za taj posao i došli su na potpuno sumanutu ideju da pitaju mene. Izneli su mi taj predlog i zapravo su me jako zbunili, i u toj svojoj zbunjenosti ja sam pristao. Bilo mi je interesantno kako bi to moglo da izgleda. Muarem nije hteo da se radi klasična biografija, već da ja to napravim na sopstveni način, što je na koncu malo otežalo posao, ali je ispalo da je knjiga u okviru tog žanra prilično neobična.

1489991792883 Ivica Osim MT

Biografija Ivice Osima

Fudbalski si fanatik i poštovalac Ivice Osima. Jesi li bio pod pritiskom ? I kako je izgledao početak rada i susret sa Osimom?

Sve manje sam fanatik, a sve više rezignirani ljubitelj nogometa. Nije problem što sam ja ljubitelj nogometa, a on je bio veliki igrač i trener. Problem je u tome što je on i simbol jednog vremena. I tu sam se plašio kako sad predstaviti ikonu jednog vremena u pisanoj formi, jer sam znao da ću morati da obuhvatim i duh vremena u kom je on odrastao i igrao, i kasnije radio kao trener, jer imam teoriju da je u zemljama poput ovih naših nogometni izbornik druga najvažnija osoba u državi posle premijera. Tako je i u onoj umirućoj Jugoslaviji Ivica Osima do samog njenog kraja bio druga najbitnija osoba.

Početni korak u radu je bila neka vrsta filtera kroz koju su me propustili, a to je razgovor sa sinom Ivice Osima, Amarom. I doslovno prva rečenica koju mi je rekao kad smo se našli bila je ''Dobro, mali, aj' sad ti sedi ovde da vidimo da li znaš ti šta o lopti.'' Ispalo je da nešto znam i tako smo počeli. 

Prvi susret sa Osimom se odigrao na stadionu FK Željezničara, legendarnoj Grbavici. On je trebao da da intervju za nacionalnu japansku televiziju, i prvi moj utisak jeste njihova oprema – a ja došao da pišem knjigu o čoveku, a nisam ni diktafon poneo, ni hemijsku nemam. Pamtim i momenat kada Švabo izlazi na teren kako bi dao izjavu, a ja se šetam okolo po terenu i pomislim „Jebote, moj život je trebao ovako izgledati – Švabo na klupi a ja na terenu." 

Medjutim, najčudnovatnije od svega jeste način na koji je Osim posmatrao trening Željezničara. Video sam starog čoveka i ukačio minula vremena, u kojima su ljudi bili potpuno posvećeni onome što rade, i ne samo posvećeni, nego je to neka vrsta zaljubljenosti, opsesije, manije. Čovek koji je preživio i moždani udar, prošao velike svetske stadione – na nekima je igrao, na nekima vodio momčad kao trener – vraća se tamo gde je sve počelo i, čini mi se, sa istim žarom posmatra trening prve momčadi Željezničara. To me je uverilo da je njegov život priča koju treba zabeležiti i bila me je frka što je to zapalo meni.

Imam teoriju da je u zemljama poput ovih naših nogometni izbornik druga najvažnija osoba u državi posle premijera. Tako je i u onoj umirućoj Jugoslaviji Ivica Osima do samog njenog kraja bio druga najbitnija osoba.

Da li je po tebi Ivica Osim poslednji Jugosloven?

Poslednji istinski jugoslovenski predstavnik. To najbolje pokazuju događaji oko Svetskog prvenstva u Italiji i čuveno obrazloženje ostavke koju je dao u Beogradu. Govorimo o periodu kad je većina javnih ličnosti zajašila vladajući val i promenila kapute. Mnogi su preko noći od Jugoslovena i komunista postali veliki nacionalisti. Osim je bio jedina osoba koja je u sred Beograda imala muda da stvari nazove pravim imenom. Čak je i njegov odlazak iz grčkog Panatinaikosa bio politički motiviran. Bez obzira na svu propagandu, na svo zlo, i sve promene oko njega, on je ostao ono što je čitav život bio – istinski Jugosloven. Ali sve te njegove izjave postaju mitske tek kada narastu i kad skontaš u kom se to kontekstu dogodilo.

Sećam se kakva se medijska kampanja vodila protiv Ivice Osima i čitave momčadi koja je igrala u Italiji. Na razne prljave načine su se vršili pritisci preko medija. Naknadnom pameću sam skužio da je deo toga Osim namerno izazvao. Želeo je da stvori opsadno stanje unutar momčadi, da zbiju glave i dokažu šupcima da nisu u pravu. Cela ta hajka protiv Ivice Osima bila je hajka protiv Jugoslavije – Jugoslavije kakvu ju je Osim video, a ne Jugoslavije kakvu su je videli Milošević, Tuđman i Izetbegović. I nije pitanje da li se Osim zaklinjao u Jugoslaviju, već u kakvu se Jugoslaviju on zaklinjao? Ja mislim da je to jedina moguća, idealna, prava, dobra Jugoslavija. Ne Jugoslavija Srba, Hrvata, Bošnjaka, Albanaca, nego Jugoslavija puna Jugoslovena, ne samo nadetnička nego i međuetnička. Tu dolazimo i do njegove potpuno sumanute vere da bi osvajanje Svetskog prvenstva sprečilo rat u Jugoslaviji. 

A ako je ne bi spasilo onda se, barem, ne bi ugušila u krvi. Ivica Osim u to duboko veruje. Ali tu je ta utakmica sa Argentinom, gde smo imali sa igračem manje tri, četiri mrtve šanse, pogotovu onu Savićevića, i na koncu se stvari raspletu kako se raspletu. Klasične slavenske priče, igraš dobro dok ne trebaš zakucati i potvrditi stvar. Jebiga...

1489991862863 1

Marko Tomaš. Fotografija: Milena Goševski

Kakav je danas, posle svega, tvoj utisak o Ivici Osimu?

Nakon izlaska knjige boravio sam u Gracu, gradu u kom je Osim radio kao trener. Ne možete da zamislite kakav su odnos ti ljudi imali prema meni. Nije to na moj obraz nego na obraz Ivice Osima. Ljudi u Gracu ga smatraju jednom od najvažnijih ličnosti u životu grada. A to nije grad koji je juče napravljen. Ivica Osim je simbol, on ne spada među obične smrtnike, on je metafora. I ja sam o njemu pisao kao o hodajućoj metafori, hodajućem simbolu. To sam shvatio i pre nego što sam znao da ću pisati knjigu. Vreme provedeno sa njim mi je to samo potvrdilo.

Kada već pominjemo simbole, moram da te pitam o još jednom, a to je NK Velež iz Mostara?

Ne znam da li matorim, ali sve češće pričam o stvarima koje su nepovratno izgubljene. Ja to posmatram kao sudbinu. Ne samo ličnu već i Veležovu, jer ne kontroliramo ni mi niti klubovi poput Veleža vlastitu sudbinu. Tu su okolnosti i kontekst u kojima se stvari događaju. Tako dođemo do toga da nekada uspešan klub, koji je osvajao kup i pobeđivao Borusiju iz Dortmunda, sada ispada iz druge lige Bosne i Hercegovine. 

Međutim, tu dolazimo do pitanja koliko je simbolički kapacitet određenih stvari bitan za opstanak. Veležova propast nije isključivo vezana za nedostatak novca i raspad Jugoslavije. Propast Veleža je vezana za to što niti jedna politika u Bosni i Hercegovini ne može da iskoristi simbolički kapacitet Veleža u svoju korist. Radničko sportsko društvo Velež, njegovi crveni dresovi, petokraka na prsima i u grbu, jesu stvari sa kojima ljudi iz vlasti ne znaju šta bi. 

Zbog toga je Velež prepušten propadanju i to je tužna priča o velikoj ljubavi. A bila je velika ljubav. Ja sam od malih nogu sa rahmetli daidžom, svake druge nedelje išao na stadion pod Bijelim bregom gledati Veleža. Odrastao sam uz taj klub. Igra Veleža, dresovi, ekipa, sve je nekako bilo vezano za sam Mostar – za klimatske prilike, za način na koji se ljudi zajebavaju, za humor, za skakanje u Neretvu. Velež je na najbolji način predstavljao kompletno podneblje u kome je kao klub stasao. Kroz igru Veleža se posmatralo i koliko grad ekonomski i organizaciono napreduje. Zato je ljudima bilo toliko bitno, jer je način na koji klub igra odražavao i standard njihovih života. Svi su odvajali od sebe da bi klub predstavljao grad i ljude na pravi način. Sve je bilo vezano u sustav.

Ali šta je to što je Velež odvajalo od drugih klubova?

Duh koji je ljudima bio simpatičan, neka mediteranska lakoća, sunčanost u igri. Takvu igru je uspostavio Sula Rebac, a posle su to sledili svi njegovi učenici. To su bili ljudi koji su voleli vic, koji su voleli da igraju na gol više. Sve su to bili osobeni, karizmatični karakteri. Bili su šmekeri i govorili su što misle, to su ljudi voleli. Postoji jedna anegdota sa Kuljom Vladićem, koji je nakon gola u Engleskoj, bez radovanja, prišao Bajeviću i pitao ga: ''Što misliš, gleda li me Stampi?'' Njegov najbolji drug iz Mostara. Njemu je to bilo bitno, a ne da li će zbog tog gola preći u Mančester ili Liverpul, jebe se Kulji za te stvari. A kad ga već pominjemo, zanimljivo je da se Kuljo volio družiti sa Blekijem Bogićevićem. To su dva belaj-bega koja su znala ukrasti autobus na pripremama reprezentacije. Zato su ih ljudi voleli. Jer su ih i nasmejavali i oduševljavali i dovodili do suza.

Ako Švedska ima poluamaterski nogomet u prvoj ligi, šta se mi kurčimo? Ja sam zagovornik da se sport amaterizira. Tada bi doživeo katarzu i ljudi bi ponovo mogli da se povežu sa klubovima.

Postoji nekoliko pisaca, kao što su Božo Koprivica, Sinan Gudžević, Boris Dežulović, koji na sličan način kao i ti doživljavaju fudbal. Da li je to romantizam, nostalgija ili nešto treće?

Ja romantiziram sve u životu, ne samo fudbal. Mislim da je to potrebno ljudima da bi ostali živi u ovim sumanutim vremenima. Kada nemamo ništa u sadašnjosti, moramo se okretati uspomenama. Malo mi je nezgodno da me stavljaš u istu rečenicu sa tim ljudima, ali ono što mene motivira, a verujem i njih, jeste pitanje kako čovek izgrađuje svet i kako se u odnosu na njega postavlja. Zašto se insistira da smo mi homo sapiensi, kada smo mi bića koja se trebaju igrati? I tu je negde klik čovekove propasti, nesreće, tuge. Ljudi podsvesno žele da ostanu deca, da budu kreativna bića, i zbog toga je igra toliko privlačna i magična. 

Kada se ljudima počne gušiti pravo na igru, stvara se frustracija u kojoj mi živimo. Zaigrana i kreativna bića ne bi bila frustrirana, puna mržnje, ne bi bili koljači, ne bi se naoružavali i uvodili vojne rokove. Mi pokušavamo racionalizirati igru, a u politiku se uplićemo emotivno. To je pogrešan pristup. Za igru smo emotivno vezani, i to je veza koja se ne prekida tako lako. Uvek postoji nada da će neki naredni uspeh promeniti, ne samo sudbinu kluba, nego i sudbinu celog društva i tvoju osobnu, malu sudbinu. A može je promeniti. Postoji statistika koja kaže da se, kada reprezentacija dobro prođe na velikim takmičenjima, u državi poveća prirodni priraštaj. Pijani muškarci, koji su inače mrzovoljni i ćuškaju žene po kuhinjama, odobrovolje se i sete se da najviše žele jebati i igrati se. Ponovo se vraćamo na Italiju – jedna utakmica je, možda, mogla promeniti sudbinu svega.

1489991906604 5

Kako gledaš na budućnost fudbala na ovim našim prostorima? Da li je možda regionalna liga rešenje za neki napredak?

Samo sivi tonovi. Nesto se malo počelo menjati u Hrvatskoj. Drago mi je da su se digli Rijeka i Osijek. Nadam se da će se ove godine vratiti Rijeci ona tuđmanovska nepravda iz '99, kada su trebali biti prvaci. Rijeka je jedan od retkih gradova koji je uspeo da se odupre navali šovinizma i svih govana koja su pokuljala iz septičkih jama širom Jugoslavije. U Bosni i Hercegovini sve izgleda beznadežno, samim tim i nogomet. Dok se ne reše ključna politička pitanja, neće se rešiti ni odnos spram sporta. Isto tako, dok se ne reše ludila u Srbiji, ne vidim kako može i tu napred. 

Da li je regionalna liga izlaz? Ne još. Mislim da bi donela više zla nego dobra. Ako Švedska ima poluamaterski nogomet u prvoj ligi, šta se mi kurčimo? Ja sam zagovornik da se sport amaterizira. Tada bi doživeo katarzu i ljudi bi ponovo mogli da se povežu sa klubovima. Onda bi se sportom bavili ljudi koji to zaista žele, a ne ljudi kojima je novac motivacija. Samim tim se sklanjaju čudni likovi iz sporta, jer nema više novca. Ljudi iz lokalnih zajednica bi igrali za klubove. To bi bio prvi korak za ponovno povezivanje ljudi sa klubom. Bez toga, sport je samo tržište u kome novac sve pokreće i o svemu odlučuje. Radi se na tome da se količina emocije u sportu svede na minumum. Na koncu, šta ostaje ako nestane emocije? Ostaje da se sećamo i romantiziramo.

Na kraju moram da te pitam, pošto trenutno živiš u Beogradu, kada bi morao da biraš – Zvezda ili Partizan?

Moj pokojni očuh mi nikada to ne bi oprostio, ali uvek Partizan. Razlog je u tome što duh Veleža mogu povezati sa duhom Partizana.

Vice 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU